Voda je osnovno
ljudsko pravo.

Kakva je politika Vlade u oblasti voda?

Javne politike Vlade kada je reč o upravljanju u oblasti voda se zasnivaju na nekoliko dokumenata od kojih su trenutno među najbitnijim: Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine (u daljem tekstu Strategija upravljanja), Nacionalni program zaštite životne sredine, Nacionalni program upravljanja rizikom od elementarnih nepogoda i Strategija za aproksimaciju u oblasti životne sredine, dok glavni normativni akt predstavlja Zakon o vodama.

Stvarne namere Vlade u oblasti voda najbolje ćemo razumeti ako analiziramo proklamovane ciljeve i uporedimo ih sa praktičnim koracima u njihovoj realizaciji.

Iako se može primetiti da postoje odgovarajući dokumenti javnih politika, njihov najevidentniji problem jeste to što ostaju mrtva slova na papiru. Pored toga, način konstruisanja i realizacije ovih javnih politika, koji retko podrazumeva uključenost javnosti, transparentnost i adekvatno sprovođenje, jeste još jedna odlika dugoročnih strategija i njihove realizacije. Puko formalno postojanje javne rasprave ne znači da će interesi javnosti biti ugrađeni u strateški važne dokumente. U situaciji fragmentirane javnosti koja ne uspeva da organizuje svoje interese i iskoristi svoju moć, participacija je svedena na demokratski ritual lišen sadržine, proces kojim vlast legitimiše svoju vladavinu fasadom demokratije koja je odsutna iz domena deklarativno javne politike.

Vlada u Strategiji upravljanja sama proglašava bankrot svoje kontradiktorne politike: „Osnovni problemi za očuvanje i zaštitu biodiverziteta su: nepridržavanje propisanih režima i mera zaštite biljnog i životinjskog sveta, predela i geološkog nasleđa, prvenstveno zbog neracionalnog korišćenja prirodnih resursa, slaba pokrivenost planskom i urbanističkom dokumentacijom i izražena protivpravna izgradnja objekata u zaštićenim područjima, nedovoljna ulaganja države u očuvanje i održivi razvoj najreprezentativnijih područja i ključnih vrsta biodiverziteta“. Iako je i sama uočila nedoslednosti svog delovanja, država praktično poništava gore izrečeno pružanjem podrške za izgradnju mini hidroelektrana u planinskim područjima bogatim vodama i dozvoljava i aktivno podržava (kroz subvencije i povlašćenu cenu otkupa električne energije) radnje koje je odredila kao štetne poput neracionalnog korišćenja prirodnih resursa i protivpravne gradnje u zaštićenim područjima. Takođe, u Strategiji upravljanja se jasno ističe da „voda i razvoj i upravljanje vodnom infrastrukturom predstavljaju nacionalni interes i obavezu“. Raskorak između proklamovanih ciljeva politike voda i prakse njenog sprovođenja postaje jasniji i ako konsultujemo Uredbu o uslovima i načinu privlačenja stranih direktnih investicija donetu 12.6.2018. godine u kojoj se u posebnom prilogu izdvaja 30 banjskih kompleksa koji mogu postati predmet krupnih – i od strane države subvencionisanih – privatnih ulaganja a samim tim i predmet privatizacije.

Ukoliko zanemarimo nepostojanje formalnih i suštinskih uslova za prodor javnog interesa u politiku i okrenemo se analizi sadržine jednog krovnog dokumenta kao što je Strategija upravljanja, primetićemo jasnu naklonjenost izvršne vlasti privatnom interesu koji se, za razliku od javnog, revnosno sprovodi. Tako se na primer u odeljku Strategije upravljanja koji nosi naziv Korišćenje mineralnih voda za flaširanje, planira povećana eksploatacija vode sa mineralnim svojstvima i njen izvoz na svetsko tržište – plan koji podrazumeva privatizaciju izvora, ubrzanu eksploataciju vodnih resursa, uz propratni rast cena mineralne vode za domaću potrošnju i uništavanje održivosti ekosistema.

Država prepušta svoju upravljačku ulogu i u drugim oblastima važnim za pristup vodi. To najbolje pokazuju skorašnje indikacije o privatizaciji beogradskog vodovoda. Zakonski, privatizovanje komunalnih delatnosti nije dozvoljeno. Ipak, izmenama Zakona o komunalnim delatnostima koje su usvojene 2016. godine otvorena su vrata privatnom kapitalu da pruža usluge od opšteg interesa koje su tradicionalno bile u nadležnosti države, što nas stavlja na korak od privatizacije. Primeri širom sveta pokazuju da prepuštanje upravljanja vodosnabdevanja privatnim kompanijama dovodi do drastičnog rasta cena. Posledice podvrgavanja osnovnih ljudskih potreba logici privatnog bogaćenja će i u Srbiji biti podjednako razorne za kvalitet života.

Kada je reč o vodovodima, Strategija će se odnositi na one koji se „bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode“, dakle na najveće komplekse vodovodne infrastrukture, pre svega beogradski vodovod. Strategija predviđa da Skupština jedinice lokalne samouprave donosi odluku o statusnim pitanjima (postupak dodele ugovora o poveravanju komunalnih delatnosti drugim privrednim licima, izmene osnivačkih akata, odluke o izdvajanju ili pripajanju delova preduzeća). Ovakvim regulativnim okvirom svi relevantni nivoi od nacionalnog do lokalnog postaju otvoreni za prodor privatnog kapitala.

Osnovni problemi Vladine politike u ovoj oblasti se jasno naziru iz ovih primera. Naime Vlada donosi strateška dokumenta koja predstavljaju ciljeve koji se u praksi ne sprovode na predviđen način. Pored toga, sam način postavljanja tih ciljeva se kosi sa principima ekološke održivosti i javnim interesom da se vodni resursi i infrastruktura očuvaju i unaprede. Nalazimo se u situaciji u kojoj Vlada kao nacionalni interes posmatra kapital, dok interese i glas građana i građanki u procesu donošenja i realizacije javnih politika zanemaruje. Takva država prestaje biti čuvar javnog interesa i preobražava se u puki mehanizam za postupnu, ali sve bržu vlasničku transformaciju javnih kapaciteta u privatne, u oblasti koja je od vitalnog značaja za život i zdravlje opšte populacije.

Centar za politike emancipacije
Strahinjića Bana 33
11000 Beograd, Srbija
info@pe.org.rs
Copyright 2018

Partnerske organizacije