Miloš Baković Jadžić: Sindikati i javni sektor – s onu stranu socijalnog dijaloga i političkog klijentelizma

Nisu samo zlonamerni društveni komentatori i dežurni režimski analitičari oni koji tvrde da u Srbiji postoji između 24 i 26 hiljada sindikata. To je već postalo opšte mesto medijskog i javnog diskursa, jedna od prvih asocijacija na sindikate u svakodnevnom razgovoru “običnih ljudi”– ako se o sindikatima uopšte i razgovara – te jedan od najjednostavnijih načina da se “sindikalna stvar” diskredituje.[1] Kada se tim spinovima pridoda i činjenica međusobnog gloženja sindikalnih centrala za mitsku reprezentativnost koja bi trebalo da donosi članstvo u disfunkcionalnom tripartitnom socio-ekonomskom savetu (SES), a paralelno i ona o osipanju ili bar pasivizaciji članstva koje često nije moguće animirati ni za ionako skromne sindikalne akcije, kao i generalno nepostojanje strategije revitalizacije sindikata u novim društvenim uslovima, nameće se zaključak da sve skupa sindikalni pokret u Srbiji danas i nije preterano snažan socijalni akter.

Šta uopšte očekivati od ruiniranih postsocijalističkih sindikata, ako i u “uređenijim” zemljama snaga sindikata ima silaznu putanju? Promene u sferi rada decenijama unazad nisu išle na ruku sindikatima ni u centrima svetskog kapitalizma. Deregulacija, fleksigurnost i galopirajuća prekarizacija otežavaju i dalje sindikalnu delatnost u nekadašnjim tzv. državama blagostanja. Ideološki nasrtaji vladajućih slojeva stvarali su predstavu o “previsokim” zahtevima organizovanog radništva. Ipak, pre svega zapadnoevropski, sindikati su pokušavali, a i dalje pokušavaju, da tragaju za novim modalitetima aktivnosti koji bi ih održali iole relevantnim faktorom. Oni mobilišu ljudstvo, stvaraju koalicije sa društvenim pokretima, bave se temama koje na prvi pogled nadilaze okvir klasično shvaćenog sindikalnog interesovanja, ali rezultati su neretko nesrazmerni uloženom trudu, energiji i očekivanjima. Čini se da se postiže tek toliko da se ne prekine veza sa sećanjem na istorijske uspehe i ostacima samouverenosti u sopstvenu snagu, a nedovoljno da se ostvari suštinski uticaj na tokove savremenog kapitalizma.

Ipak, kada se formalistički uporedi npr. Francuska, gde je sindikalno organizovano svega oko 8% zaposlenih, sa Srbijom, u kojoj taj procenat i dalje iznosi oko trećine zaposlenog radništva, nesrazmer sindikalnog uticaja traži dodatna objašnjenja.[2] Kako je u periodu poslednje decenije XX i prve XXI veka, paralelno sa pluralizacijom i navodnom demokratizacijom sindikalne scene, tekao proces osipanja sindikalne snage u Srbiji? Otkuda tolika rezervisanost javnosti, pa čak i skepsa samog sindikalnog članstva, da sindikati uopšte mogu nešto značajno postići?

Postsocijalistička pluralizacija

Ratnih devedesetih godina, osim nekadašnjeg “socijalističkog državnog sindikata” SSSS (Savez samostalnih sindikata Srbije), prilično bliskog Miloševićevom režimu, na sindikalnoj sceni Srbije su nastale još dve, najčešće shvatane kao “opozicione” centrale: UGSN (Ujedinjeni granski sindikati “Nezavisnost”) i ASNS (Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata). UGS “Nezavisnost” su formalno registrovani 1991. godine, mada korene vuku još iz 1988. godine i čuvenog štrajka radnika u Rakovici, industrijskom delu Beograda. U početku je u njihov rad bio uključen čak i jedan deo levih disidenata iz SFRJ, a svakako je ova centrala trpela represiju autoritarnog režima Socijalističke partije Srbije (SPS). Ipak, 1996. godine formira se još jasnije opoziciona ASNS koja se odmah aktivno uključuje u borbu za “promenu ekonomskog i društvenog uređenja Srbije”, te ne samo da završava kao punopravna članica Demokratske opozicije Srbije (DOS), koalicije koja će 2000. godine zbaciti Miloševića sa vlasti,[3] nego njen čelnik Dragan Milovanović postaje ministar rada u Đinđićevoj vladi (2001-2003) i donosi prvi jasno anti-radnički Zakon o radu (ZOR), kao i Zakon o privatizaciji.

