Voda je osnovno
ljudsko pravo.

Zašto je privatizacija loša?

Uzmimo situaciju u kojoj država ili lokalna zajednica finansira korišćenje i održavanje nekog zajedničkog resursa. Takav način funkcionsanja postoji već godinama, usluga je zadovoljavajuća a troškovi podnošljivi. Sa opravdanjem da će odnos troškova i kvaliteta biti bolji, političari izabrani od strane zajednice odlučuju da, bez konsultovanja ostalih, pružanje usluge i održavanje resursa prodaju privatnom licu. Iako svi mi kroz poreze finansiramo rad javnih preduzeća, odluka se donosi bez našeg učešća. Zatim, sasvim neočekivano, troškovi porastu do te mere da određen broj ljudi ne može da ih priušti a dugoročno održavanje biva potpuno zanemareno. Šta se dešava kada je taj resurs neophodan za osnovnu egzistenciju?

Privatizacija je proces prenošenja javne svojine u privatno vlasništvo. Postoje različite forme privatizacije kao što su direktna prodaja, tenderska i vaučerska privatizacija, ali i različite hibridne forme poput javno-privatnih partnerstava (JPP), koncesija ili dokapitalizacija. Iskustva mnogih gradova pokazuju da iz privatizacije korist izvlači isključivo privatni kapital, dok prava radništva ostaju uskraćena, a interes javnosti zanemaren. Nisu česti slučajevi da se vodovodi u potpunosti privatizuju, obično se sklapaju JPP ili se daju u koncesije. Ugovori su često u potpunosti nedostupni javnosti, a investitori su zaštićeni na uštrb građana i građanki. Praksa pokazuje da je profit zagarantovan investitorima, dok se negativni efekti prebacuju na javnog partnera i obične ljude.

Po pravilu, koristi od privatizacija imaju isključivo privatne firme, zato što mogu u kratkom vremenskom roku i bez puno ulaganja da zarade velike količine novca jer uvek dolazi do naglog poskupljenja cene vode. S obzirom na to da svi ljudi moraju da piju vodu, a da je cilj privatnih kompanija da zarade što više novca, najlakše je podići cene zato što je vodosnabdevanje prirodni monopol. Međutim, uvek postoje ljudi koji usled lošeg materijalnog položaja ne mogu da isprate povećanje cena, te im pristup pijaćoj vodi biva uskraćen. Bez vode je nemoguće živeti i ona ne sme da bude privilegija bogatih. U Srbiji, zemlji sa najvećim nejednakostima u Evropi, veliki broj siromašnih ljudi više ne bi imao pristup vodi, jer ne bi imali dovoljno novca da je plate.

Ulaganja u vodovodnu infrastrukturu zahtevaju velike investicije. Privatnicima se ne isplati da ulažu velike količine novca u infrastrukturu, pa vodovodi ostaju zapušteni, a kvalitet vode se pogoršava. Osim toga, privatne vodovode je izuzetno teško kontrolisati. Kada su vodovodi u javnom vlasništvu, lakše je vršiti politički pritisak na izabrane političare i javnu upravu i na taj način pozivati na odgovornost, i neposredno učestvovati u procesu donošenja odluka o funkcionisanju preduzeća. Privatnici uvek mogu da iskoriste argument da je njihova stvar šta će raditi sa sopstvenom svojinom, bez obzira na to što je svima dostupna voda javni interes. Upravo je to i cilj privatizacija – voda postaje ekskluzivna roba, dostupna malom broju ljudi, za koju se mora izdvojiti puno novca. Umesto da se posmatra kao roba na kojoj privatnici mogu da zarađuju, treba je tretirati kao javno dobro i ustavom garantovano i neotuđivo pravo, bez obzira na materijalni položaj ljudi.

Centar za politike emancipacije
Strahinjića Bana 33
11000 Beograd, Srbija
info@pe.org.rs
Copyright 2018

Partnerske organizacije