Vladimir Simović: Politizacija šetnje – kojim putem do cilja?

Protestna groznica drma Beograd! Verovatno najmasovnija kontinuirana protestna okupljanja u skorijoj istoriji glavnog grada Srbije pokrenuta su od strane inicijative Ne da(vi)mo Beograd i usmerena protiv projekta Beograd na vodi. Nakon nekoliko manjih protesta organizovanih tokom 2015. godine kada je ukazivano na probleme vezane uz pomenuti projekat kojim republičke i gradske vlasti na raspolaganje privatnog kapitala stavljaju javne površine i javne resurse, 11. maja ove godine organizovan je prvi u nizu masovnih protesta pod istom krovnom temom. Povod je, doduše, nešto drugačiji. Dok su prvi protesti bili usmereni direktno na projekat i ugovor koji je potpisivan sa investitorom, a koji, uzgred budi rečeno, dosta dugo nije ni bio dat na uvid javnosti, poslednji protesti imali su donekle drugačiju inicijalnu kapislu.

Kada se u javnosti pojavila informacija da je u (izbornoj) noći između 24. i 25. aprila grupa maskiranih muškaraca de facto preuzela kontrolu nad delom Beograda poznatim kao Savamala, rušeći i krčeći put za dalju izgradnju projekta Beograd na vodi, na šta se “organi javnog reda i mira” nisu ni osvrnuli, teško je bilo ne osetiti se, makar i posredno, ugroženim. Doskorašnji, a sasvim izvesno i budući premijer Aleksandar Vučić je, nakon prvobitnog negiranja vlasti da se bilo šta uopšte i dogodilo te noći, priznao da iza akcije stoji najviši vrh gradske uprave. Iako su autoritarnost i samovolja aktuelnog režima uočljivi na svakom koraku, ovaj gest bio je iznenađujući za mnoge. Dosadašnji nivo bahatosti, koji ni u kom slučaju nije bio nizak, sada je drastično prevaziđen.

Šira slika

Reakcija u vidu masovnog nezadovoljstva, nakon brojnih afera koje su se u proteklih nekoliko godina nadovezivale jedna na drugu, bila je očekivana. Nagomilani bes morao je negde procureti i to se desilo u obliku šetnji gradskim ulicama više desetina hiljada ljudi. No sada se postavlja pitanje šta dalje. Da bismo na njega odgovorili možda je dobro pomaknuti se korak od ove konkretne akcije.

Iako društveni pokreti nisu nikakva novina, mora se priznati da akcije organizovane u tom formatu predstavljaju najvažnije i najvitalnije borbe koje politički razmrdavaju društvo u Srbiji u proteklo vreme. Zaista veliki uspeh koji je inicijativa Ne da(vi)mo Beograd ostvarila motivišući više desetina hiljada ljudi da izađu na ulice, ne bi trebalo da nas navede da zaboravimo ni mnoge druge borbe koje su prethodnih godina vodili radnički, studentski, feministički, queer, antiratni pokreti, zatim različite akcije za pomoć izbeglicama, protiv uvođenja BusPlus kontrola u javnom gradskom prevozu u Beogradu, protesti protiv poskupljenja grejanja u Nišu, borbe protiv uništenja lokalnih parkova, različite akcije međunarodne podrške, itd. Iako su sve ove borbe naizgled potpuno različitog obima, strukture i intenziteta, sa potpuno različitim ciljevima, možemo li ipak pokušati da pronađemo ono što je u njima slično?

