Uskoro će studirati samo imućni

IZVOR: Politika

Sedamnaestogodišnja Sanja iz Beograda želi da studira medicinski fakultet. Da bi njeni snovi postali realnost, roditelji će morati da svake godine obezbede 125.000 dinara kako bi Sanja za pet godina polagala Hipokratovu zakletvu. Iako je učenica elitne gimnazije, u njenoj đačkoj knjižici upisan je vrlo dobar uspeh koji će je, verovatno, sprečiti da studira redovno, odnosno kako se to popularno kaže – „na budžetu”. Sledeće godine na studije polazi njena sestra Vanja koja ima želju da upiše arhitekturu. Ako se i ona nađe ispod crte koja deli budžetske od samofinansirajućih studenata, njihovo školovanje će roditelje koštati 400.000 dinara godišnje – bez udžbenika i nastavnih sredstava.

Na pitanje koliko u ovom momentu koštaju „besplatne” studije medicine, redovni student Dušan Žarković (21) kaže da za svaku godinu treba kupiti između osam i deset udžbenika, čija cena varira od „veličine”, odnosno broja stranica, pa tako veći udžbenici vrede oko 3.500 dinara, a manji oko 1.200 dinara, ali tu su i izuzeci u vidu udžbenika fiziologije Artura Gajtona koji košta oko 7.500 dinara. – Studenti se snalaze pa kopiraju, ali ni kopije udžbenika nisu jeftine – primera radi, kopirani udžbenik iz patologije košta 1.500 dinara. Kostur, koji je najvažnije pomoćno naučno sredstvo za polaganje ispita iz anatomije, košta oko 1.500 evra, a samo model lobanje košta između 60 i 70 evra. Atlas za patologiju sa preparatom je 2.400 dinara… – nabraja Žarković, svestan da pripada manjini privilegovanih, dobrih, studenata koja ne plaća studije.

Iako znanje nema cenu, cena „budžetskih” master studija na arhitekturi iznosi minimum 45.000 dinara. Toliko, naime, košta samo izrada praktičnog rada sa maketom (13.000 dinara), dva seminarska rada (svaki po 1.000 dinara), tri kopirane knjige (svaka kopija je 400 dinara), kupovina tri knjige (cena po knjizi iznosi između 3.000 i 4.000 dinara) i konstrukcije (3.000 do 4.000 dinara). U tu cenu ne ulaze laptop, fotoaparat, skener, štampač i ostala oprema bez koje su ove studije nemoguće.

Sve su to razlozi zbog kojih sociolozi i ekonomisti upozoravaju da će, u veoma bliskoj budućnosti, kroz vrata visokoobrazovnih ustanova prolaziti samo deca bogatih roditelja. Ako se ima na umu da u ovom momentu školarine na Beogradskom univerzitetu iznose između 45.000 i 240.000 dinara, upozorenja stručnjaka su jasna. Sa druge strane, stručnjaci Nacionalne službe za zapošljavanje upozoravaju da visokoj stopi nezaposlenosti kumuje loša obrazovna struktura, svega devet odsto mladih ima više i visoko obrazovanje.

PHOTO Thomas Favre-Bulle

Zvanični podaci OECD-a govore da je najniža školarina u Srbiji znatno viša od proseka u zemljama OECD-a, a dr Slobodan Cvejić, sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, upozorava da se već sada deca iz seoskih sredina, deca roditelja sa osnovnom školom i deca koja pohađaju srednje stručne škole u izuzetno malom procentu (manjem od jedan odsto) nalaze na studijama. U fakultetskim amfiteatrima uglavnom sede pripadnici srednje i više klase. Ipak, u poslednjih deset godina porastao je broj studenata čiji su roditelji završili srednje škole.

– Samoreprodukcija u okviru najviše klase iznosi čak 40 odsto – to znači da čak 40 procenata sadašnje ekonomske i političke elite na pitanje „šta su bili vaši roditelji” odgovara – direktor ili vlasnik preduzeća. Svega dva odsto njih kaže: radnik. Ako se ima na umu da je obrazovanje jedina viza koja vodi iz sveta siromašnih, onda obrazovanje mora da bude dostupno svima, jer svako demokratsko društvo počiva na vertikalnoj prohodnosti – zaključuje dr Cvejić.

Print Friendly
Sadržaji koji su ovde preneti ne odražavaju nužno i stavove Centra za politike emancipacije.