Voda je osnovno
ljudsko pravo.

Kakvo je stanje naših izvorišta i šta im preti?

Zbog svoje složene geološke građe i povoljnih hidrogeoloških uslova, Srbija spada među zemlje koje su bogate mineralnim i termomineralnim vodama. Za očuvanje ovakvog statusa, neophodno je zaustaviti procese koji ugrožavaju raznovrsnost fizičkih i hemijskih odlika samih izvorišta.

Izmenama Zakona o vodama koje su usvojene u decembru 2016. godine, vode su kao „dobro od opšteg interesa“ koje uživa posebnu vrstu zaštite države, redefinisane terminom „prirodnog bogatstva“ na kom se može steći koncesija ili pravo korištenja od strane privatnog lica. Ovakva zakonska promena otvorila je prostor za upliv privatnog interesa u sektor voda, omogućavajući kapitalu da bez ikakvih ograničenja eksploatiše vodni resurs.

Izvorišta su često pod koncesijom privatnih kompanija što dovodi do prekomerne eksploatacije pijaće vode. Zarad prodaje flaširanih pića, u vrlo kratkom vremenskom periodu iscrpi se prevelika količina podzemne vode iz izvorišta. Podaci o eksploataciji izvorišta su često zaštićeni i teško se do njih dolazi. Ugovori i dokumentacija koji bi pokazali na koji način i pod kojim uslovima kompanija posluje, često nisu ni dostupni javnosti. Vesti ili podaci o tome kako je određena korporacija iscrpela pojedina izvorišta do običnih ljudi dolaze najčešće prekasno, kada se već naruši ravnoteža prirodnih podzemnih rezervoara ili kada izvorište presuši u celosti. Primeri u Ugandi i Urugvaju pokazuju da je kompanija Coca Cola u enormnim količinama ispumpavala vodu zbog čega je presušio veliki broj izvorišta bez mogućnosti njihove revitalizacije. Kompanija Coca-Cola je 2005. godine preuzela fabriku vode preduzeća Vlasinka koje proizvodi mineralnu vodu Rosa, zbog čega neka stručna lica izražavaju opravdanu bojazan da bi mogla uslediti nestašica vode u tom regionu.

S obzirom na to da adekvatni mehanizmi kontrole koji bi zaustavili uništavanja izvorišta praktično više ne postoje u srpskom zakonodavstvu, posledice mogu biti katastrofalne po očuvanje i zaštitu ovog resursa. Primera radi, u Vojvodini, Naftna Industrija Srbije (NIS) poseduje čak 75 izvorišta. Iako je u pitanju koncesija koja najčešće podrazumeva limitirani period korišćenja, vreme eksploatacije je u ovom slučaju neograničeno.

Pored izdavanja koncesija privatnim kompanijama i licima, izvorišta mogu biti ugrožena i na mnoge druge načine. Usled lošeg stanja same infrastrukture za vodosnadbevanje i kanalizaciju, što se naročito ogleda u deficitu postrojenja za prečišćavanje, otpadna voda se nepropisno sprovodi direktno u reke. Tako npr. u Beogradu izlivi komunalnog otpada u Savu broje 116 lokaliteta dok je situacija sa Dunavom još gora s obzirom na to da do emisije u vodu dolazi na 136 mesta. Takođe, nije retkost da, u slučaju neobnavljanih instalacija, pucaju kanalizacione cevi pri čemu dolazi do direktnog izlivanja otpada u vodu. U Novom Sadu postoje tri reni bunara koja služe za vodosnabdevanje celog grada, a koji su ugroženi upravo povremenim izlivanjem iz kanalizacionih cevi. Na taj način neodržavana infrastruktura direktno utiče na loše stanje samih izvorišta, a samim tim i na degradirani kvalitet pijaće vode.

Slična situacija je i sa beogradskim Savskim nasipom. U proteklih par godina izgrađeno je čitavo divlje naselje vikendica koje direktno ugrožava reni bunare koji se nalaze na tom potezu. Ovakva divlja gradnja postepeno uništava prostor oko samog izvorišta tzv. sanitarnu zonu izvorišta koja ne sme biti ugrožena ni na koji način zbog očuvanja infrastrukturnog sistema samih bunara, ali i još važnije, prirodnih procesa od kojih direktno zavisi kvalitet vode. Pored toga, ovaj nasip postoji i sa namerom da zaštiti grad od prelivanja reke pa se neplanskom gradnjom ova funkcija itekako dovodi u pitanje.

Još jedan primer uzurpacije izvorišta je Makiško polje na kom se nalazi jedno od važnijih beogradskih izvorišta. Na ovoj lokaciji planirana je izgradnja linije metroa, kao i stambeno poslovnog kompleksa „Tesla grad“ za koji lobira kompanija BK. Direkcija za građevinsko zemljište, uz podršku instituta za vodoprivredu Jeroslav Černi, objavila je projekat 2004. godine kojim se planira pomeranje granice zaštite ovog vodoizvorišta. Ovaj projekat je usvojen bez javne rasprave, ignorišući kritiku stručnih lica, ali i same stručne komisije koja je radila na ocenjivanju ovog slučaja. Dakle, bez obzira na činjenicu da je jedno od najbitnijih beogradskih vodoizvorišta ugroženo, projekat je usvojen, a planovi za njegovu izgradnju se nastavljaju. Ovakve gradnje, na različite načine ugrožavaju izvorišta i dovode u pitanje mogućnosti za distribuciju kvalitetne i svima dostupne vode.

Sistem vodosnadbevanja i kanalizacije kao i zaštite vodnih resursa izgrađen u periodu jugoslovenskog socijalizma još uvek predstavlja osnovnu infrastrukturu za snabdevanje stanovništva vodom i očuvanje postojećih izvorišta. Umesto šireg plana za održavanje postojeće i izgradnju nove infrastrukture sa ciljem zaštite sektora vode, država sprovodi samo one reforme koje proširuju ulogu tržišta. Bitno je prepoznati značaj prirodnih resursa kao što su izvorišta, ali i zaustaviti upliv privatnog kapitala u sve sfere javnih dobara koje su važne za egzistenciju svih ljudi. Voda je javno dobro, a na izvorištu sve počinje.

Centar za politike emancipacije
Strahinjića Bana 33
11000 Beograd, Srbija
info@pe.org.rs
Copyright 2018

Partnerske organizacije