Voda je osnovno
ljudsko pravo.

Koliko velike probleme stvaraju male hidroelektrane?

„Bedno se osećam. U situaciji sam da dignem ruke i da ćutim” kaže meštanin sela Županj. Uzrok njegove nesreće je mala hidroelektrana (MHE) koja je izgrađena u njegovom selu na reci Jošanici. Šta je MHE?

Male, mini i mikro hidroelektrane su elektrane instalisane snage do 10 megavata (MW) koje koriste snagu vodotokova za proizvodnju električne energije. Prema Zakonu o energetici, hidroelektrane (HE) instalisane snage do 30 MW mogu dobiti status povlašćenog proizvođača iz obnovljivih izvora energije (skraćeno OIE). Dobijanje tog statusa znači da se kilovat-časovi (kWh) proizvedeni na taj način otkupljuju po subvencionisanoj (znatno skupljoj) ceni, koju plaćaju potrošači. Zvanično objašnjenje zašto Srbija subvencioniše proizvođače iz OIE je ispunjavanje kriterijuma koji je postavila Evropska unija. Jedan od tih kriterijuma jeste i udeo od 27% utrošene električne energije dobijene iz obnovljivih izvora do 2030. godine. Srbija se trenutno nalazi na 23-24%. Svaki oblik proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora ima posledice po životnu sredinu. Zato je važno razumeti kako iskorišćavanje hidropotencijala utiče na snabdevanje vodom, ali i životnu sredinu.

Postoji više načina na koji se mogu podeliti MHE, ali je najčešća podela na akumulacione (sa branom) i protočne (bez brane). „Klasične“ hidroelektrane (npr. Đerdap) su akumulacione, dok protočne koriste direktno kinetičku energiju vode za pokretanje turbina. Akumulacione HE delimo na pribranske i derivacione. Kod pribranskih, mašinska zgrada za proizvodnju se nalazi u samoj brani, a kod derivacionih HE voda se posebnim cevima dovodi do mašinske zgrade koja se nalazi dalje od akumulacije. Derivacione MHE imaju najveću primenu u brdsko-planinskim krajevima što znači da je ovo glavni tip MHE u Srbiji. Gradnja MHE je jeftinija u odnosu na ostale oblike proizvodnje iz OIE. Međutim, gradnja MHE funkcioniše tako što privatnici ulažu sredstva, a država im garantuje subvencionisanu cenu 12 godina (feed-in tarifa). To znači da je investiranje u oblast OIE u privatnim rukama, dok je državno investiranje ograničeno. Većina privatnih investitora pozajmljuje novac od komercijalnih banaka, koje rado daju kredite za ovakve projekte, jer je profit zagarantovan. Pošto se radi o projektima koji donose dobru zaradu, postoji veliki rizik od pojave korupcije, a cenu svega toga plaćaju građani i građanke. Važno je napomenuti i da je procenat električne energije dobijene iz OIE oko 1% ukupne potrošnje domaćinstva. U tom jednom procentu udeo hidroenergije je 42%. Čak i da se izgrade sve planirane MHE, one će u potrošnji domaćinstva biti zastupljene sa manje od 2%.

Pored finansijskih troškova za građane, postoji i rizik od negativnog uticaja MHE na snabdevanje pijaćom vodom. Naime, MHE mogu imati negativne posledice na akumulaciju iz koje se dobija voda za piće. Ovo je posebno problem za veće akumulacije, jer akumulaciona jezera mogu imati manjak rastvorenog kiseonika u dubljim nivoima. Manjak rastvorenog kiseonika ukazuje na mogućnost zagađenja, a to je upravo voda koja se ispušta i koristi. Zbog toga su potrebna dodatna ulaganja u sisteme aeracije (sistemi kojima se unosi kiseonik u vodu) koja često ne mogu da obezbede adekvatan nivo rastvorenog kiseonika u vodi. Zbog hidrogeologije terena u Srbiji na kojem su planirane MHE, a koje je uglavnom karstnog i pukotinskog tipa, preusmeravanje reka u cevi može dovesti do isušivanja podzemnih tokova kojim se napajaju izvori pijaće vode. Posebno će biti ugroženi izvori na Staroj planini koji imaju veliki potencijal za vodosnabdevanje u budućnosti.

Izgradnja MHE podrazumeva i negativne posledice na samoj lokaciji gradnje. Pored toga, Zakon propisuje i biološki minimum za MHE, što podrazumeva količinu vode koja mora ostati u koritu kako se ne bi ugrozio živi svet. Međutim, slaba kontrola izgradnje i izgrađenih postrojenja dovodi do toga da se ovo ne poštuje, pa su najviše ugrožene ribe, koje ostaju bez ribljih staza, ali i druge ugrožene vrste. Istraživanja pokazuju da će planirani projekti MHE na Balkanu dovesti do nestanka svake desete vrste ribe u Evropi. Zbog toga je kampanja „Spasimo plavo srce Evrope“ prikupila više od 120 hiljada potpisa sa zahtevom da međunarodne banke prestanu da finansiraju ove projekte u cilju očuvanja poslednjih divljih reka Evrope. U Srbiji je najveći problem što je većina projekata MHE planirana u zaštićenim područjima prirode, čime se direktno ugrožavaju zaštićene i ugrožene vrste.

Na kraju, projekti MHE se sprovode bez učešća šire javnosti i lokalnih zajednica. Zbog toga u Srbiji postoji nekoliko incijativa za odbranu reka u lokalnim zajednicama (Priboj, Rzav, Stara planina). Samo postojanje ovih incijativa pokazuje da nije ispoštovano pravo građana da učestvuju u donošenju odluka o životnoj sredini.

Električna energija je danas potreba, ali kao društvo moramo naći ravnotežu između zadovoljavanja potrebe i očuvanja prirode. Umesto da novac građana odlazi vlasnicima MHE, on bi trebalo da odlazi na državne projekte izgradnje proizvodnih kapaciteta OIE kao što su solarna i energija vetra. Povećavanjem energetske efikasnosti i smanjivanjem gubitaka na mreži (12,93% u 2017. godini) može se nadomestiti potrebna energija koju bismo inače dobili izgradnjom MHE.

Centar za politike emancipacije
Strahinjića Bana 33
11000 Beograd, Srbija
info@pe.org.rs
Copyright 2018

Partnerske organizacije