Izveštaj sa konferencije “Povratak utopije 2”

Od 14. do 16. novembra 2017. godine organizovana je konferencija pod nazivom „Povratak utopije 2“ u organizaciji Centra za politike emancipacije (CPE) i portala Mašina. Predavanja i paneli su održani u Beogradu, u Kamenoj Sali Doma sindikata, a uz podršku Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Pre godinu dana je Centra za politike emancipacije organizovao konferenciju „Povratak utopije: socijalističke strategije danas“, u Zadužbini Ilije M. Kolarca i Muzeju istorije Jugoslavije. Tada je otvoren prostor za razmatranje različitih praksi i strategija kojima se koriste levo orijentisane inicijative i pokreti u borbi protiv neoliberalne politike globalnog kapitalističkog sistema, a za društvo koje u prvi plan ističe potrebe ljudi. Godinu dana kasnije, na konferenciji „Povratak utopije 2“, nastavljen je razgovor u vezi sa temama koje se tiču pitanja otpora dominantnom sistemu društvenih odnosa i aktera koji bi bili nosioci tog otpora. Razgovaralo se o širokom spektru različitih pitanja, od promena uslova na tržištu rada, sve rasprostranjenijoj prekarizaciji radništva, preko današnjih feminističkih strategija, strategija lationaameričke levice, do značaja radničke borbe i uloge sindikata u tim borbama.

Detaljan program konferencije možete pogledati OVDE>>>

Fotografije sa konferencije možete pogledati OVDE>>>

Prvi dan konferencije započet je panelom „Promišljanje uslova prekarnog rada“ na kojem su učestvovali Mario Reljanović, profesor radnog prava sa Univerziteta Union i rukovodilac klinike za radno pravo, Mario Kikaš, urednik časopisa RAD i član Baze za radničku inicijativu i organizaciju – BRID, i Bojana Tamindžija, članica redakcije Mašine i aktivistkinja Levog samita Srbije (LSS). Panel diskusiju je moderirala Marija Jakovljević, članica redakcije Mašine.

Bojana Tamindžija je u svom izlaganju najviše pažnje posvetila definisanju prekarnog rada i kontekstualnoj analizi promena uslova na tržištu rada koje su dovele do nastanka, a potom i širenja prekarnosti. Ova učesnica panela je istakla kako prekarnost predstavlja negaciju svih onih prava i uslova rada koji su se smatrali standardnom države blagostanja. Glavne karakteristike prekarnog rada predstavljaju nesigurnost radnog mesta, rad na određeno vreme, povremeni i privremeni poslovi, narušavanje odsustvo prava na vikende, odmor, zdravstvenu zaštitu, generalno loši uslovi na random mestu, otežano ili onemogućeno slobodno sindikalno organizovanje, itd. Nasuprot široko rasprostranjenom shvatanju da se prekarnost dovodi u vezu sa radom u kreativnim industrijama, u izlaganju je i položaj radništva u zemljama poluperiferije i periferije kapitalizma tumačen kroz prizmu prekarnosti. Tamindžija je utvrdila da i u slučaju radnika i radnica koji imaju zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme, kao što je slučaj u nekim fabrikama u Srbiji danas, treba govoriti o prekarizaciji, jer osmočasovno radno vreme više nije zagarantovano, za najmanju grešku može uslediti otkaz, pravo na bolovanje je upitno, a uz to radništvo se suočava sa stalnim rizikom od gubitka posla jer lako može doći do zatvaranja fabrike usled relokacije proizvodnje u drugu državu.

