Izveštaj sa martovskih predavanja iz ciklusa “Zaglavljeni na periferiji”

Ciklus predavanja „Zaglavljeni na periferiji: analize procesa periferizacije i kritike tranzicionog diskursa“ u organizaciji Centra za politike emancipacije započet je 7. marta u Domu omladine Beograda. U uvodnom obraćanju organizatora izneto je niz dilema vezanih za položaj postsocijalističkih zemalja koje se sada nalaze na (polu)periferiji Evrope i kapitalizma. Stvaranje prostora za diskusiju o tim dilemama je osnovna namera ove serije predavanja koja će se, u saradnji sa Domom omladine Beograda i uz podršku fondacije Roza Luksemburg, dešavati tokom proleća i jeseni 2013. godine. Prva dva predavanja održali su Primož Krašovec, sociolog, aktivista i član Delavsko-pankerske univerze iz Ljubljane i Asbjorn Val (Asbjørn Wahl), istoričar, sociolog i sindikalista iz Norveške. (Fotografije sa događaja možete pogledati klikom ovde>>>)

7. mart, Zaglavljeni na periferiji: Primož Krašovec

7. mart, Zaglavljeni na periferiji: Primož Krašovec

Primož Krašovec je u svom izlaganju problematizovao koncept evropske ideologije koja predstavlja osnovni diskurs u transformaciji postsocijalističkih zemalja ka kapitalizmu. Za ponovo probuđene nacije na našim prostorima evropska ideologija se pojavljuje kao „beg sa Balkana“, konstrukt zasnovan na rasističkim predrasudama prema narodima sa ovih prostora. Za sve ekonomske i političke probleme u Jugoslaviji okrivljivani su oni sa kojima smo do skoro živeli u istoj državi  – „Balkanci“, Bosanci, Srbi, Hrvati itd. Međutim tokom sprovođenja kapitalističkih reformi ove predrasude počinju da se prenose i na vlastitu naciju. Krašovec prenošenje rasističkih predrasuda na sopstveni narod vidi kao rezultat sudara (a) iluzija o evropskom socijalnom modelu iz osamdesetih godina, koji se, pre svega za elite, pojavljuje kao „kompenzacijski ideal koji bi mogao ispuniti ona obećanja koja je socijalizam dao, ali nije mogao da ih ispuni“, i (b) realnog istorijskog razvoja Evrope. Taj realni istorijski razvoj jesu neoliberalne reforme, a potom i kriza kapitalizma, tokom kojih se narušava i sam evropski socijalni model. Međutim, na našim prostorima katastrofalni učinci ovih reformi se predstavljaju kao posledica „balkanskog mentaliteta“ – navodno smo skloni korupciji, klijentelizmu, nemamo poslovnu kulturu itd. U stvari, u kapitalizmu klijentelizam je rutina. Krašovec tako navodi primer kadrova velikih privatnih banaka koji bez problema postaju vodeći kadrovi Evropske centralne banke. Dok korupcija stoji kao temelj kapitalizma, koncept „profita“ zapravo predstavlja privatno grabljenje društveno stvorenog bogatstva. Razlika je u tome, kako kaže Krašovec, što je korupcija na Balkanu još u svojoj embrionalnoj fazi, dok je na Zapadu korupcija već institucionalizovana.

Isto tako, evropska ideologija reflektuje protivrečnosti i na ekonomskom planu. Osamdesetih godina,  u vreme urušavanja socijalističkog uređenja, elite predstavljaju evropski, a pre svega skandinavski socijalni model, kao mogućnost zadržavanja postojećih socijalnih obrazaca uz nužno napuštanje socijalizma kao „prevaziđenog“ sistema. Usled toga dolazi do preslikavanja evropske ekonomske politike koja je kao lek ponudila baš ono što su bili uzroci nestanka i samog evropskog socijalnog modela – privatizaciju, deregulaciju tržišta, fleksibilizaciju rada itd. Učinci ovakve ekonomske i socijalne politike u postsocijalističkim zemljama na periferiji Evrope su katastrofalni – Krašovec je izneo podatak po kome je milion ljudi u istočnoj Evropi umrlo od posledica tranzicije.

