Izveštaj sa konferencije “Bilans tranzicije”

Konferencija „Bilans tranzicije“ održana je u organizaciji Centra za politike emancipacije 8. i 9. decembra u Domu omladine Beograda. Zamišljena kao mesto susreta društvenih teoretičara, aktivista i zainteresovane javnosti, otvorila je prostor za diskusiju o promenama koje su pogodile sve nivoe društva usled prelaska u kapitalistički sistem. Dekonstruišući tranzitološki diskurs koji se plasira javnosti i po kome je Srbija još uvek u nekoj prelaznoj fazi od socijalističkog sistema ka idealno zamišljenom kapitalizmu, ukazano je da su se strukturne promene već desile i da su konkretne politke tranzicijskih vlada shodno dinamici globalnog kapitalističkog sistema pozicionirale Srbiju na njegovoj periferiji.

Na konferenciji je analizirano kako su makro promene uticale na svakodnevni život različitih grupa stanovništva. Insistirajući na međuzavisnosti ekonomske i političke sfere, pokazano je zašto su teme kao što su privatizacija, finansijalizacija, radna legislativa, javna preduzeća, penzijski sistem, poljoprivredni sektor, visoko obrazovanje, kao i ženski rad zapravo politička pitanja čije rešavanje mora počivati na konsenzusu.

Detaljan program konferencije možete pogledati klikom OVDE>>>

Fotografije sa konferencije možete pogledati klikom OVDE>>>

Fotografije sa konferencije možete pogledati klikom – See more at: http://pe.org.rs/vesti/izvestaji/izvestaji-sa-konferencije-rad-kapital-klasna-borba/#sthash.hINmkduH.dpuf
Fotografije sa konferencije možete pogledati klikom – See more at: http://pe.org.rs/vesti/izvestaji/izvestaji-sa-konferencije-rad-kapital-klasna-borba/#sthash.hINmkduH.dpuf

Bilans tranzicije, CPE, FOTO: Matija Jovanović

Andrea Jovanović je poredeći zakone o radu od devedesetih do danas ukazala na liberalne zaokrete koji nastupaju sa prvim tzv. „evropskim“ zakonom o radu iz 2001. Objašnjeno je kako je putem zakona o radu obavljeno podvođenje rada pod kapital i prilagođavanje legislative „vitkoj proizvodnji“ – kroz liberalizaciju tržišta radne snage, fleksibilizaciju radnog vremena, pokretljivost radne snage, individualizovano sklapanje ugovora o radu, prebacivanje mnogih poslova, naročito onih u kulturi na autorske ugovore i ugovore o delu koji su pokriveni civilnim, a ne radničkim pravom, te forsiranjem nestandardnih oblika rada. Istaknuto je da su ranije zakoni bili vrlo detaljni i precizni, posebno na planu zaštite prava radnika, dok se od 2001. to redukuje, pa je današnji zakon često vrlo neprecizan i ostavlja prostora za različite zloupotrebe.

Ukazujući na dinamiku kapitalističkog sistema, Mislav Žitko je analizirao subordiniranu finansijalizaciju kao novi oblik akumulacije kapitala nakon 2000-ih, karakterističan za čitavu postocijalističku regiju. Uključivanjem Srbije u ove tokove, privreda je izložena neravnotežama i šokovima globalne kapitalističke dinamike, jer finansijalizacija vrši uticaj na formiranje i implementaciju političkih programa i fiskalne politike prema tokovima globalnog kapitala. Bazirana najpre na direktnim stranim investicijama, a potom usmerena na ekspanziju deoničkog kapitala i dužničkih instrumenata, odrazila se na makro nivou u vidu privremenog potrošačkog buma, povećanja spoljnog duga i labavljenja monetarne politike u korist banaka, a na mikro planu uvlačenjem domaćinstava u rizičnu kreditno-nekretninsku spiralu.