Mario Kikaš se usredsredio na pitanje posledica prekarizacije rada u regionu. Ilustrujući procese koji doprinose urušavanju javnog sektora, pre svega sektora obrazovanja, zdravstva i socijalne zaštite, Kikaš je naglasio kako se civilnom sektoru nameće zamenska uloga za institucije javnog sektora. Međutim, iako civilni sektor preuzima deo društvenih odgovornosti, on ne može da ispuni sve uloge koje je javni sektor ispunjavao, što dovodi do značajnih negativnih posledica po celo društvo. Na osnovu kritičke analize društveno ekonomske situacije u Hrvatskoj, Kikaš je dekonstruisao i pokazao da je neosnovano široko rasprostranjena uverenja da proces evroatlanskih integracija, zaključno sa pridruživanjem Evropskoj uniji, dovodi do priliva sredstava iz evropskih fondova koji omogućavaju sveopšti društveni prosperitet, pa tako i poboljšanje uslova na radu i položaja radništva.

Treći učesnik panela, Mario Reljanović, je pažnju usmerio na radnu legislativu u Srbiji. Naglasio je da je proces prekarizacije započet mnogo pre usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, 2014. godine, ali da je usvajanje ovog Zakona pokazalo jasan smer kretanja promena radne legislative i posledično uslova na tržištu rada i socijalnih prava zaposlenih. Donošenje izmena i dopuna Zakona o radu bio je dobar pokazatelj odsustva volje države da učestvuje u socijalnom dijalogu, kao i njene snažne rešenosti da izmenama u domenu radne legislative otvori put tretiranju zaposlenih kao jeftine i potrošne robe. Reljanović se takođe fokusirao i na vrlo aktuelnu debatu – uvođenju dualnog obrazovanja u sistem srednjoškolskog obrazovanja. Prema njegovom mišljenju usvajanje Zakona o dualnom obrazovanju će umesto proklamovanog cilja – efikasnijeg obrazovanja i zapošljavanja mladih odmah nakon srednje škole – neminovno dovesti do ozakonjenja eksploatacije dečijeg rada.

Svi učesnici debate su primerima iz prakse – istraživanje tekstilne industrije u okviru Clean Clothes Campaign, iskustva korisnika i korisnica usluga Pravne klinike za radno pravo univerziteta Union i terenski rad BRID-a – ilustrovali implikacije koje proces prekarizacije ima na mikro nivou, s posebnim osvrtom na posledice koje ovaj proces ima na položaj žena i marginalizovanih grupacija. Panel je završen refleksijama učesnica i učesnika o sindikalnom organizovanju – postojećim praksama, njihovim dobrim stranama, manjkavostima i mogućnostima alternativnog delovanja. Naglašeno jeda sindikati predstavljaju najlegitimnije predstavničko telo radništva, ali da ih je nužno restrukturirati, da je potrebno misliti alternativne oblike sindikalnog organizovanja kojima bi se obuhvatili i ljudi koji su u prekarnim oblicima rada.

Prvog dana su održana i dva predavanja na temu „Strategije socijalističkog feminizma danas“. Predavačice su bile Agata Čarnacka (Agata Czarnacka), feministička aktivistkinja, filozofkinja, prevoditeljica, i novinarka iz Poljske, i Maja Krek, doktorantkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i aktivistkinja, a izlaganja je moderirao Lav Mrenović, polaznik Studija socijalizma.

Agata Čarnacka se u svom izlaganju fokusirala na iskustvo feminističkog aktivizma u Poljskoj, s posebnim osvrtom na organizaciona pitanja i domete masovnih protesta pokrenutih protiv zakona o potpunoj zabrani abortusa 2016. godina u Poljskoj (Crni protest). Nakon kratkog prikaza istorije debata koje se tiču pitanja abortusa u Poljskoj, uloge različitih aktera i njihovih stanovišta u ovim debatama, predavačica se fokusirala na prikaz hronologije događaja iz 2016. godine. Čarnacka, koja je i sama bila jedna od organizatorki protesta, je istakla značaj omasovljenja protesta i sticanja šire podrške u borbi protiv rodno zasnovanog nasilja, seksizma, seksualne eksploatacije, klerikalizacije i militarizacije društva. Ona je istakla da se ključni problem koji se pojavio tokom protesta odnosi na pitanje liderstva. Neke liderke i lideri protesta su pokušali da kapitalizuju svoj angažman i da postanu aktivni u političkoj sferi, shvaćenoj u užem smislu, što je sa sobom povlačilo potrebu za pravljenjem brojnih kompromisa, te „ublažavanje“ i prilagođavanje feminističkih zahteva mejnstrim politici. Čarnacka je oštru kritiku uputila na račun uverenja da će postavljanje žena na liderske pozicije u politici, bez temeljnih strukturnih promena, doprineti podsticanju participativnosti, horizontalnoj komunikaciji i osnaživanju dijaloga.

