Robert Fisk: Alžir, Mali i bestidni rimejk zapadnjačkih intervencija

Pobesneli smo zbog masakra nad nevinima, ali samo zato što su u pitanju bili plavooki taoci bele puti.

Čudno je to kako se naš pojam “kolateralne štete” razlikuje od njihove “kolateralne štete”, zar ne?

Pričajući juče sa jednim starim prijateljem Alžircem, koji je u poslu sa avionima, upitah ga šta on misli o napadu njegove zemlje na naftno postrojenje u Sahari.

“Briljantna operacija”, Roberte, reče mi on preko telefona. “Uništili smo teroriste!”

A nevine žrtve? Šta sa njihovim stradanjem, upitah?

“Jadni ljudi”, reče. “Mi smo na hiljade žena i dece izgubili u našem ratu (devedesetih) – strašna tragedija – ali mi se borimo protiv terorizma”.

I eto vam. Naši mrtvi nisu mu bili ni najmanje bitni. I ima pravo, zar ne? Jer mi smo danas pobesneli, ne zbog masakra, već zato što je među nevinim taocima koje je poubijala alžirska vojska – zajedno sa njihovim kidnaperima – bilo najviše plavookih momaka bele puti.

Da su svi taoci “sa zapada” – ako u ovu stereotipnu grupu uključim i Japance – bili spaseni, a da su nevine žrtve bili samo Alžirci, juče ne bi ni bilo reči o “krvavoj raciji”.

Da su svi, od strane alžirskih helikoptera pobijeni, bili Alžirci, mi bismo eventualno pomenuli “tragične posledice” napada, ali bi naši naslovi bili preplavljeni pričom o hrabrosti i efikasnosti alžirskih vojnih spasilaca, uz propratne komentare zahvalnih zapadnjačkih porodica.

Bestidnost

Rasizam nije prava reč. Kada su Džordž Buš mlađi i Toni Bler započeli svoje ratne zločine totalnom invazijom na Irak, za Iračane nam je bilo apsolutno svejedno. Deset hiljada mrtvih godišnje? Dvadeset? Ili, kako se Džordž Buš izrazio, “Trideset hiljada, manje ili više.”

Manje ili više šta?

Francuski vojnici pretresaju lokalno stanovništvo u Maliju ILUSTRACIJA Frannie

Ali oko naših dragocenih mrtvih nema zabune. Znamo, na primer, da je od početka Buš-Bler-ove iračke avanture, u ratu poginulo tačno 4.486 američkih vojnika.

Tako da znate za koga mi brinemo. A za koga ne. Zato u narednim nedeljama obratite pažnju na porast priče o hrabrosti i časti francuskih trupa u Maliju, na intervjue francuske štampe sa njihovim rođacima, na statistike ranjenih… I ne gubite vreme tražeći podatke o mrtvim Nigerijcima – ili vojnicima Malija – jer podaci o njihovim žrtvama prosto ne postoje.

Sa Bliskog istoka, cela stvar deluje kao bestidni televizijski rimejk naših apsurdnih intervencija u drugim delovima sveta. Francuske trupe će biti u Maliju samo “nekoliko nedelja”, kako tvrde Oland i njegove pristalice.

Nije li to isto ono što smo rekli kada su se britanske trupe pojavile na ulicama Severne Irske, i od tada provele decenije u borbi? Nije li to isto ono što su Izraelci rekli kada su umarširali u Liban 1982. i ostali celih 18 godina? Nije li to ono što smo mislili kada smo napali Avganistan? Da naši momci neće čuti ni jedan jedini pucanj?

Nije li neverovatno bilo gledati ove nedelje starog lažova Bernara Kušnera, kako zlonamerno zahteva da se britanske trupe u Maliju pridruže francuskim trupama u borbi protiv islamskog “terora”. Njegove oči su u isto vreme sijale sjajem cionizma i patriotizma – posebna osobina koja se sreće kod Francuza – dok je po ustaljenoj rutini obećao, “Bićemo u Timbuktu do Božića”. Ali zašto smo uopšte mi, zapadnjaci, u Maliju? Koliko čitalaca – ruke gore, vrli, pošteni svete, može reći da je pre dve nedelje znalo i da imenuje glavni grad Malija?

Zvao sam još jednog prijatelja juče, bivšeg francuskog legionara. Zašto su Francuzi u Maliju, upitah? “Pa, kažu da bi islamisti došli do Bamaka, i da bi nastala situacija kao sa Talibanima u Kabulu, da bi grad pao u ruke ekstremistima. Ali ja iskreno to ne razumem. Mali je veštačka država čiji severni stanovnici, posebno Tuarezi, oduvek odbijaju da budu pod vlašću crnačke vlade sa juga. To je plemenska bitka, sa velom ‘islamizma’, i kako sad da se mi izvučemo iz te zbrke?“

Oholost

Možda bi trebalo da pitamo Mokhtara Belmokhtara, “mastermajnda” alžirske racije – primetite stripovski jezik koji moramo da koristimo za ove protuve. Ovo je “legendarni” – opet, obratite pažnju na pridev – “Gosn. Marlboro”, čiji interes za eksplozivne pojaseve kao da premašuje njegove dužnosti prema Islamu. Severnoafrički novinari znaju mnogo o Belmokhtaru i njegovom švercu cigareta, oružja, džipova, droge, dijamanata i ilegalnih emigranata, i oni su takođe zaprepašćeni činjenicom da će Alžir – Belmokhtarovo mesto rođenja – sada biti uključeno u zapadnjački pohod na Mali.

Francuska nadletanja avionima žestoko su kritikovani u alžirskoj štampi – činjenica koja se uglavnom ignoriše u Londonu, gde “rat protiv terora” ima prednost nad mišljenjem lokalaca – kao simbolično ponižavanje Alžiraca od strane bivše zemlje kolonizatora.

Ali zašto bismo mi brinuli o Alžircima kada oni naše mrtve posmatraju sa istom onom ohološću koju smo mi oduvek pokazivali prema mrtvim Muslimanima u Iraku, Avganistanu ili Palestini? Sirija je, obratite pažnju, trenutno drugačiji slučaj, jer nam naša želja da uništimo Bašar al-Asada dozvoljava da sve njegove žrtve prekrstimo u honorarne zapadnjake. Čudno je to. Ipak su među pobunjenicima protiv nemilosrdnog Assada drugari vrlo slični Gosn. Belmokhtaru i njegovim dragim islamistima, baš oni koji su i razbesneli krstaškog ratnika Kušnera.

Da li ja to ovde mirišem dobro staro kolonijalno ludilo? Nastavite uz Niger? Francuske trupe se sukobljavaju sa pobunjenicima. “Teroristi” se povlače. Dnevni naslovi između 1954. i 1962. U zemlji zvanoj Alžir. I obećavam vam, Francuzi taj rat nisu dobili.

Robert Fisk

PREUZETO: www.independent.co.uk

Prevod: M. Gavrilović

Print Friendly