Izveštaj sa konferencije “Doprinos kritici aktuelne ekonomske politike u Srbiji”

Vladajuće političke elite u Srbiji insistiraju na raskidanju sa “zaostacima socijalizma koji nas koče na putu ka Evropi”. Pored te integracije u „civilizacijske tokove“ nameće se i borba protiv ekonomske krize. Ova dva ključna cilja pokušavaju se ostvariti  „poboljšanjem poslovnog ambijenta“ u cilju povećanja priliva direktnih stranih investicija u  Srbiju, putem mera štednje i novih liberalnih zakona. To zapravo znači zadavanje konačnog udarca socijalnim i radničkim pravima, jer predložene reforme imaju za cilj da teret krize prebace na leđa radničke klase i najsiromašnijih delova stanovništva, putem smanjenja plata i povećanjem oporezivanja potrošnje, napadima na penzioni sistem, socijalnu zaštitu, zdravstvo i školstvo koji traju već dugi niz godina.

Posledice ovakve tranzicije do kojih je došlo u svim sferama našeg društva se moraju shvatiti ne kao „privremena žrtva u cilju boljeg života u budućnosti“, već kao konačno ishodište ka kome teže vlasnici kapitala. Upravo zbog toga, konferencija Doprinos kritici aktuelne ekonomske politike u Srbiji je imala za cilj analizu nekih od posledica do kojih su navedeni procesi doveli, kao korak ka izgradnji otpora ofanzivi kapitala. Konferencija u organizaciji Centra za politike emancipacije je održana 13. i 14. decembra 2014. godine u prostorijama Društvenog centra Oktobar, i podržana od strane Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe.

Na prvom panelu Aleksandar Stojanović (Gerusija) i Vladimir Simović (Centar za politike emancipacije) su želeli da predstave okvir za razumevanje današnjeg stanja u Srbiji objašnjavajući vezu između tranzicije, mera štednje i korupcije. Objašnjeno je da su dugovi SFR Jugoslavije, koji su nastali zbog zaduživanja zemlje radi ulaganja u infrastrukturu i privredu, korišćeni kao argument za „neodrživost socijalističkog sistema“, na šta se osamdesetih reagovalo merama štednje. Dok je devedesetih Slovenija uspela da zadrži značajan broj socijalističkih elemenata i tako najlakše prebrodi tranzicioni period, ostale zemlje su prošle znantno gore, posebno Srbija u kojoj su se na pomenute mere štednje nadovezali ratovi, sankcije, privatizacije i urušavanje sistema socijalne zaštite, što je sve dovelo do novih dugova. U cilju njihovog „saniranja“ dvehiljaditih svetske finansijske institucije insistiraju na liberalizaciji države i novim kreditima „za pokretanje ekonomije“ koji su zapravo korišćeni za popunjavanje budžetskih rupa i  subvencionisanje privatnih preduzeća. Država je u gubitku zbog privatizacije, drastično je povećana nezaposlenost, opala je proizvodnja. Time se Srbija pozicionira na periferiji kapitalističkog sistema kao rezervoar jeftine radne snage u globalnom sistemu. Dalja liberalizacija i mere štednje preusmeravaju se na preostali javni sektor pod izgovorom borbe protiv korupcije koja se posmatra iz moralizatorske perspektive, čime se prikriva činjenica da je korupcija karakteristika kapitalizma, a ne anomalija koja je posledica zaostalih socijalističkih elemenata, jer antikorupcijska politika nije iskorenila korupciju ni u jednoj postsocijalističkoj zemlji.

Govornici su zaključili panel raskidanjem sa idejom da je Srbija i dalje u procesu tranzicije, jer smatraju da je tranzicija počela još osamdesetih, a završena dvehiljaditih i da od tada sistem funkcioniše kao što će i u budućnosti funkcionisati – kao periferna ekonomija.

Drugi panel posvećen izmenama radnog zakonodavstva održali su Andrea Jovanović (Gerusija) i Milan Petrić (Udruženi sindikati Srbije Sloga).