Na prvi pogled, u pitanju su organizovanja ljudi oko jedne teme ili jednog konkretnog, manje ili više partikularnog problema. To organizovanje je uglavnom organsko, ali može biti i, u izvesnom smislu, profesionalno, podstaknuto od strane aktivista i aktivistkinja različitih provinijencija. Zavisno od toga da li je tema kojom se bave više sistemskog tipa ili je pak pre u pitanju konkretan problem oko kojeg se pokret generiše, organizovanje može biti dužeg trajanja ili jednokratno. Često su pokreti usmereni u pravcu saniranja nekih od posledica transformacije društva od socijalističkog ka neoliberalnom, u momentima kada gašenje različitih javnih servisa pomoći dovodi do potrebe za samorganizovanjem i praktično preuzimanja funkcija koje su ranije bile obezbeđivane od strane države, a danas su ili ugašene ili prepuštene tržišnim tokovima, pa samim tim i sve nedostupnije širim slojevima.

Komunalna pitanja

Naravno, društveni pokreti ni u kom slučaju nisu inherentno progresivni. Drastičan primer mogu biti akcije za zabranu abortusa. Takođe, organizovanje oko jednog konkretnog pitanja uslovljeno je i njihovom unutrašnjom političkom heterogenošću koja ne dozvoljava da odu korak dalje ka uočavanju strukturne osnove određenih problema. Ta heterogenost često uzrokuje i manjak solidarnosti između ljudi u različitim borbama. Strah da će širenje zahteva i uključivanje drugih društvenih grupa i njihovih problema pod isti kišobran ugroziti eventualno rešenje inicijalnih, “užih” zahteva, parališe potencijale solidarnosti i suštinski depolitizuje te akcije. Taj strah parališe i emancipatorni potencijal pokreta jer čini se da je danas, kada živimo u vreme atomizovanih političkih borbi, najemancipatorniji gest upravo pokušaj objedinjenja ovih razdvojenih borbi u sistemsku jednačinu.

Komunalna pitanja ovde mogu biti zanimljiva za analizu. Veliki deo komunalnih problema danas je uzrokovan upravo posledicama transformacije socijalističkog društva u kapitalističko. U vreme kada je profit centralna tačka oko koje se sve vrti, socijalna osetljivost i društvena korisnost prestaju da igraju bilo kakvu ulogu. To možemo videti i na primerima poskupljenja grejanja ili struje, pretvaranja zelenih površina i parkova u parkirališta ili mesta za privatne investicije, izbeglica i beskućnika koji se isključivo posmatraju kao trošak koji još uz to narušava (odurnu) srednjoklasnu viziju centralnih gradskih zona… Možemo nabrajati do u nedogled. Problemi postoje, ali kada se dođe do druge stepenice, kada se problem počne sagledavati strukturno, tu dolazi do rasprskavanja jer društveni pokreti nastali oko komunalnih problema unutar sebe imaju aktere na potpuno različitim pozicijama i vrlo često sa različitim interesima, pa se i rešenje za sistemska pitanja traže u posve različitim političkim okvirima.

Korupcija kao početak i kraj

Naravno, najdominantniji je onaj koji sve probleme vidi kroz pitanje korupcije. To je dominantna paradigma, i ona nije netačna. Korupcija postoji i predstavlja problem. Ali ona je samo simptom jednog većeg problema – kapitalizma i to posebno u kontekstu kapitalizma na periferiji svetskog sistema.

Zahtev za poštovanjem zakona čini se legitimnim, na prvu loptu.[1]Ali pogledamo li unazad, videćemo da niti jedna vlast nije bila imuna na korupcijske afere niti je u potpunosti poštovala zakonske okvire koje je vrlo često i menjala tako da pogoduju interesima kapitala ili da budu manje senzibilni na malverzacije. Ne navodi li nas to na zaključak da pitanje legalizma danas nije glavno pitanje, a da korupcija ima jedan dublji uzrok? Nije više bitan ni Siniša Mali ni Aleksandar Vučić, ni Mlađan Dinkić ni Dušan Bajatović, ni, verovatno zaboravljeni, Predrag Bubalo i Aleksandar Vlahović…

Niz imena je neiscrpan. Ali ono što ostaje neimenovano je ono što stoji iza svih korupcijskih afera, a to je kapital. Ako je profit merilo svega, a privatni interes glavna vrednost današnjeg poretka, može li nas čuditi postojanje korupcije? Nisu u pitanju loši ljudi na vlasti koje treba zameniti zamišljenim poštenjacima. Strukturno korupcija predstavlja jedan od mehanizama za olakšavanje investicija: bilo kao zaštita u uslovima jake konkurencije bilo kao sredstvo za otvaranje novih tržišta – kao što je slučaj s javnim prostorom ili javnim zdravstvom. Uostalom, postoji li neka kapitalistička zemlja koju nije potresao veliki korupcijski skandal?

