Voda je osnovno
ljudsko pravo.

Zašto danas govorimo o javnim dobrima?

Tokom 1990ih godina, proces ponovnog uvođenja i dominacije kapitalističkog modela ekonomije u Srbiji, oličen talasima privatizacija društvenog i državnog vlasništva, pratilo je i rastuće raslojavanje u društvu. Ovakav trend je dodatno zaoštren nakon globalne ekonomske krize 2007/2008. godine, intenziviranim prevođenjem javnih dobara i usluga u robu na tržištu, a potom i njihovom postepenom privatizacijom. Time je, posledično, ugroženo pravo na zadovoljenje osnovnih životnih potreba za sve veći broj ljudi. Putem različitih mehanizama u kojima privatni kapital i vlasništvo dobijaju pristup javnim dobrima – poput direktne prodaje javne svojine, delimičnog dodeljivanja nadležnosti za neki deo javnih usluga ili infrastrukture, te koncesionih ugovora (pri čemu privatni vlasnik dobija mogućnost eksploatacije javne svojine) – sistemi zdravstva, obrazovanja, socijalne zaštite, transporta ili komunalnih usluga, da pomenemo samo neke, prestaju da budu vođeni opštim ili javnim interesom većine društva, već se oblikuju i upravljaju „racionalnošću“ koja se zasniva na uvećanju kapitala kao krajnjem cilju.

Ilustrujmo ove procese konkretnim slučajem u lokalnom kontekstu, na primeru vode kao jednog od najneophodnih resursa za opstanak. U zakonskom okviru Srbije, od 2016. godine, voda više nije definisana kao dobro od opšteg interesa koje uživa posebnu zaštitu, već postaje prirodno bogatstvo u svojini Republike Srbije, nad kojim je moguće steći pravo korišćenja i pravo zakupa. Sa jedne strane, voda je na ovaj način zakonom određena kao resurs koji nije moguće otuđiti u vlasničkom smislu – ona dakle ne može biti direktno prodata nekom privatnom vlasniku. Međutim, bez obzira na vlasništvo, a u svetlu dominantnog trenda prevođenja dobara i usluga u tržištom vođen sistem, njena se eksploatacija može prepustiti privatnom licu, što se u globalnim razmerama sve više dešava, bilo kroz ustupanje izvora ili vodosnabdevanja, ili eksploataciju reka kroz izgradnju hidroelektrana. Tako, recimo, vodosnabdevanje koje se prepusti privatnoj kompaniji više nije planirano, razvijano i održavano pre svega u odnosu na konkrentne potrebe stanovništva, odnosno gustinu i distribuciju naseljenosti u nekom mestu ili očuvanje neposrednog ekosistema, kao ni prema standardu kvaliteta vode, već zavisi primarno od odnosa potražnje i cene koja se može dobiti za korišćenje vode, a koje u sadejstvu mogu obezbediti i profit. Javna svojina, u ovom slučaju prepuštena privatnoj eksploataciji, tako de facto prestaje da bude i javno dobro. Ljudi i njihove potrebe, očigledno, bivaju isključeni iz jednačine koja određuje proizvodnju nečeg što je neophodan resurs za sve.

Kada javno dobro ili usluga postane roba, celokupni sistem proizvodnje i distribucije tog dobra ili usluge oblikuje se prema tržišnim uslovima, te se postepeno pristup ograničava i omogućava privilegovanom delu stanovništva. S obzirom na to da se radi o dobrima i uslugama koje su neophodne za održavanje osnovnih uslova za dostojanstven život, veliki deo stanovništa tada biva primoran da, bez obzira na svoje mogućnosti i okolnosti, sâm obezbedi dovoljnu zaradu koja bi omogućila opstanak. Na taj način, uskraćivanje zagarantovanih javnih usluga i dobara svo radništvo stavlja u položaj podložan još većem stepenu eksploatacije, s obzirom na to da nadnica postaje apsolutni prioritet i nužnost. Nadalje, ako su nadnica i posao koji je obezbeđuje neophodni uslovi za preživljavanje, bilo kakva borba za bolje uslove i otpor ovako nepravednom sistemu bivaju obeshrabreni.

Stoga, ukoliko želimo da uspostavimo društvo u kome su svima, bez razlike, omogućeni osnovni uslovi za dostojanstven život, pred nama je višestruka borba u čijem su središtu javna dobra:

  • Potrebno je da se usvoji nedvosmislena interpretacija koncepta javnog dobra tako da podrazumeva sve ono što mora biti zagarantovano za osnovne uslove života svakog pojedinca ili pojedinke, te da ne može biti tretirano kao roba;
  • Javna dobra koja su privatizovana moraju se vratiti u javno vlasništvo, dok se preostala javna dobra u javnom vlasništvu moraju odbraniti od prevođenja u robu i potencijalne privatizacije;
  • Dugoročno je neophodno i u zakonski okvir uključiti sve usluge i resurse koji se smatraju javnim dobrom, na način da im garantuje takav status i dostupnost svima;
  • Neophodno je zahtevati i uspostaviti i društvenu kontrolu nad javnim dobrima (koja bi zamenila današnju situaciju državne kontrole koja se iznova svodi na potrebe političkih elita), kako bi se njihovo upravljanje, razvoj i eksploatacija vodili opštim, a ne pojedinačnim interesom.

Za javna dobra u javnom vlasništvu, zajedničkim upravljanjem i zagarantovanim pristupom za sve!

Centar za politike emancipacije

info@cpe.rs
www.cpe.rs
Copyleft 2018 CPE

Partnerske organizacije