Maja Krek je govorila o uticaju ekonomske krize i mera štednje na smanjenje kvaliteta života žena u Srbiji. Krek je svoje predavanje započela mapiranjem političkih i ekonomskih faktora koji su doprineli urušavanju javnog sektora, što je za posledicu imalo prenošenje kolektivnih odgovornosti na privatnu sferu. Prenos odgovornosti iz javne u privatnu sferu uslovio je porast obima neplaćenog domaćeg rada čime su, imajući u vidu patrijarhalni režim rodnih uloga, najdirektnije pogođene žene. Politike mera štednje dodatno su svalile obaveze i aktivnosti u vezi sa negom i staranjem (npr. o deci ili najstarijim članovima domaćinstva) na žene, te one podnose sve veći teret neplaćenog rada, dok se paralelno suočavaju sa sve većim izazovima na tržištu rada koje povlači sa sobom proces prekarizacije. Krek je naglasila da se krajnje posledice ovih procesa odražavaju u padu kvaliteta života žena, kao i smanjenju očekivanog životnog veka žena.

Drugi dan konferencije otpočeo je panel diskusijom na temu „Mogućnosti organizovanja prekarnih radnika i radnica“. U diskusiji su učestvovali Sonja Stojadinović, novinarka i članica pokreta Solidarnost iz Makedonije, Jugoslav Ristić, nekadašnji radnik oružarske industrije, a sada predsednik Saveza samostalnih sindikata Kragujevca, i Ana Vračar, članica Baze za radničke inicijativu i demokratizaciju – BRID iz Hrvatske. Razgovor je moderirala Tamara Baković Jadžić, članica redakcije portala Mašina i aktivistkinja Levog samita Srbije i Foruma Roma Srbije.

Jugoslav Ristić je na početku izlaganja izneo zabrinjavajući podatak da je u Srbiji 75% radništva sindikalno neorganizovano, a kao uzroke takvog stanja naveo je naklonjenost države prema poslodavcima i neprijateljski stav prema sindikatima. Glavni faktori koji dodatno otežavaju udruživanje radnika jesu velika nezaposlenost, niski životni standard, gašenje velikih industrijskih centara i preduzeća u periodu takozvane tranzicije, što je uslovilo da veliki broj radnika i radnica bude oteran na ulicu ili bude gurnut u izrazito prekarni položaj. I sami sindikati imaju unutrašnjih problema, ali glavni problem, ističe Ristić, ostaje kontinuirano sputavanje mogućnosti radničkog organizovanja. Po pitanju saradnje sindikata sa nevladinim sektorom, Ristić je naveo neke pozitivne primere i podršku nekih udruženja sindikalnim protestima, ali i negativne, poput NALED-a (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj) koji predstavlja tip nevladine organizacije koja radi suprotno interesima većine ljudi. Problem za sindikate i radnike i radnice je na prvom mestu država, koja u potpunosti staje na stranu poslodavaca i direktno opstruiše sindikalno organizovanje. Kada se na to doda i činjenica da su sindikati širom sveta u defanzivi, manevarski prostor sindikata je sužen, a njihov angažman je uglavnom usmeren na javni sektor i državna preduzeća.

