Uzmani i Sunkara: Socijalizam super zvuči u teoriji, no nije li ljudska priroda takva da ga je nemoguće ostvariti?

Tekst je deo publikacije „ABC socijalizma” u kojoj grupa autora okupljenih oko časopisa Jakobin pokušava da ponudi kratke, jasne i informativne odgovore na neka od najčešćih pitanja o socijalizmu, kao uvod u ideje koje su tokom decenija nakon Drugog svetskog rata bile anatemisane u mejnstrim američkom kontekstu, a danas ponovo okupiraju pažnju sve većeg broja ljudi. Prevod ove publikacije će uskoro biti dostupan na srpsko-hrvatskom jeziku u izdanju Centra za politike emancipacije.

Takođe, Centar za politike emancipacije će tokom 2017. godine organizovati Studije socijalizma. Prijava za učešće u ovom programu traje do 22. januara. Prijavu poslati na e-mail politike.emancipacije@gmail.com ili putem formulara.

Socijalizam super zvuči u teoriji, no nije li ljudska priroda takva da ga je nemoguće ostvariti?

„Dobar u teoriji, ali loš u praksi“. Ljudi koji se interesuju za socijalizam i za ideju društva bez eksploatacije i hijerarhije se često susreću sa ovim omalovažavajućim odgovorom. Ma da, koncept zvuči super, ali ljudi nisu baš dobri, zar ne? Nije li kapitalizam više u skladu sa ljudskom prirodom – prirodom u kojoj dominiraju konkurentnost i podmitljivost?

Socijalistkinje i socijalisti ne veruju ovim truizmima. Oni ne vide istoriju kao pûku hroniku okrutnosti i sebičnosti, već vide i brojne činove empatije, uzajamnosti i ljubavi. Ljudi su kompleksni: rade neobjašnjive stvari, ali takođe učestvuju i u izuzetnim delima dobrote, u teškim situacijama pokazuju duboko poštovanje prema drugima.

To ne znači da smo potpuno plastični i da ne postoji nešto kao ljudska priroda. Progresivci ponekad iznose argumentaciju koja se suprotstavlja koncepciji ljudske prirode, često raspravljajući sa onima koji ljude vide isključivo kao govoreća i hodajuća bića koja maksimiziraju korist. Uprkos dobrim namerama, ovaj pristup ide predaleko.

Socijalistkinje i socijalisti su iz najmanje dva razloga posvećeni stavu da svi ljudi dele neke važne interese. Prvi je moralni interes. Socijalistička optužba kako današnja društva obilja ne uspevaju da obezbede potrepštine kao što su hrana i krov nad glavom, ili sprečavaju razvoj ljudi zarobljenih u nezahvalnim situacijama, napornim i slabo plaćenim poslovima, počiva na osnovnom uverenju (izrečenom ili ne) o interesima i impulsima koji posvuda animiraju ljude.

Naš bes zbog toga što je pojedinkama i pojedincima uskraćeno pravo da žive slobodan i ispunjen život usidren je u ideju da su ljudi po svojoj prirodi kreativni i radoznali, te da kapitalizam prečesto guši ove osobine. Jednostavno rečeno, težimo slobodnijem i ispunjenijem svetu jer je svakome i svuda stalo do vlastite slobode i ispunjenja.

Ali to nije jedini razlog zbog kojeg su socijalistkinje i socijalisti zainteresovani za univerzalne ljudske težnje. Koncepcija ljudske prirode nam pomaže i u razumevanju sveta oko nas. Pomažući nam da tumačimo svet, ona nam pomaže i da ga menjamo.

Čuvena je Marksova (Karl Marx) rečenica da je „istorija svih dosadašnjih društava bila istorija klasne borbe“.[1] Otpor eksploataciji i opresiji bio je konstantan tokom cele istorije – otpor je u istoj meri deo ljudske prirode u kojoj su to i kompeticija ili pohlepa. Svet oko nas je pun primera ljudi koji brane svoje živote i dostojanstvo. I dok društvene strukture mogu oblikovati i ograničavati individualnu delatnost, ipak ne postoje strukture koje bi mogle pregaziti ljudska prava i slobodu bez otpora.

Naravno, istorija svih „dosadašnjih društava“ takođe beleži pasivnost, pa čak i pomirenost. Masovno kolektivno delovanje protiv eksploatacije i opresije je retkost. Ako se ljudi svuda zalažu za odbranu svojih interesa, zašto se ne opiremo više?

Pa, ako se kaže da su ljudi podstaknuti da traže slobodu i ispunjenje to ne znači da ljudi uvek imaju i kapacitete da to učine. Menjanje sveta nije lak podvig. U uobičajenim okolnostima, rizici povezani sa kolektivnom akcijom često deluju poražavajuće.

Na primer, radnice i radnici koji su odlučili da se pridruže sindikatu ili štrajku, ne bi li poboljšali svoje uslove rada, mogu biti izloženi ispitivanju svojih šefova, pa čak i izgubiti posao. Kolektivna akcija zahteva da mnoge različite individue odluče da preuzmu ovaj rizik zajedno, tako da ne iznenađuje što ona nije uobičajena i što je prolaznog karaktera.[2]

Drugim rečima, socijalistkinje i socijalisti ne veruju da je odsustvo masovnih pokreta znak da ljudi nemaju inherentnu želju da pružaju otpor ili, još gore, da ne prepoznaju šta su njihovi interesi. Umesto toga, protest se retko događa zato jer su ljudi pametni. Ljudi znaju da je u datom političkom momentu promena rizična i daleka želja, tako da razvijaju druge strategije kako bi gurali dalje.

Ali ponekad ljudi iskorače i preuzmu rizik. Organizuju se i izgrađuju progresivne pokrete odozdo. Istorija je puna primera ljudi koji se bore protiv eksploatacije i jedan od glavnih zadataka socijalistkinja i socijalista jeste da učine kolektivno delovanje mogućim još većem broju ljudi.

U tom nastojanju – i u borbi da se odrede vrednosti pravednijeg društva – naša zajednička priroda nam ne nanosi štetu, već nam pomaže.

Naša zajednička priroda nam zapravo pomaže da izgradimo i odredimo vrednosti pravednijeg društva.

Adener Uzmani je student na Njujork Univerzitetu i deo redakcije socijalističkog foruma New Politics.

Baskar Sunkara je glavni urednik i izdavač magazina Jacobin.

PREVOD: Maja Solar

Tekst je objavljen i na protalu Mašina.

Vladimir Simović je član Centra za politike emancipacije, jedne od 17 organizacija članica Levog samita Srbije.

Tekst je prvobitno objavljen u dnevnom listu Politika.

- See more at: http://pe.org.rs/osvrti/vladimir-simovic-kud-se-dede-politicki-argument/#sthash.2FvET6fa.dpuf

_______________

[1] Karl Marks i Fridrih Engels, Manifest komunističke partije, 1848.

[2] Bryan D. Palmer, Uniting the Dispossessed, Jacobin, 22. 7. 2015.

Print Friendly