Na planu privrede imperativ postaje privatizacija. Filip Balunović je analizirajući tranzitološki diskurs istakao da se u teoriji privatizacija razume kao savršeni mehanizam za povećanje produktivnosti i pospešivanje zapošljavanja, ali da u praksi nije tako. On je pokazao da je privatizacija poslužila za prelazak društvenog vlasništva u privatne ruke najpre uskog sloja na vrhu društva, a potom i spoljnih biznismena. U situaciji krize vlasti devedesetih, sredstva od privatizacije su korišćena za kupovinu društvenog mira kratkoročnim upumpavanjem u Fond za razvoj, PIO fond, Republički fond za zdravstveno osiguranje i RTS. Pod parolom novih investicija zapravo je otvoren put za uvođenje kapitala stečenog ratnim profiterstvom u legalne tokove, jer se Agencija za privatizaciju nije bavila poreklom imovine kojom se vrši privatizacija. Društveni, odnosno državni kapital je razgrabljen i putem subvencionisanja investitora, kako direktno, tako i prodajom preduzeća po nižim cenama od procenjene i omogućavanjem eksploatisanja resursa po nižim cenama nego u drugim delovima Evrope. Sveukupno to je značilo zapečaćivanje položaja Srbije na periferiji putem privatizacije kojom su uništeni razvojni stubovi društva.

Na planu javnih preduzeća, čija je uloga obezbeđivanje održivosti društva, transformacijski period baziran na neoliberalnim principima takođe je uslovio određene teškoće u poslovanju. Vuk Vuković je analizirajući poslovanje javnih preduzeća za koja postoje podaci dostupni javnosti, utvrdio da gledano u proseku, javna preduzeća su u boljoj poziciji nego što je cela privreda. Iako postoje velike poteškoće na planu rentabilnosti, ustanovljeno je da one ne potiču od imaginarnog viška radnika u javnom sektoru, kako se predstavlja javnosti, jer iako opada broj zaposlenih, raste gubitak javnih preduzeća. Prepreka na planu likvidnosti su nenaplativa potraživanja. Ako dođe do daljeg rasta cena komunalnih usluga, verovatno će porasti i stepen teško naplativih potraživanja i to će onda dodatno ugroziti likvidnost javnih preduzeća. Što se solventnosti tiče, pozicija javnih preduzeća je prilično dobra, naročito u ključnim delatnostima kao što su elektroprivreda i vodoprivreda. Podvučen je veliki značaj takvog stanja, obzirom da je reč o kapitalno intenzivnim delatnostima, gde je dakle potreban veliki obim imovine da bi se obavljala delatnost. Rešavanje postojećih problema mora se naći na radikalno drugačijem političkom planu, jer kada bi se zadovoljenje potreba koje podmiruju javna preduzeća prebacilo na tržište, mnogi slojevi bi bili deprivirani i egzistencijalno ugroženi usled nemogućnosti plaćanja tih usluga.

Osvrćući se na agrarni sektor, Milenko Srećković je predstavio kako je svojinska transformacija, započeta 1990., u čijoj osnovi se nalaze restitucija i privatizacija, značajno unazadila poljoprivredu i dodatno urušila industriju, posledice čega oseća i šire društvo. Kao posledica zakona o restituciji navedeno je to što je društveni sektor izgubio veliki deo zemljišta i već tada mnoga poljoprivredna preduzeća su završila u stečaju, a radnici bez posla. U igru ponovo ulazi strani kapital i strano vlasništvo nad zemljom. Poreklo novca nije kontrolisano, tako da je omogućeno pranje novca stečenog kriminalom. Većina privatizovanih kombinata i preduzeća završava u stečaju, a oni najprofitabilniji završavaju u rukama biznismena koji uspostavljaju monopol na tržištu. Podvučeno je da se kapitalistički pristup poljoprivredi zasniva na izvlačenju viška vrednosti u korist industrije tako što se povećavaju cene agrarnih inputa (đubriva, sredstava za zaštitu bilja, energenata, sadnih materijala, mehanizacije, veterinarskih usluga), u korist trgovine putem niske otkupne cene, velike marže, neprimereno dugih rokova isplate za preuzetu robu i njihovo nepoštovanje i u korist bankarstva jer se pod izgovorom rizičnog poslovanja u Srbiji drže visoke kamatne stope za kredite koje uzimaju poljoprivrednici (gde je prepoznat problem nepostojanja razvojne banke koja bi kreditirala poljoprivredu sa niskim kamatnim stopama). Ukazano je i na nepovoljnosti Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji koji idu u prilog krupnom kapitalu, a na štetu domaćih poljoprivrednika i prihoda za celokupno društvo.