Sonja Stojadinović je ponudila retrospektivu poslednjih protesta u Makedoniji, stavljajući njihov početak u 2009. godinu i protest studenata i studentkinja arhitekture protiv gradnje crkve na glavnom skopskom trgu. Nakon ovog događaja, dolazi do masovnog izlaženja građana i građanki na ulice i promena opšte društvene klime. Kulminacija nezadovoljstva događa se tokom 2015. i 2016. godine, nakon čega, na osnovu optužbi za korupciju, prisluškivanje građana i prikrivanje krivičnih dela od strane državnih funkcionera, dolazi do smene vlasti. Izlaženje na ulicu i učestvovanje na protestima direktno dovodi do međusobnog upoznavanja, približavanje i jačanja solidarnosti između različitih društvenih grupa. Međutim, i dalje postoji nedovoljna solidarnost između samih sindikata i uska fokusiranost na sopstvene interese, kao i strah od sindikalne aktivnosti, usled antisindikalne kampanje koju je sprovodila donedavno vladajuća partija desnog centra VMRO-DPMNE. Takođe, radnici i radnice u visoko plaćenim profesijama često sebe ne percipiraju kao radništvo i usled toga nisu spremni da podrže svoje kolege i koleginice u slabije plaćenim sektorima.

Ana Vračar je govorila o pomacima u saradnji između sindikata i udruženja građana u Hrvatskoj, navodeći konkretne primere saradnje Saveza samostalnih sindikata Hrvatske i Mreže mladih Hrvatske, na temu zapošljavanja mladih. Drugi pokazatelj pozitivnih kretanja su promene u samom nevladinom sektoru, u smislu osvešćavanja sopstvenog radničkog položaja i potrebe za organizovanjem koje se fokusira na radna prava. Pored dobre saradnje sindikata i nevladinih udruga na različitim kampanjama i javnim akcijama, razlike po pitanju unutrašnjeg organizovanja ostaju. Sindikati bi u budućnosti morali da se upoznaju sa položajem i potrebama mladih ljudi i da se angažuju na osmišljavanju načina za privlačenje mlađih članova i članica, zaključila je Vračar.

Nakon panela usledilo je predavanje pod naslovom „Venecuela – aktuelne debate unutar latinoameričke levice“, koje je održao Danijel Čavez (Daniel Chavez), urbani antropolog i politički ekonomista iz Urugvaja, član Transnacionalnog instituta iz Amsterdama. Predavanje je moderirao Janko Stefanović, polaznik Studija socijalizma.. Iako postoje manja neslaganja u podacima, u zavisnosti od izvora, neosporno je da stanovništvo u Venecueli danas ima ozbiljan problem sa dostupnošću hrane, lekova i nekih proizvoda široke potrošnje. U nekim delovima Venecuele su se ponovo pojavile davno iskorenjene bolesti poput difterije i malarije. U odnosu na godine vladavine Uga Čaveza (Hugo Chavez), u kojima je zdravstveni sistem Venecuele bio na vrhuncu, uključujući programe saradnje sa kubanskim zdravstvenim sistemom, kao i ogromne investicije u izgradnju i opremanje bolnica, situacija je toliko loša da se procenjuje da je trenutno samo 10% operacionih sala i bolničkih kapaciteta u potpunosti operativno. Ekonomska situacija je takođe loša, zemlja je na ivici fiskalne katastrofe, tako da ni potencijalni rast cene nafte ne bi lako rešio problem galopirajuce inflacije. Kada je reč o međunarodnom i diplomatskom nivou, Venecuela se susreće sa imperijalističkim pritiscima i izoloacijom, koju predvode Sjedinjene Američke Države. U poslednje vreme, suspendovano joj je članstvo u južnoameričkom trgovinskom bloku (Mercosur), a američka administracija povremeno izlazi u javnost sa predlozima strožijih ekomoskih sankcija, pa čak i opcijom vojne intervencije. Iz perspektive desnice, desničarskih analitičara i mejnstrim medija, Venecuela je primer neuspešne socijalističke diktature, koju, kao i kada je reč o sličnim primerima u prošlosti, predstavlja korumpirana autokratska elita koja se trudi da po svaku cenu ostane na vlasti, bez podrške naroda. Sa druge strane, desničarska opozicija se idealizuje i predstavlja kao sušta suprotnost, iako je stvarnost drugačija, jer opoziciju, pored konzervativaca, čine i profašističke i izrazito nasilne grupe. Razmatrajući korene i faktore trenutne krize, Danijel Čavez se slaže sa argentinskim sociologom Atiliom Boronom, da nema prostog objašnjenja i da su uzroci brojni i kompleksni, dok korene možemo naći u procesima koji su se odvijali tokom ranih devedesetih godina, mnogo pre dolaska Čaveza na vlast. Smrt Uga Čaveza, uz pad cene nafte na svetskom tržištu, predstavljali su okidač za poslednji talas krize i nemira. Najveću grešku vladajuće partije predstavlja propuštena radikalnije transformacija venecuelanske ekonomije i skidanje fokusa sa proizvodnje nafte, kao i nedostatak borbe protiv korupcije. I mnogo razvijenije zemlje su doživele krize usled uskog orijentisanja isključivo na eksploataciju prirodnih resursa. Negativna i jednostrana pisanja stranih mejnstrim medija, pored podrške desničarskoj opoziciji u Venecueli, služe i skretanju pažnje sa brojnih problema u drugim državama Južne Amerike. Ona su u skladu sa pritiscima i napadima na levicu na regionalnom nivou, što se vidi i u opozivu brazilske predsednice Dilme Rusef (Dilma Rousseff). Na kraju diskusije Danijel Čavez je kritikovao davanje koncesija stranim kompanijama na rudna blaga Venecuele, ističući da se takvo koncesionarstvo po svojoj formi ne razlikuju od koncesija u liberalnim ekonomijama, i da stanje na terenu ne menja činjenica da li kompanije dolaze iz SAD, Kanade, Rusije Kine.