Problematičnost u nacrtu predloga novog Zakona o radu proizilazi sa jedne strane iz nepreciznog definisanja ključnih aspekata radnog odnosa, što daje prostor za zloupotrebe od strane poslodavca kome se omogućava da sve uslove rada određuje samostalno. Takođe, problematična je i fleksibilizacija rada na kojoj insistira zakon, a koja se tiče visine zarade, rokova za isplatu zarade, radnog vremena, prekovremenog rada, preraspodele radnog vremena, radnog mesta, godišnjeg odmora, otpremnina itd. Neizvesnost koja ovim merama pogađa radnike se dodatno pogoršava prihvatanjem  nestandardnih oblika rada, kao što su rad na određeno, rad sa nepunim radnim vremenom, obavljanje više poslova istovemeno i pozajmljivanje radnika, kao standardnih oblika rada. Obzirom da će novi Zakon o radu zapravo dovesti do otpuštanja, isti obim posla će spasti na manji broj ljudi koji će morati više da rade za istu ili čak manju platu. Već postoje mnogi primeri kršenja postojećeg Zakona, a predloženi zakonski okvir omogućava upravo legalizaciju takvih praksi.

Mit o povećanju zaposlenosti, do koje navodno treba da dovede ovakav zakon, dekonstruisan je primerom Makedonije, gde je sličan Zakon o radu doveo do povećanja nezaposlenosti, posebno kod mladih, kao i do dodatnog raslojavanja stanovništva.

Što se tiče zakona o štrajku, iako postoji potreba za reformisanjem starog Zakona, to nikako ne znači njegovu liberalizaciju, kao što se sada predlaže. Predlog novog Zakona o štrajku ostavlja neprecizno definisane aspekte koji utiču na organizaciju štrajka, kao što su imovina preduzeća, minimum procesa rada i lokaut, a sa druge strane način definisanja dozvoljenog mesta za sprovođenje štrajka zapravo onemogućava njegovu realizaciju van radnog mesta.

Kombinacija ova dva zakona znači pogoršanje uslova rada i uskraćivanje prava i sredstava za pobunu, čime se negiraju ustavne slobode.

Srpski sindikalni front, Kampanja za rad i štrajk i Levi samit Srbije su neke od aktuelnih inicijativa koje pokušavaju da mobilišu javnost u cilju zaustavljanja ukidanja radničkih prava.

Treći panel pod nazivom „Koga štednja najviše pogađa? – uticaj mera štednje na položaj žena u društvu“ održale su Tanja Vukša (Centar za politike emancipacije) i Marija Perković (Žene u crnom).

Objasnile su da se u ime smanjenja javnog duga otpočelo sa merama štednje koje su sa jedne strane značile značajan gubitak infrastrukture, kao što su obdaništa, domovi za starije, zdravstvene usluge itd. i samim tim privatizaciju poslova brige i nege, a sa druge strane masovna otpuštanja, pri čemu su žene prve ostajale bez posla. Tako se desio prelazak sa koncepta socijalne države na koncept socijalne žene, socijalne majke. To je značilo upućivanje žena na porodični domen i dodatnu fleksibilizaciju radnih odnosa da bi se ograničili troškovi reprodukcije radne snage i tako vratio novac bankarskom sektoru. Time nastaje kombinacija tradicionalnih porodičnih obrazaca potrebnih savremenom kapitalizmu i zahteva za ekonomskim osnaživanjem žena kroz preduzetničke inicijative. Posledice ovakvih tranzicionih turbulencija su beskrajno iscrpljivanje i nesigurnost žena, jer sudeći po izveštaju Svetske banke iz 2005. godine preduzetništvo u Srbiji je najmanje plaćena i nejnesigurnija grana sa visokom stopom propadanja preduzetničih poduhvata. Pored toga, istraživanja pokazuju da je životni vek žena skraćen kao posledica ratova, sankcija i privatizacija.

Feministička scena devedesetih nije bila u mogućnosti da se izbori sa svime što je tranzicija nosila. Gorući problemi u vidu rata skrenuli su pažnju feministkinja sa drugih važnih problema koje je nosio prelazak u kapitalizam, što je omogućilo da dvehiljaditih feministkinje, pod uticajem donatora i drugih evropskih političkih aktera, zagovaraju liberalizaciju i ekonomsko osnaživanje žena kroz kapitalistički koncept kao neupitno ispravan, čime se iskorenjuju potencijalna revolucionarnost i subverzivnost feminističkog pokreta.

