Voda je osnovno
ljudsko pravo.

Kakvu vodu pijemo?

Odrastajući u zemlji koja ne oskudeva izvorima vode, njenu dostupnost često uzimamo zdravo za gotovo, iako, kako trenutno stanje pokazuje, raspoloživost ovog javnog dobra nije garantovana bezuslovno svima. Voda mora biti pravo svih, jer predstavlja resurs za zadovoljavanje bazičnih ljudskih potreba.

Visoka koncentracija arsena često je prisutna u podzemnim vodama zbog čega se, ne tako mali procenat stanovništva u Srbiji, snadbeva nebezbednom vodom za piće. Arsen je često prisutan u ribi i tada ne predstavlja opasnost po žive organizme, ali kada se nalazi u neorganskoj formi, on može ostaviti brojne ozbiljne posledice po ljudsko zdravlje. Prema propisima Svetske zdravstvene organizacije koje je država Srbija usvojila, dozvoljena koncentracija arsena je 10 mikrograma po litru (µg/L). Kako rezultati brojnih istraživanja pokazuju, dugotrajna izloženost arsenu može izazvati rak. Takođe, dokazana je i povezanost prekomerne koncentracije arsena sa dijabetesom i kardiovaskularnim oboljenjima. Neki stručnjaci smatraju da povišena stopa smrtnosti u Vojvodini ima veze upravo sa neispravnom vodom za piće. Uprkos tome, u Srbiji još uvek ne postoje sistematska istraživanja koja se bave uticajem arsena na zdravlje stanovništva. Među brojnim analizama koja dokazuju štetnost arsena po ljudski organizam, posebno se ističe komparativno istraživanje sprovedeno u Slovačkoj, Rumuniji i Mađarskoj 2012. godine koje je pokazalo vezu između bazocelularnog karcinoma (najčešćeg oblika raka kože) i korišćenja vode koja ima samo neznatno višu koncentraciju arsena od propisane.

Prema istraživanju agencije BIRN, a na osnovu podataka dobijenih iz službi za javno zdravlje i lokalnih vodovoda, u Vojvodini čak 653.160 ljudi koristi kancerogenu vodu za piće. Najkritičnije stanje je u Zrenjaninu, Subotici i Novom Bečeju. Zrenjanin, u kom živi 77.000 stanovnika, nalazi se u jednoj od najugroženijih zona. Prema podacima ovog istraživanja nivo arsena u vodi iznosio je i do 194 µg/L. U Subotici, gradu sa gotovo 106.000 stanovnika, na nekoliko lokaliteta izmereno je i do 99 µg/L arsena u vodi. U Novom Bečeju 13.000 stanovnika koristi vodu u kojoj sadržaj arsena iznosi čak 273 µg/L. Iako je to 27 puta više od dozvoljenog maksimuma, vlasti nisu zabranile korišćenje vode za piće niti su obezbedile alternativne izvore snabdevanja. Voda za piće predstavlja rizik po život stanovništva ovih gradova. Flaširana voda predstavlja izdatak od najmanje 50 evra za četvoročlano domaćinstvo, a prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto mesečna plata u Novom Bečeju iznosi oko 293 evra. Dakle, pored toga što je voda iz javnog vodovoda otrovna, alternativni pristup vodi tj. kupovina iste za mnoge predstavlja luksuz.

Međutim, nije Vojvodina jedino kritično područje u Srbiji kada je u pitanju kvalitet vode za piće. Kako pokazuje istraživanje instituta Batut, od 155 ispitanih gradskih vodovoda u Srbiji, svega nešto više od polovine (57,4%, odnosno 89 vodovoda) zadovoljava mikrobiološku ili fizičko-hemijsku ispravnost.

Dok mnogi piju naizgled ispravnu vodu, neke opštine zadužuju se kako bi poboljšale vodosnabdevanje i prečišćavanje vode. Tako su se opštine Kikinda, Vrbas, Paraćin i Knjaževac zadužile kod nemačke razvojne banke KfW u ukupnom iznosu od 17 miliona evra. U Zrenjaninu, 10 godina nakon što je voda proglašena neispravnom za piće, izgrađena je privatna fabrika za prečišćavanje vode. Međutim, samo postrojenje nije otpočelo sa radom, s obzirom na to da postojeća zakonska regulativa Srbije ne dozvoljava privatnim licima da obavljaju tu vrstu delatnosti. Postavlja se pitanje kako je uopšte došlo do toga da se, uprkos takvoj zakonskoj odredbi, dobiju dozvole za izgradnju ovog postrojenja. Kao potencijalno rešenje vlast je ponudila otkup ove fabrike od privatnih investitora koje još uvek nije isplatila. Nezadovoljstvo i protesti stanovništva zbog prolongiranja situacije i dalje traju, a investitori su u međuvremenu najavili tužbe zbog kašnjenja u otkupu fabrike od strane države ili grada. Na takva upozorenja gradonačelnik Zrenjanina odgovorio je da će problem uskoro biti rešen novcem iz budžeta ili zaduživanjem na sumu od čak 8 miliona evra. U svakom slučaju, cena vode biće znatno povišena ako i nakon što fabrika za prečišćavanje počne sa radom. Pored toga što se stanovništvo Zrenjanina očigledno ništa nije pitalo o ovom slučaju ono ne može da dobije ni relevantne informacije o njemu, s obzirom na to da su pregovori netransparentni za javnost. Da li će i u primeru Zrenjanina novac ili njegov deo biti iskorišćen u druge svrhe, kao u slučaju Rače kod Kragujevca, kada je javnim novcem plaćeno 600.000 evra, a zatim još 230.000 za izgradnju fabrike za prečišćavanje vode koja još uvek ne postoji?

Kome sve ovakvo stanje odgovara? Zašto se izgradnja javne infrastrukture za prečišćavanje voda prepušta privatnim licima čiji je jedini interes profit? I kada će obični ljudi moći da se pitaju o odlukama koje se donose u njihovo ime?

Centar za politike emancipacije
Strahinjića Bana 33
11000 Beograd, Srbija
info@pe.org.rs
Copyright 2018

Partnerske organizacije