Nada Novaković je analizom legitimisanja privatne inicijative i privatizacije u Srbiji predstavila proces propadanja društva, privrede i radničke klase. Privatizacija je započela stvaranjem mnoštva malih vlasnika akcija onoga što je ranije bio društveni kapital, a koje su kasnije budzašto prodate. Istaknuto je da cilj privatizacije nije bio ekonomski razvoj, već restauriranje kapitalizma, zbog čega je ona apriori podređena interesima strane i domaće kapitalističke elite. Među posledicama privatizacije pobrojani su razaranje privrede, raslojavanje i rastakanje društva, nestajanje industrije, dramatičan pad BDP-a, gubitak radnih mesta, korupcija, odliv mozgova. Radništvo je do devedesetih već bilo razmrvljeno, pa otpor putem štrajkova, javnih protesta, demonstracija i samosakaćenja radnika nije mogao biti efektniji. Vlast i ekonomska elita su sticali sve više moći što je stanovništvo više siromašilo, a taj proces još uvek traje.

Ovakav zaokret od društvenih ka individualnim interesima pogodio je i obrazovni sistem. Jelena Veljić je analizirajući zakonske okvire i relevantna dokumenta govorila o različitim aspektima komercijalizacije visokog obrazovanja od devedesetih naovamo. Prikazano je kako je putem izmena zakona otvoren put izvlačenju profita od studenata: od osnivanja privatnih fakulteta, do uvođenja školarina na državnim i prebacivanjem skoro trećine troškova funkcionisanja državnih visokoškolskih ustanova na studente. Pad BDP-a devedesetih za oko 48%, odrazio se i na pad potrošnje za obrazovanje za 38%, pa su studenti postali izvor finansijske dobiti za fakultete, što je uslovilo da broj upisanih studenata bude nesrazmeran realnim kapacitetima fakulteta. Navedeno je da iako se u periodu 2008-2014 nominalno povećavaju izdvajanja države za visoko obrazovanje od 20% do 40% , zapravo se smanjuju za 10% do 20%. Mnoštvo podataka i pokazatelja koji su analizirani u izlaganju je stavljanjem u širi „tranzicijski“ kontekst predstavilo proces redefinisanja i razaranja visokog obrazovanja kao javnog dobra. Kada se u obzir uzmu i podaci o međugeneracijskoj vertikalnoj pokretljivosti u društvu i obuhvatu visokim obrazovanjem različitih ugroženih društvenih grupa, postaje jasno da visoko obrazovanje postaje za mnoge slojeve stanovništva sve nedostupnije.

O ugroženosti penzijskog sistema je govorio Ivan Radenković, dajući kontraargumente za predloge prelaska na privatni režim penzija. Objašnjeno je kako dinamika penzijskih sistema zavisi od raznih makroekonomskih pokazatelja, privrednih kretanja, stope zaposlenosti, upravljanja štednjom i od demografskih kretanja. Nepovoljni demografski trendovi pogađaju i privatne penzione fondove te je na primeru akcija pokazano da kada se ljudi penzionišu, usled većeg boja penzionera koji prodaju akcije u odnosu na mlade koji ih kupuju, padaće cena akcija i samim tim i visina penzija. Prelazak na privatni penzijski sistem u kratkom i srednjem roku podrazumevao bi velike budžetske pritiske, jer zaposleni ne mogu finansirati penzije starijih penzionera, obzirom da uplaćuju na svoj privatni račun, te je država obavezna da celu generaciju koja je u sistemu tekućeg finansiranja pokriva ili dodatnim zaduživanjem ili fiskalnim zahvatima. Privatni fondovi su takođe podložni vladinim politikama, ali i delovanju makroekonomskih faktora, te menadžment privatnih fondova ne može da garantuje da će se finansijsko tržište oblikovati u skladu sa njihovim odlukama. Zbog svega toga se može desiti da investicije propadnu, što može rezultovati da dve osobe sa identičnim životnim doprinosima imaju različite penzije na kraju. Istaknuto je da socijalno osiguranje potencira dimenziju ljudskog dostojanstva i da podrazumeva kontinuinalno stvaranje materijalnih uslova društvene reprodukcije utemeljene na međugeneracijskoj solidarnosti.

