Izveštaj sa aprilskih predavanja iz ciklusa „Zaglavljeni na periferiji“

Prvi blok predavanja u okviru ciklusa „Zaglavljeni na periferiji: analize procesa periferizacije i kritike tranzicionog diskursa“ održan je 7. marta ove godine u organizaciji Centra za politike emancipacije, a izlagači su bili Primož Krašovec, sociolog, aktivista i član Delavsko-punkerske univerze iz Ljubljane i Asbjorn Val (Asbjørn Wahl), istoričar, sociolog i sindikalista iz Norveške. U skladu sa najavom, 12. aprila u Velikoj sali Doma omladine Beograda održan je drugi događaj u okviru istog ciklusa, čije su učesnice bile Ursula Hjus (Ursula Huws), profesorka na Studijama rada i globalizacije na Univerzitetu Hertfordshire i urednica međunarodnog interdisciplinarnog časopisa Work Organisation, Labour and Globalisation, i Katrin Samari (Catherine Samary), predavačica i istraživačica na Univerzitetu Paris-Dauphine i Institutu za evropske studije, članica Naučnog saveta francuskog ATTAC-a i članica Četvrte internacionale. (Fotografije sa događaja možete pogledati klikom ovde>>>)

Ursula Hjus se u svom predavanju fokusirala na privatizaciju javnog sektora putem koje se stvara novo polja akumulacije kapitala. U tom smislu, ne može se govoriti o prvobitnoj akumulaciji u vidu proizvodnje novih robâ, već se radi o privatizaciji tekovina države blagostanja. Tako glavno pitanje glasi: na koji način je javna sfera postala nova sfera akumulacije za kapital?

IMG_1544

Odgovor na to pitanje se mora potražiti iz perspektive istorijskog razvoja tokom 20. veka. Prvi nivo posmatranja je specifična geopolitička situacija nastala nakon završetka Drugog svetskog rata. Sredinom prošlog veka, dolazi do stvaranja novih „dogovora“ sa svetom rada. Iz tog odnosa snaga nastala je jedinstvena situacija u istoriji kapitalizma – po prvi put, radnička klasa je en masse imala siguran posao, obezbeđena socijalna davanja i minimalnu nezaposlenost. Vremenom je taj dogovor gubio na snazi i propadao, ali je definitivno ukinut tek nakon 1989. godine. Raspadom real-socijalističkog bloka, na svetsku scenu stupila je ogromna rezervna armija rada u vidu velikog broja novih radnika i radnica na tržištu rada, što je „posebne dogovore“ sa radničkom klasom učinilo izlišnima.

Nasuprot ustaljenom mišljenju, stvaranje te armije radne snage nije se odvijalo  spontano – s jedne strane, došlo je do liberalizacije određenih sektora, a sa druge je i sâm proces rada izmenjen. Prvo je standardizovan, a potom još više fragmentiran, tako da je sada mogao da se rekombinuje – delovi radnog procesa mogli su se uklapati kao delovi slagalice. Takva moć nad radnim procesom koju su poslodavci stekli je logično oslabila radničku klasu, čime je ona izgubila pregovaračke pozicije, a njeni članovi postali su lako zamenljivi. Na strani kapitala, transnacionalne korporacije su rasle u obimu. Usled razvoja tržišta u drugoj polovini 20. veka, ove korporacije su morale da potraže nove oblasti za prodaju svojih usluga – već postojeće tržište bilo je prezasićeno i, kako ističe Ursula, privatne firme su se okrenule javnom sektoru.

Kriza 2008. godine je svojim obimom i intenzitetom pokazala da se dogodilo nešto ozbiljno u okvirima sistema. Tome je neposredno, tokom 2006. i 2007. godine, prethodila kriza akumulacije. Ukoliko se pogledaju aktivnosti pomenutih firmi, vidi se da one nisu proširivale postojeće proizvodne snage, već su samo apsorbovale stare: s jedne strane, imamo rast preuzimanja drugih firmi, ali sa druge strane nivo novih – greenfield – investicija u tom periodu opada. Ako se uzme u obzir da kapital mora da se širi na one oblasti u kojima ga nema, kao u slučaju prvobitne akumulacije, bilo je logično da će to proširenje uslediti na račun javnog sektora. Istina, javni sektor je već bio uključen u razmenu, ali to i dalje nije bila robna razmena.

U tom periodu su se u javnosti pojavile dileme oko veličine javnog sektora, a glavno pitanje je bilo kako uštedeti javni novac. Rešenje je bilo u skladu sa potrebom širenja delatnosti privatnih uslužnih firmi – trebalo je autsorsovati posao iz javnog sektora. Tako preduzeća u javnom sektoru više nisu sama obavljala razne poslove, već su počela da unajmljuju privatnike za to. U tome se vide osnovni problemi današnje situacije u vezi sa privatizacijom javnog sektora, jer je privatni sektor preuzeo profit, a javni je preuzeo – rizik. Međutim, postoji još jedan element, a to je prelazak radnika javnog sektora u privatni sektor, što je dovelo do pada plata i pogoršanja uslova rada.