Izlaz iz ovakve situacije je masovno organizovanje koje bi se fokusiralo na uzrok problema i kojim treba prevazići ono što je govornica nazvala društveni zaborav. No, postojanje raznolikih frakcija na levoj sceni je upravo ono što odgovara kapitalizmu, jer atomizacija omogućava da čak i kada se glasno govori o problemima kapitalizma to ne bude subverzivno po sistem.

Četvrti panel pod nazivom „O privatizaciji medijske sfere“ na kome je objašnjena sprega države, javnog kapitala i medija održali su Jelena Veljić (Republika) i Filip Balunović (politikolog).

Sledeći liberalne principe „Strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine“ donešeni su Zakon o javnom informisanju i Zakon o elektronskim medijima u kojima se insistira na povlačenju države iz vlasništva u svim javnim glasilima. Državni funkcioneri tvrde da će privatizacija učiniti medijski sadržaj nepristrasnim, a medijske kuće profitabilnijim, no podaci Agencije za privatizaciju, svedoče o lošim i raskinutim privatizacijama i poslovanjima na ivici ekonomske održivosti.

Predočeno je da ne postoji slobodno tržište koje omogućava slobodan protok različitih medijskih sadržaja, jer nekoliko medijskih konglomerata na globalnom planu kontroliše većinu medijskog sadržaja. Pošto je prepoznato da postoji veza između vlasništva nad medijima i sadržaja, pokazuje se da privatizacija ne služi cilju koji se promoviše u javnosti. Na panelu je napravljen osvrt i na internet jer treba imati na umu da različite nacionalne i međunarodne odluke (SOPA, ACTA…), koje su donete ili će biti doneti, dodatno ugrožavaju slobodu komunikacije. To se ostvaruje i tako što medijske korporacije preuzimaju kontrolu nad mnogim preduzećima koja se bave telekomunikacijama.

Sa druge strane postoji problem medija koji su u državnom vlasništvu i vlasništvu lokalnih samouprava. Obzirom da većina zaposlenih u medijima ima male plate i na taj način su izloženi pritiscima iz različitih centara moći, državne institucije iskorišćavaju takvu situaciju da kontrolišu medije kroz različite načine finansiranja. Mediji o državnom trošku promovišu stranačke funkcionere i pomažu političkoj eliti da legitimiše svoje postupke, a kao mehanizam skretanja pažnje sa suštinskih stvari koristi se tabloidizacija ili se izvode pogrešne interpretacije prezentovanih informacija. S tim u vezi su i izveštavanja o rekonstrukciji vlade, koja je bila prvi korak ka legitimizaciji mera štednje. U naslove je stavljana željena poruka, bez obzira da li će to biti u kontradiktornosti sa ostatkom članka. Manipulisalo se pričama o bankrotu, udaranju na džepove najbogatijih i onih na vrhu, javnim dugom su opravdavane mere štednje, ali se sa druge strane zagovaralo privatno zaduživanje.

U ovakvoj situaciji troškovi krize prebačeni su na radnike u medijima, jer novac za investicije ne dolazi iz prethodno profitabilnog poslovanja, već drastičnim snižavanjem plata svima onima koji nisu na vrhu medijske kuće. Radnici u medijima su prinuđeni da rade u lošim uslovima, jer su svesni rezervoara studenata žurnalistike koji čekaju na zaposlenje. Dešava se polarizacija unutar kolektiva između onih koji imaju stalni radni odnos i onih koji rade po ugovoru o delu, tj. prekarijata. Time je sprečeno sindikalno organizovanje, što je često i eksplicitno saopštavano radnicima kada redakciju kupi neka medijska korporacija.

U Srbiji dakle postoji sprecifična mešavina državne i privatne kontrole medijskog sadržaja. Razmatrajući kako bi izgledala buduća organizacija medija koji bi služili društvu, a ne  privatnim interesima ili interesima elita, insistira se na principima pluraliteta mišljenja i otvorenosti za javnu debatu, jer mediji moraju biti izvor političkog informisanja uz insistiranje na odgovornosti političkih elita. Da bi se razrešila ova kriza reprezentacije, potrebne su strukturne promene društva, koje raskidaju sa reprezentativnom demokratijom u kojoj se biraju ljudi, a ne ideje.