Petog oktobra 2000. godine, datuma koji je predstavljao slom Miloševićevog režima i početak ubrzavanja procesa restauracije kapitalizma u Srbiji, postoje dakle tri sindikalne centrale u Beogradu i nekoliko većih sindikata koji nisu pripadali nijednoj krovnoj organizaciji. Tokom prethodnih skoro deceniju i po, oni nisu bili u stanju da dovedu u pitanje neoliberalni koncept razvoja. Neki su ga čak i otvoreno podržavali. Uglavnom su se zadovoljavali zalaganjem za “pošteniju” privatizaciju i povremenim pretnjama da neće dozvoliti implementaciju još gorih zakonskih rešenja. SSSS se trudio da se predstavi “odgovornim” i “reformisanim” i nekoliko njihovih funkcionera se čak direktno uključilo u politiku, zamenjujući sindikalnu fotelju skupštinskom, putem pristupanja liberalnim socijaldemokratskim partijama koje su danas deo režima.UGSN su umeli da insistiraju na potpisivanju “socijalnih paktova” sa onim partijama – godine 2003. je to bila desničarska Demokratska stranka Srbije (DSS) i tehnokratska neoliberalna G17plus – koje bi se obavezivale na poštovanje institucije socijalnog dijaloga što se svodilo na to da im se očuva mesto u SES-u, uprkos krajnje upitnoj reprezentativnosti ove centrale. ASNS je ponovio avanturu direktnog političkog angažmana pristupajući neoliberalnoj koaliciji “Preokret” na izborima 2012. godine, što je bio vrhunac anti-socijalne orijentacije ovog sindikata.

Vremenom se javljaju i nove centrale, mahom izdvajanjem iz prethodnih. Iako redovno optužujući svoje “stare porodice” za oportunizam i izdaju radničkih interesa, i one su retko kada bile lišene sektaške logike međusobnog sukobljavanja, borbe za dokazivanje reprezentativnosti i klijentelističkih odnosa sa partijama. Tako su Udruženi sindikati Srbije SLOGA (USSS), jedina samodeklarisana centrala levičarskog opredeljenja, na izborima 2012. godine potpisali Socijalnu Povelju sa koalicijom predvođenom SPS-om što je trebalo da znači da će pozvati svoje članstvo da glasa za ovu političku opciju koja će zauzvrat biti zastupnik radničkih interesa u Skupštini. Od toga su dobili samo kvazi-kejnzijanski eskpoze Ivice Dačića, lidera SPS-a, prilikom preuzimanja premijerske funkcije. Grešku su USSS ponovili potpisujući predizborni sporazum sa Demokratskom strankom 2014. godine, obrazlažući to navodnim protivljenjem DS-a najavljivanoj privatizaciji komunalnih preduzeća i novom ZOR-u. Ovog puta USSS je ubacila i jednog funkcionera u Skupštinu na listi DS-a, ali je on tekuće godine napustio poslaničke redove raštimovanog DS-a i prešao u redove nove desne partije nastale rascepom Demokratske stranke Srbije (DSS).

Otvaranje prilika za saradnju

Uprkos svemu, bilo je i primera, makar privremenog, zajedničkog nastupa sindikalnih centrala. Protestovalo se protiv Zakona o radu (2001), Zakona o penzijskom osiguranju (2010), kao i Zakona o privatno-javnom partnerstvu (2011). Ipak, akcije su najčešće bile neuspešne i neretko su rezultovale novim međusobnim optuživanjima i daljim zaoštravanjem odnosa.

Koliko god bila skromna, prošlogodišnja moblilizacija protiv novog ZOR-a bila je specifično interesantna iz dva razloga. Prvo, kroz zajednički nastup je definitivno potvrđena bliskost SSSS-a i UGSN-a, razvijena zajedničkim interesom članstva u SES-u, što je za rezultat imalo privremeno okupljanje ostalih centrala i većih sindikata u “drugi tabor”, nazvan Srpski sindikalni front (SSF). Mada ni SSF, formiran na inicijativu Konfederacije slobodnih sindikata (KSS), nije poživeo, predstavljao je pokušaj ukrupnjavanja sindikalne scene – što je, s obzirom na opisane okolnosti, korak napred –  i otškrinuo vrata saradnje sa drugim akterima civilnog društva. Drugo, ta vrata su delimično otvorena i u “prvom taboru”: tako je u Vojvodini potpisan Sporazum o saradnji između SSS Novog Sada, Gerusije, društvenog centra CK13 i Udruženja romskih studenata.