Razmatrajući sve ove promene, skrenuta je pažnja na posebnu ugroženost žena tokom transformativnog perioda. Marija Radoman je referišući na podatke UN-a istakla da žene snose najveći teret tranzicije. Jedan od razloga je zaposlenost u slabo plaćenim zanimanjima. Ključni faktor je izmenjena uloge države, koja se postepeno povlači iz sektora socijalne zaštite te promoviše privatnu brigu i ličnu odgovornost za efekte siromaštva. Tako sistem brige preuzima porodica u okviru koje žena postaje glavna radna snaga. Treba naglasiti da nisu sve žene podjednako žrtve tranzicije. Prema podacima iz 2010., najugroženije kategorije žena su one u seoskim područjima, Romkinje, izbeglice i interno raseljena lica, kao i žene iznad 50 godina koje pokušavaju da nađu zaposlenje. U izlaganju je ukazano da je danas dominantan diskurs po pitanju rešavanja prava žena diskurs evropeizacije – smatra se da će se stanje izmeniti sa donošenjem evropskih zakona i regulativa. Kada se ti neoliberalni modeli primene na kontekst Srbije, gde je najjeftinija radna snaga i gde se ekstremno krše prava radnika, dalje se produbljuju eksploatacija žena i doprinosi se daljoj dvostrukoj opterećenosti. Vlada predlaže različite mere koje se baziraju na odgovornosti samih žena za svoj (ne)uspeh. Neoliberalni sistem zagovara princip slobode koji je u suprotnosti sa principom socijalne pravde, usled eksploatacije koja je nametnuta novim ekonomsko-političkim sistemom. Rad u domaćinstvu je ostao nevidljiv kao deo ukupnog procesa akumulacije kapitala – mistifikovan kao prirodni poziv i označen kao ženski posao. Zanemarena je istorijska veza razvoja kapitalizma i patrijarhata, pa je prostor otpora u feminizmu danas definisan uglavnom u kategorijama vrednosti i rodnih razlika. Rešenje položaja žena zahteva kritiku nametnutih koncepta fleksibilizacije, procesa evropeizacije i mera štednje, dakle mora biti sistemske prirode. U tom smislu Marija je podsetila na nasleđe socijalizma gde je bilo prepoznato da se položaj žena mora posmatrati kao deo sveukupnog rešavanja pitanja radničke klase i opšteg revlucionisanja društvenih odnosa. Druga važna tada promovisana ideja je podruštvljavanje funkcija porodice i domaćinstva, tj. prebacivanje brige o deci i kućnih poslova na društveni nivo, kroz institucije i ustanove koje bi ih obavljale. Time bi se rešio konflikt između materinstva i rada i otvorile jednake mogućnosti za sve.

Izlagači su se složili da su institucionalni i politički okviri postavljeni tako da dominira logika privatnog profita i tu je dakle poteškoća u kojoj se nalazi bilo koja progresivna politička opcija pri pokušaju formulisanja ekonomske politike. To podrazumeva i izlaženje na kraj sa uticajem globalnih finansijskih institucija koje uslovljavaju dosadašnju politiku. Podcrtano je i da promena materijalnih uslova i tradicionalnih vrednosti moraju ići zajedno. Za rešavanje ovih problema mora se raditi na radikalno drugačijem političkom planu.

Namera je da se nakon ovih istraživanja krene u izgradnju opipljivih političkih alternativa koje se ne bi zasnivale na logici profita, već na interesima i potrebama šire zajednice.

Marija Jakovljević

Print Friendly