Konferenciju je zaključilo izlaganje Marka Miletića (Kontekst kolektiv) pod nazivom „Mere štednje u kulturi – umetnost preživljavanja“. Objašnjen je razvoj i urušavanje kulturne produkcije i uslova rada u kulturi od socijalizma do danas. Široko rasprostranjena infrastruktura uslovljena potrebama socijalističke kulturne politike u vidu opismenjavanja i uključivanja ljudi u kulturnu produkciju, tokom devedesetih biva delimično privatizovana. Reakcija na politički monopol nad državnim ustanovama i njihovu zatvorenost u sebe, dovela je do stvaranja neformalne scene koju su tokom otpora Miloševićevom režimu podržavale strane fondacije, no danas su te organizacije prepuštene same sebi. Od sredine dvehiljaditih uzimaju zamah kulturne industrije, koje su donele najprekarnija radna mesta u kulturi. Glavna radna snaga za institucije, nezavisni sektor i kreativnu industriju su samostalni umetnici koji svoja socijalna prava pokušavaju ostvariti kroz reprezentativna esnafska udruženja.

Delimično finansiranje kulturnih ustanova iz republičkog budžeta za kulturu poslednjih godina drastično pada i povećava nesigurnost radnika u kulturi zbog neblagovremenog raspisivanja konkursa za raspodelu budžetskih sredstava. Konstantno se povećava udeo u budžetu koji imaju ustanove u oblasti zaštite kulturnog nasleđa, a smanjuje se udeo za kulturno stvaralaštvo, tako da sredstva dobijaju institucije i projekti koji reprezentuje državnu ideologiju i na taj način se održava stanje bezalternativnosti. To je sve pratilo izvođenje državnih institucija na tržište Zakonom o kulturi iz 2009. godine, prinudivši ih da projektno finansiraju svoj program i održavanje infrastrukture. Stanje dodatno pogoršavaju vladine mere u vezi sa štednjom i nezapošljavanjem u javnom sektoru. Statistika o zaposlenim u gradskim ustanovama kulture pokazuje da konstantno raste broj angažovanih po ugovoru dok broj stalno zaposlenih stagnira. Ovaj zakon dalje podrazumeva da ustanove kulture mogu biti u različitoj vlasničkoj svojini, što u praksi rezultuje time što benefiti idu u privatne ruke. Kroz forme javno-privatnog partnerstva funkcionišu i kreativne industrije tako da se ulaže javni novac u projekte od kojih privatni biznis profitira. Kreativne industrije takođe imaju koncept inkubatora, analogno agencijama za zapošljavanje koje donosi novi Zakon o radu. Oni koji budu zaposleni na ovaj način dobiju novac za to što rade, ali ne i za doprinose. Problem doprinosa postoji i kod slobodnih umetnika, jer im se neredovno uplaćuju i to za minimalac. Nezavisna scena je prinuđena da aplicira za projekte na regionalne i EU fondove za kulturu. To prouzrokuje dodatnu birokratizaciju rada i dodatno radno opterećenje, pri čemu se malo sredstava daje za honorare, a mnoge manje organizacije ni nemaju kapaciteta da apliciraju ili su im male šanse da dobiju sredstva, jer se stiče utisak da veliki fondovi, naročito u poslednjih par godina krize, postaju dopuna nacionalnim budžetima za kulturu obzirom da se sve više podržavaju institucije, kulturna baština i sl.

Nesigurnost koju donose sve ove mere ilustrovana je na primeru mladih vizuelnih umetnika, jer ih u najvećoj meri izdržavaju roditelji, bave se drugim zanimanjima kako bi popunili budžet i nemaju dovoljno sredstava za materijal za rad.

Zbog ovakvih problema, svake godine se dešavaju različite forme protesta, a tek ove godine se desio ulični protest. Međutim, problem predstavlja izolovano posmatranje problema u kulturi i posledično loše artikulisani zahtevi čije prihvatanje i realizovanje proizvodi kontra efekat na duže staze i biva pogubno za manje organizacije. Šire udruživanje koje bi probleme umetnika i radnika u kulturi posmatralo u kontekstu urušavanja socijalne države moglo bi da bude dobar način za borbu protiv mera štednje koje pogađaju polje kulture.

Marija Jakovljević

Print Friendly