Odakle su došli “građani”?

Stoga se centralnim, pored povezivanja, za razvoj pokreta ispostavlja i pitanje da li su oni usmereni na pokušaju “popravljanja” društva u zadatim okvirima, odnosno, rade li na jačanju društvene kohezije ili su ipak u pitanju pokreti koji u prvi plan ističu društveni antagonizam i naglašavaju upravo kontradikcije sistema, posredno ili direktno ističući interese potlačenih da se te kontradikcije kanališu u jedan široki politički pokret koji će izneti zahtev za sveukupnom promenom sistema.

Vratimo se na aktuelne proteste. Gde oni stoje po dve pomenute ose – dubine (pitanje sistemskog zahvata) i širine (pitanje umrežavanja)? Ako želimo skrenuti u pravu stranu moramo znati gde smo i gde želimo da stignemo.

Ovde je zanimljivo osvrnuti se na konstataciju Branislava Dimitrijevića da je “protest u Beogradu pokazao da je figura građanina/građanke koja nije isključivo usmerena vlastitim partikularnim ekonomskim interesima ona figura koja za sada jedina predstavlja emancipovanu društvenu opoziciju režimu u sadašnjim socio-ekonomskim odnosima”. Ovaj pokušaj uopštavanja ne odgovara na jedno važno pitanje – zašto su baš sada te zamišljene figure građana/građanki odlučile da iskažu svoje nezadovoljstvo? Šta je katalizator koji je omogućio masovnost protesta? Zašto se na vlastite partikularne interese neusmereno građanstvo nije ranije mobilisalo tokom protesta vezanih za projekat Beograd na vodi, da ne idemo dalje i postavimo pitanje gde su ti ljudi bili kada se privatizovala javna svojina ili kada se donosio Zakon o radu? Zašto su, sa druge strane, sindikalno organizovani radnice i radnici bili ti koji su stajali na prvim linijama fronta? Ovo sve, naravno, nisu pitanja koja treba bilo koga da prozivaju već da nas provociraju na dalju analizu. Zašto danas?

Izigravanje savesti države

Moguće je da izbori, koji su održani svega dve nedelje pre prvog masovnog okupljanja inicijative Ne da(vi)mo Beograd, mogu ponuditi dobar pravac za razmišljanje. Zapravo, “figura građanina/građanke” oličena u svima nama koji se okupljamo na ulicama jeste figura onih koji su poraženi na tim izborima, bez obzira da li smo glasali ili ne. Demonstracija autoritarnosti u Savamali i osećaj ugroženosti bile su one kapi koje su prelile čašu. U svemu ovome leži i jedan od razloga zašto su “reakcije režima na proteste građana za sada poprilično rutinske i nemaštovite”. Zašto bi i bile drugačije kada protesti, bar za sada, nisu uspeli da mobilišu šire društvo. Dok god ne zahvati i one ljude koji glasovima održavaju aktuelnu vlast, dok god ne uključi u sebe strukturno različite društvene grupe protest neće zahtevati ni posebnu maštovitost pri reakcijama režima.