To su svakako mali koraci, ali barem nagoveštavaju mogućnost da neke sindikalne frakcije žele ići drugim putem od utabanih staza seminarske saradnje sa onim delom civilnog sektora koji je u ideologiji socijalnog dijaloga video plafon “društveno odgovornog” angažovanja sindikata. Skeptične leve aktivističke grupe mogu naravno postavljati pitanje gde su do sada bili sindikati u raznim mogućnostima za zajedničko delovanje koje su ih mogle povezati sa drugim društvenim grupama i pokretima. I delimično mogu biti u pravu: sindikati su zaista propuštali da povežu zalaganje za poboljšanje položaja poljoprivrednih proizvođača sa onim aktivističkim borbama protiv “otimanja zemlje”, prosvetarske štrajkove sa studentskim protivljenjima komercijalizaciji obrazovanja, borbe onih delova nesindikalizovanog radništva koji su se zalagali za radničko akcionarstvo sa protestima sopstvenog članstva protiv privatizacije industrijskih preduzeća (koje ionako često nisu podržavale punim kapacitetom na lokalu).

Ali “odgovornosti” je bilo i na drugoj strani: sindikati su često posmatrani kao “relikti prošlosti”, nesposobni za proširenje područja borbe. Lako je zameriti domaćim sindikatima kako nikada nisu pokušali da organizuju ozbiljnije povezivanje sa nezaposlenima, prekarijatom ili lokalnom zajednicom koju tišti neki “partikularni” problem. Ipak, da li je to realno očekivati u situaciji u kojoj se sindikati muče da se izbore za ono što je „njihov posao“: sigurnost poslova, sklapanje kolektivnih ugovora, pravna zaštita zaposlenih,porast zarada? Možda i “društveni aktivisti” mogu pomoći sindikatima. Npr. verovatno bi aktivistkinje kampanje Ne da(vi)mo Beograd mogle da skrenu pažnju sindikatima trgovine i uslužnog sektora na zanemareni aspekt megalomanskog projekta Beograd na vodi: opasnost stvaranja velikog broja nesigurnih i slabo plaćenih radna mesta, koje ovakvi projekti sa sobom donose, a o kojima već sada treba razmišljati.

Nove mogućnosti: obrana i demokratizacija javnog sektora

Vlada republike Srbije ove godine planira odlučni napad na javni sektor i poslednje ostatke javnog vlasništva, a mere štednje su uveliko u toku. Zakonski rok za privatizaciju medija istekao je 1. jula ove godine. S tim u vezi, Sindikat novinara Srbije (SINOS) je inicirao javne debate, kojima su doprinos dale i leve aktivističke platforme.Pažnju javnosti izazvala je i akcija protiv privatizacije preduzeća Avala film, u kojoj je učešće uzela i kampanja “Stop privatizaciji!”.

Velika će se borba voditi i kada je u pitanju dugo očekivana i konstantno prolongirana privatizacija Telekoma. Pomenuta sindikalna centrala KSS – reprezentativna centrala koja okuplja veliki deo radništva javnog sektora, ali ipak i dalje nije zastupljena u SES-u – pokrenula je nedavno peticiju protiv prodaje ovog profitabilnog preduzeća koja možda predstavlja uvertiru u pozivanje na referendum. Veći problem od toga što će na ovom pitanju pokušati da profitira i desna opoziciona koalicija DSS-Dveri, a KSS – u čijem su sastavu oba velika sindikata u Telekomu – razumljivo jeste otvoren za saradnju sa svima koji mogu pomoći, predstavlja činjenica da nigde nema ni traga predloga kako demokratizovati javni sektor.