Treći dan konferencije je započet panel diskusijom na temu „Organizovanje u medijima“. U diskusiji su učestvovali Željko Bodrožić, potpredsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i urednik nedeljnika Kikindske, Tina Tešija, članica Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju – BRID i redakcije portala Bilten, i Ilir Gaši, programski direktor Fondacija Slavko Ćuruvija, a u ulozi moderatora bio je Marko Miletić, kourednik portala Mašina i član Kontekst kolektiva.

Željko Bodrožić je ilustrovao promene kroz koje prolazi medijski sektor u Srbiji i izazove sa kojima se suočavaju zaposleni u ovom sektoru. Kao glavne probleme medijskih radnika i radnica, identifikovao je nesigurnost radnog mesta – budući da su angažovani lako podložni zameni – vrlo male prosečne zarade, iporast broja honorarno angažovanih novinara, koji prati pad stalno zaposlenih novinara. Navedeni faktori, u sadejstvu sa povećanim pritiskom, pa čak i pretnjama, koje trpe novinari od predstavnika političke elite, bilo direktno ili indirektno, dovode do primetnog pada kvaliteta novinarskog rada, a radni i materijalni položaj medijskih radnika i radnica kontinuirano se pogoršava.

Tina Tešija je govorila o stanju medijskog sektora u Hrvatskoj. Ona se osvrnula na globalne uzroke krize u medijima, kako one u sferi ekonomije, tako i one koji se odnose na prebacivanje medija u digitalnu sferu. Potom, se usredsredila na slučaj Hrvatske, procese komercijalizacije i privatizacije medija tokom 1990-ih godina, značaj prihoda od oglašivača za izdržavanje medija, zaključno sa rizikom pod kojim se nalazi opstanak medija poslednjih desetak godina usled pada prihoda od oglašivača koji je uzrokovan padom prodaje štampanih izdanja. Ovi procesi rezultovali su velikim porastom broja novinara koji su se našli na spisku nezaposlenih. Simultano, došlo je do porasta broja internet portala, ali su oni uspeli da zaposle daleko manji broj ljudi u poređenju sa brojem novinara i novinarki koji su ostali bez posla. Izlagačica je posebnu pažnju skrenula na pitanje finansiranja neprofitnih medija. Ulaskom u u nevladin sektor, sa namerom da putem projektnog finansiranja obezbede sredstva za svoje medije, posao se usložnjava i broj zadataka koji treba da obave diverzifikuje, što može dovesti do pada kvaliteta novinarskog rada, pada informisanosti novinara, uz porast prekovremenih radnih sati i preveliku opterećenost.