Za tako nešto verovatno ne postoji recept koji bi garantovao uspeh. Doduše, ni politička ambivalencija koju protest odašilje ne olakšava stvar. Situacija u kojoj sa bine možemo čuti i govore koji u sebi sadrže kritiku kapitalizma i govore koji zazivaju pravnu državu i zadržavaju se na legalističkim interpretacijama problema, stvara određenu šizofreniju koja je vidljiva i u samoj protestnoj koloni. Glavni zahtevi za ostavkama nadležnih ljudi iz gradske uprave, iako su legitimni, dodatno sužavaju mogućnost da se prepoznaju strukturni mehanizmi koji stoje u korenu problema. Dok se ovi mehanizmi ne prepoznaju i istaknu ostaćemo u nizu imena kojem je nemoguće videti kraj. Demokratizacija nije pitanje ovog ili onog političara i njegove volje, već je pitanje stvaranja mehanizama i infrastrukture za realno uključivanje šireg društva u proces odlučivanja. U tom smislu nije dovoljno samo izigravati savest države, kao da je ona nešto nama onostrano, i tražiti zamišljenu poštenu osobu koja će u uslovima brutalne grabeži izigravati dobru dušu.

Prijetnja implozije

Verovatno najvažnija dilema koja se postavlja pred organizatore jeste između masovnosti i “radikalnosti”. Ta dilema jeste realna iako izbor masovnosti naspram “radikalnosti” ne mora biti samo pitanje direktne odluke organizatora, već može biti i indikator njihove heterogenosti. Ipak, da li je ustupak između ove dve naizgled opozicije realan, ne možemo znati unapred. Trenutna politička razvodnjenost omogućava da se na protestima nađu ljudi na dijametralno suprotnim pozicijama – od onih kojima je najbitnija zaštita privatne svojine do onih koji u prvi plan ističu pitanje dostupnosti javnih dobara. Strah da će jače skretanje u jednom od ova dva pravca doprineti cepanju pokreta postoji, ali i izigravanje centra neće biti moguće na duži period. Bez jače artikulacije argumentacije i stavljanja naglaska na strukturne uslove u kojima se izgradnja Beograda na vodi i rušenja u Savamali dešavaju i direktnog ukazivanja na tokove i logiku kapitala i investicione politike, čime se protesti iz centra Beograda mogu povezati i sa drugim borbama i društvenim grupama i njihovim političkim i ekonomskim interesima, pokret će sasvim izvesno doživeti imploziju ili će, pak, biti normalizovan u okvirima liberalne demokratije.

Šetnje gradskim ulicama ne mogu biti večne iako im najavljena ostavka gradonačelnika Malog može dati novi impuls. Trenutak odluke u kom pravcu će se pokret dalje razvijati svakako je vrlo blizu. Ugodnost navodne apolitične pozicije neće moći da se održava do u nedogled, a dosadašnja (istorijska) iskustva društvenih pokreta navode nas na zaključak da je upravo njihova politizacija bila jedini uspešan metod koji im je omogućavao da zaista postanu (istorijski) relevantni. Nove teme se gomilaju i način na koji će se, i da li će se uopšte one povezati, kao i to da li će se i sa kojim društvenim akterima inicijativa Ne da(vi)mo Beograd udružiti, odrediće budućnost aktuelnog pokreta koji se razvija na ulicama glavnog grada Srbije. Opcija nema mnogo, a one se čitaju kroz opoziciju levice i desnice o kojima danas nije nimalo “besmisleno govoriti”, kako to sugerišu organizatori u javnim istupima.

Vladimir Simović je član Centra za politike emancipacije.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.

_____________________

Miloš Baković Jadžić je član Centra za politike emancipacije.  

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.

_____________________

- See more at: http://pe.org.rs/osvrti/milos-bakovic-jadzic-sindikati-i-javni-sektor-s-onu-stranu-socijalnog-dijaloga-i-politickog-klijentelizma/#sthash.me6u8YkW.dpuf

[1] Vrlo lako možemo zamisliti situaciju u kojoj se mnoge stvari oko kojih se generišu pokreti rade potpuno legalno, što je često i činjenica koja uglavnom nije sprečila nastanak i širenje revolta.

Print Friendly