Dosadašnja sindikalna i stručnjačka antiprivatizaciona argumentacija se bavi svakako relevantnim tačkama: odbrana radnih mesta zaposlenih za koje je jasno da će privatizacijom biti ugrožena, problematika prodaje domaćih resursa multinacionalnim korporacijama, pitanje informacione bezbednosti, poskupljenje usluga, itd. Ali, dežurnim liberalnim kritičarima “gigantskog javnog sektora” i njegove korumpiranosti i podložnosti partokratskim uticajima, izbilo bi se iz ruku dosta “argumenata” kada bi i sami sindikati kritikovali zaista često partijski postavljen menadžment, kao i nemogućnost nekog vida participacije građana i građanki u upravljanju preduzećima koja dobrim delom i sami finansiraju kroz poreze i doprinose i za čiji opseg i kvalitet usluge i sami moraju biti zainteresovani – a ako i nisu trenutno, mogu postati ukoliko im se otvori prostor za participaciju. Zašto ne postaviti pitanje akcija Telekoma koje su i dalje jednim delom u rukama stanovništva ili zašto ne insistirati na tome da privatizacija medijskog javnog servisa (RTS) ne može biti bolji put ka njegovoj demokratizaciji od osmišljavanja mehanizama kojima bi stanovništvo Srbije zaista moglo uticati na uređivačku politiku usmerenu ka zaista objektivnom informisanju? Pomenuti SINOS se u svojoj antiprivatizacionoj kampanji takođe nije preterano doticao pitanja kako ljudi na lokalu zaista mogu da učestvuju u fukncionisanju lokalnih medija, koji ovih dana mahom odlaze u stečaj.[4]

Leve aktivističke i NGO grupe, kao i progresivni delovi tzv. civilnog sektora, od sindikata svakako ne smeju “dići ruke”. Prvo, zato što i dalje ima istine u staroj frazi da oni predstavljaju organizovanu radničku klasu. Drugo, zato što i pored upitnog kredibiliteta određenog broja visokih fukncionera/ki, na nižim hijerarhijskim nivoima unutar sindikata, kao i na lokalu, postoje ljudi koji su iskreni i/ili kompetentni radnički borci. Te se činjenice moraju ozbiljnije shvatiti, te pokušati da se sindikatima pruže neka nova znanja i savremeniji taktički predlozi za šire društveno delanje. Ukoliko i sindikati minimiziraju sektaštva između centrala, a maksimiziraju unutrašnju demokratizaciju i otvorenost ka širim partnerstvima, možda možemo očekivati doprinos rehabilitaciji klasne politike.

Miloš Baković Jadžić je član Centra za politike emancipacije.  

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.

_____________________

[1] U Srbiji zapravo postoji oko 30 – od toga ne više od 5 ili 6 relevantnih – sindikalnih centrala u koje ulaze granski sindikati, sitnije sindikalne organizacije, podružnice i sl., a koji su svi redom registrovani kao posebna pravna lica. Tendenciozna tumačenja dakle ne razlikuju osnovne oblike organizovanja od onih složenijih i zanemaruju zakonsku obavezu ovakvog načina registracije, istovremeno potencirajući ogroman broj malih, strukovnih i “kućnih” sindikata čije postojanje objašnjavaju kao paravan za privilegije njihovog vođstva, “zaboravljajući” pritom da je izvestan deo njih osnivan i radi daljeg cepanja ionako razjedinjenog sindikalnog korpusa.

[2] U prvom slučaju, poziv sindikalnih centrala na ulične demonstracije i kampanje rezultira relativno masovnim odzivom, svakako neuporedivim sa našim podnebljem. U drugom, čelnici najvećih centrala su umeli da ponekad i javno priznaju kako odustaju čak i od prvomajske šetnje jer ne mogu naterati ni svoje članstvo da se angažuje.

[3] Veliki opozicioni protesti 1996/97. godine bili su osuđeni na neuspeh, između ostalog, i zato što su ostali zarobljeni u srednjoklasnom miljeu njegovih organizatora i značajnog dela sudionika. Tek kada je 2000. godine i radnička klasa, umorna od decenije ratova i besperspektivnosti, “rešila” da rizikuje i ono malo socijalne sigurnosti (relativna jednakost u siromaštvu) i odazove se apelu prozapadne i nedvosmisleno protržišne opozicije da je “krajnje vreme za promene”, te okrene leđa Miloševiću, njegovom je režimu zaista došao kraj.

[4] Izuzetak možda predstavlja nedavno u javnosti obelodanjena, ali još uvek nedovoljno jasna, inicijativa “Plan B za Studio B”. Ova grupa građana želi da se, u vidu zadruge, uključi u nadmetanje za kupovinu medijske kuće, koja je trenutno u vlasništvu Grada, a čija se prodaja sprema.

Print Friendly