Neomerkantilistička politika kakvu vode centralne zemlje Evropskog kapitalizma je, prema Krašovcu, uzrok razlike u nivou destruktivnosti kapitalizama na periferiji u odnosu na zemlje centra. Ona podrazumeva niz mera koje dovode do relativno malog ekonomskog rasta u zemljama centra, a na periferiji dovode do rasta sektora neproduktivnih delatnosti finansiranih kreditima iz centra (očiti primer bi bio bum tržišta nekretnina početkom 2000-tih u zemljama južne Evrope). Mere fleksibilizacije rada su dovele do mogućnosti veće eksploatacije u samim zemljama centra, ali ujedno i povećanje nezaposlenosti u zemljama periferije kojima se nameće sprovođenje istih ekonomskih mera.  Istovremeno, širenje EU je omogućilo zemljama centra uvoz „jeftine“ radne snage iz siromašnih zemalja EU i njihovu hipereksploataciju. Kao tendencije se pojavljuju i trgovinska ekspanzija putem otvaranja novih tržišta i ekspanzija kapitalističkog načina rada i proizvodnje na polja kao što su obrazovanje, zdravstvo, nauka, kultura. Zemlje na periferiji Evrope su usled različitih političkih i ekonomskih okolnosti već imale oslabljene ekonomije i sisteme socijalne zaštite pa je primena navedenih mera samo dodatno povećala nejednakosti.

Asbjorn Val se nadovezao na prethodno predavanje ističući da nije moguće kopirati socijalne modele, pa tako ni skandinavski model socijalne države koji je predstavljao ideal zemljama Balkana. Socijalna država ili država blagostanja, prema Valu, predstavlja kompromis koji su, u određenom istorijskom trenutku, kapitalisti morali da naprave sa radničkom klasom kako bi zadržali deo svog bogatstva i privilegija. Kraj Drugog sv. rata u razrušenoj Evropi, stvaranje jakog socijalističkog bloka na Istoku i osnažena radnička klasa nakon decenijskih borbi prave okvir koji je doveo do stvaranja države blagostanja. Ujedno, treba imati u vidu da se u to vreme radnička klasa borila za stvaranje socijalističkog društva. Radikalni zahtevi su u datim okolnostima rezultovali jakom pregovaračkom pozicijom pred kojom je tada oslabljena klasa kapitalista morala ustuknuti. Pored ove značajne pouke za današnji radnički pokret, koji ponovo pokušava da se konstituiše kao politički faktor, važna je još jedna činjenica. Ideologija klasnog kompromisa na kojoj je nastao model države blagostanja je sa sobom nosila jačanje položaja onih koji su zauzeli poziciju medijatora između radnika i kapitala – socijal-demokratskih partija i sindikalnih lidera – ali ujedno i depolitizaciju radničkog pokreta koji je svoju pregovaračku poziciju predao medijatorima.

7. mart, Zaglavljeni na periferiji: Asbjørn Wahl

7. mart, Zaglavljeni na periferiji: Asbjørn Wahl

Kriza kapitalizma sa početka sedamdesetih godina XX veka je označila kraj klasnog kompromisa i početak neoliberalnog pritiska i na državu blagostanja. Prelivanje bogatstva od siromašnih ka bogatima, privatizacija javnog sektora, smanjenje socijalnih davanja itd. nisu zaobišli ni skandinavske zemlje. Val primećuje i da neoliberalizam ekonomski i ideološki vrši pritisak na javni sektor pre svega iz razloga što on čini 40% Evropske ekonomije – potencijalno enormno polje za ekspanziju kapitala, koji radnički pokret uvučen u politiku socijalnog dijaloga teško može odbraniti. Stoga bi trebalo odbaciti zablude o mogućnosti povratka na nekadašnje socijalne modele u okviru kapitalizma i osnažiti poziciju radničkog pokreta radikalnijim zahtevima koji bi išli ka prevazilaženju kapitalističkog sistema. Ovi zahtevi bi mogli da proiziđu iz minimalnog programa oko koga bi se okupili sindikati i društveni pokreti, a koji bi prema Valu morao biti zasnovan na: borbi protiv mera štednje, odbrani sektora javnih usluga, zahtevu za redistribucijom društvenog bogatsva od bogatih ka siromašnima, poništavanju javnog duga koji je stvorila finansijska kriza, socijalizaciji banaka i finansijskih institucija, odbrani demokratije, odbacivanju fiskalnog pakta, kao i insistiranju na zameni fosilnih goriva obnovljivim izvorima energije.

Naredna predavanja u sklopu ciklusa „Zaglavljeni na periferiji: analize procesa periferizacije i kritike tranzicionog diskursa“ 12. aprila u Domu omladine Beograda održaće Ursula Hjus (Ursula Huws), koja će se u svom izlaganju baviti upravo temom privatizacije sektora javnih usluga u doba ekonomske krize, i Katrin Samari (Catherine Samary) sa temom „Istočna periferija Evrope unutar globalne sistemske i evropske krize“.

Marko Miletić

Print Friendly