U Vojvodini 10.000 radnika radi a ne prima platu

Izvor: Dnevnik

Posledice tranzicije i privatizacije veoma su teške, mnogo ljudi ostalo je bez posla, mnogo industrijskih pogona je zatvoreno i više ne postoji, sve se manje proizvodi. To je, naravno, dovelo i do povećanja broja nezaposlenih, kojih je na kraju prošle godine u Srbiji bilo između 700.000 i 800.000, od toga u Vojvodini oko 200.000.

Dakle, potpuno je jasno i da se do radnog mesta dolazi veoma teško, ali se gubi veoma lako, a da su u skladu s tim i primanja. Nažalost, sve je češće, a i nije nikakva tajna, da mnogi radnici rade, ali ne zarađuju (bez obzira na to koju su platu dogovorili) jer ne primaju plate, a kašnjenja su od nekoliko meseci pa i do više od godine. Uz to, mnogo je zaposlenih koji kući odnose minimalnu zaradu, koja je oko 20.000 dinara.

Po rečima predsednika Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Gorana Milića, iako se zna da ima poslodavaca koji retko isplaćuju zaradu, veoma je teško precizno reći koliko je zaposlenih koji neredovno primaju zaradu i koliko to dugo traje. On ističe da sindikat ne raspolaže tim podacima..

– Uz to, sindikat nema mehanizme koji bi poslodavce obavezali na to da zaposlenima redovno isplaćuje zarade, kao i da uplaćuje potrebne obaveze za ostvarivanje prava koja se stiču iz rada – kaže Milić. – Ipak, na osnovu poslednjih podataka kojima raspolažem, od ukupno 266.811 zaposlenih u Vojvodini, zarada nije isplaćena, odnosno bez plate je radilo 10.100, dok ih je s minimalnom zaradom bilo 6.855.

Milić ukazuje na to da se sindikati bore za ostvarivanje prava radnika, a da je najbolji način da se na svim lokalnim nivoima oforme socijalno-ekonomski saveti. Razlog za to je, ukazuje Milić, što su s problemima s kojima se suočavaju radnici u određenoj sredini najbolje upoznati oni koji tamo žive – lokalna uprava, sindikat i poslodavci i da je razgovor pravi put za traženje rešenja.

Sadašnja slika privrede, mali broj radnih mesta i velika ponuda radne snage, česta nelikvidnost preduzeća, stvarna ili ne, proizvela je i niz drugih negativnih posledica. Da se nešto mora menjati, svima je jasno, ali se i pored toga već dugo ništa ne menja i sve ostaje, uglavnom, na niovu priče.

– Posledice privatizacije u privredi Srbije uglavnom su loše i čini se kao da su greške koje su činjene – činjene namerno. Izgubljeno je mnogo vremena, mnogo je propušteno, iako su se mogla iskoristiti iskustva zemalja koje su pre nas prošle kroz taj prosec da bi se manje grešilo. To nije učinjeno i zato je sadašnja slika privrede u Vojvodini takva kakva je – kaže Milić.

Po njegovim rečima, industrijska proizvodnja praktično je uništena i ispod je nivoa iz 1989. godine, što nas izdvaja od svih drugih zemalja u Evropi. Čak, kaže Milić, nije dostignut ni nivo od 50 odsto industrijske proizvodnje iz te godine, već smo po tom parametru tek ušli u sedamdesete godine prošlog veka.

Print Friendly
Sadržaji koji su ovde preneti ne odražavaju nužno i stavove Centra za politike emancipacije.