Ilir Gaši se u svom izlaganju fokusirao na temu zaštite prava radnika u sektoru medija. On je polemički pristupio pitanju da li sindikati predstavljaju najbolju formu institucionalnog organizovanja u borbi za poboljšanje i zaštitu prava medijskih radnika. Prema mišljenju ovog učesnika najveći problem prilikom borbe za zaštitu radničkih prava predstavlja nedostatak uverenja da angažman može doprineti promenama. Stoga, Gaši smatra da je u borbi za prava radnika i radnica najvažnije vratiti veru da angažman doprinosi promeni, da to mora biti kolektivni angažman, kao i da je za zaštitu prava novinara potrebno misliti nove strategije borbe. Posebnu pažnju je posvetio mogućnosti saradnje između sindikata i nevladinog sektora. Gaši je istakao da civilni sektor može uneti svežinu i nove pristupe u medijsko polje, te da prednost uključivanja civilnog sektora predstavlja sagledavanje širih društvenih interesa nasuprot strukovnim udruženjima i poslodavcima koji su zainteresovani za usko određen vlastiti interes.

Nakon panela na kome se razmatralo sindikalno organizovanje u medijima, usledilo je predavanje Sema Gindina (Sam Gindin), profesora s Univerziteta Jork u Torontu, koje se u širem smislu bavilo izazovima sindikalnog organizovanja u današnjem društvu. Gindinovo predavanje na temu „Ponovno promišljanje sindikata“, koje je moderirala Jovana Timotijević, polaznica Studija socijalizma, predstavljalo je poslednje i zaključno predavanje ovogodišnje konferencije.

Svoje predavanje Gindin je započeo mapiranjem ključnih ekonomskih i političkih promena koje su uslovile nastanak neoliberalnog kapitalizma. Istakao je polarizaciju odgovora na sadašnju krizu, budući da socijaldemokratska opcija u postojećim uslovima više nema kapacitet da ponudi efikasna rešenja. Kao odgovor na krizu, s jedne strane, krajnja desnica insistira na nacionalizmu, ali i na kontinuitetu današnjih neoliberalnih rešenja u sferi ekonomije, dok s druge strane, levica traga za ekonomskom alternativnom. Gindin izolovane levo orijentisane pokrete smatra neodrživim na duži rok, te savez sa sindikatima vidi kao jedino rešenje za izgradnju političkog entiteta koji bi uspeo da nametne alternativu kapitalizmu, budući da sindikati imaju institucionalni kapacitet i resurse. Istovremeno, Gindin je kritički pristupio postojećim praksama sindikalnog organizovanja i stavio akcenat na pitanje uključivanja novog radništva, tj. onih radnika koji obavljaju prekarne poslove u sindikate. Preduslov efikasnog i adekvatnog sindikalnog organizovanja koje bi suštinski moglo da predstavlja alternativu neoliberalnom poretku, ogleda se u promenjenom načinu mišljenja – ne sme se više misliti isključivo o interesu članova sindikata, već je potrebno misliti u terminima šire shvaćenih klasnih interesa i klasne borbe. Pored navedenog, Gindin je istakao da je edukacija radnica i radnika u sindikatima nužna kako bi uvideli potrebe za širenjem sindikata i njegovim povezivanjem sa lokalnom zajednicom. U procesu restrukturiranja kapitalizma, predavač je identifikovao potencijal za subverzivno delovanje, jer kapitalizam postaje sve „ranjiviji“, budući da dolazi do porasta prekarizacije rada i društvenih nejednakosti, što pak otvara šire mogućnost mobilizacije radništva.

Milica Resanović
Nikola Gajić

Print Friendly, PDF & Email
Sadržaji koji su ovde preneti ne odražavaju nužno i stavove Centra za politike emancipacije.