Naposletku, izlagačica je izdvojila jednu protivrečnost za koju smatra da će biti ključna u narednom periodu. Ako je već autsorsovanje toliko rasprostranjeno, to znači da će sami privatnici hteti da se usluge javnog sektora prošire, a da bi se to desilo, zahtevaće veće poreze. Ipak, ono što je i ona sama izdvojila kao važnije jeste činjenica da će bivši radnici javnog sektora sada biti uključeni u proizvodnju robe, čime će imati priliku da iskuse one neposredne efekte eksploatacije kojoj su radnici privatnog sektora oduvek izloženi. U tome, kao i u činjenici da autsorsovanje povezuje radnu snagu na globalnom nivou, ona vidi jak potencijal za organizovanje i dalji otpor procesima koje je pre toga detaljno analizirala.

Katrin Samari se u jednom širem domenu bavila onime što obuhvata i zaključak Ursule Hjus. Naime, ona je govorila o istočnoj periferiji Evrope – periferiji u geopolitičkom smislu – u okviru svetske i evropske krize. Sam pojam periferizacije važan je za razvoj svetskog kapitalističkog sistema, kako su ga nazvali Volerstin i Brodel. Radi se prvenstveno o odnosima dominacije između centra i periferije. U tom smislu, Samari razlikuje periferiju kao koloniju u klasičnom smislu i polu-periferiju kao nezavisnu nacionalnu državu koja je, međutim, u odnosima potčinjenosti i zavisnosti od finansijskog i drugih oblika kapitala. Tako su velike i male revolucije u 20. veku pre svega imale za cilj ukidanje ovih odnosa – većina tih revolucija desila se upravo na polu-periferiji.

IMG_1570

Unutar Istočne Evrope, takvi odnosi dominacije su postojali i između zemalja realnog socijalizma. U periodu između 1989. i 1991. godine počinje nova faza koja se učvršćuje restauracijom kapitalizma. Tako je ne samo jug Evrope periferija, već je u pitanju i njen istok. Iz toga sledi i glavno pitanje koje Samari postavlja – da li je u pitanju polu-periferizacija ili integracija u centar?

Odgovor na to pitanje izlagačica je bazirala na tri nivoa.

Prvi se tiče snage spoljnih faktora u restauraciji kapitalizma, najpre međunarodnih finansijskih institucija koje su uticale na „restruktuiranje“ zemalja, i to najviše putem dugova i kredita. Zatim je sledila i prisilna privatizacija uz promene tržišta rada, gde su radnici postali poput robe, cirkulišući i menjajući vlasnike u slobodnoj razmeni.

Drugi važan nivo su asimetrije unutar same Evropske Unije. „Ulazak u Evropu“ je tako u političkom mejnstrimu shvatan kao „ulazak u civilizaciju“, pri čemu se previdelo da su kriterijumi za taj ulazak često bili više nezvanični, iako su bili izraženi u zvaničnim aktima evropskih organa – zapravo, ti nezvanični kriterijumi bili su formirani po ugledu na Vašingtonski konsenzus, temeljni manifest neoliberalizma. S geopolitičke strane unutar same EU, Nemačka i Francuska su bile vodeće sile, a Istočna Evropa je tome doprinela unošenjem novih podela u ionako asimetričnu Uniju.

Treći nivo odnosi se na nove oblike finansijske i trgovinske zavisnosti, što su evropske institucije označavale kao prednost istočnoevropskih zemalja. Predviđalo se sledeće: prvih deset godina „restruktuiranja“ će biti godine rastuće nejednakosti, nakon čega će doći do „trijumfa“ novog modela. I zaista je delovalo da se to i ostvarilo – međutim, nekoliko godina posle početka krize, zemlje sa najvećim „uspehom“ su doživele i najoštriji krah.

Samari je svoje predavanje završila osvrtom na sadašnje stanje istočnoevropskih zemalja i stanje svetskog sistema. Istina, kako i sama kaže, bilo je oporavka od kraha, ali je on vrlo slab, što je deo problema integrisanja Istočne Evrope u centar jednog sistema koji je u krizi. Uzroci te krize su delom u samoj strukturi sistema, a delom u neoliberalnoj ofanzivi poslednjih decenija i udaru na socijalnu državu, što je sve počelo u zemljama centra. To ide u prilog činjenici da ni sam „evropski projekat“ nije bio koherentan – bilo je sukoba, različitih struja, zaokreta i dilema, a Samari u to uključuje i pad Berlinskog zida (1989) i NATO bombardovanje Srbije (1999).

Izlagačica je zaključila uvidom da je u pitanju kombinovana kriza, u kojoj nisu u igri samo spoljni akteri, u vidu međunarodnih institucija, nego i unutrašnji. Drugim rečima, veliku ulogu odigrala je i „kompradorska buržoazija“, koja je prihvatila ono što je strani kapital nametao. Uprkos tome, moguće je odupreti se tim procesima ukoliko postoji podrška stanovništva, a u svetlu međunarodnog odnosa snaga, tj. krize neoliberalizma, insistiranja na disciplini i na štednji. Po rečima izlagačice, suočavamo se sa poznatom dilemom – socijalizam ili varvarstvo.

Naredni događaj iz istog ciklusa, biće održan 06. maja, a gosti na ovim predavanjima biće Goran Musić, aktivista, ekonomista i doktorant istorije na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci, i Michael A. Lebowitz, prof. emeritus ekonomije na Simon Fraser univerzitetu u Kanadi.

Vuk Vuković

Print Friendly