Marko Miletić: Mikser – Doživljaj u pokretu

Savamala je zapušteni i pomalo zaboravljeni, deindustrijalizovani deo Beograda. Njen pejzaž čine oronule devetnaestovekovne palate i nešto mlađe stambene zgrade, napušteni magacini i proizvodna postrojenja. Smanjivanjem industrijske proizvodnje, luka za koju je Savamala bila vezana gubi funkciju, isto je i sa železničkom prugom koja preseca vezu ovog dela grada sa rekom Savom na kojoj leži. Ovakve pukotine u urbanim sredinama karakteristične su za sve veće evropske gradove, a postoji i institucionalizovana matrica njihovog ispunjavanja. To su kreativne industrije koje nisu zaobišle ni Savamalu.

Drugu godinu za redom, ulice, kafiće, klubove, magacine, galerije i palate Savamale su prostor održavanja Mikser festivala koji kao svoj imperativ postavlja „Permanentnu kulturnu akciju, koncerte, izložbe, multimedijalne sadržaje, predavanja, seminare, festivale, društveni aktivizam i borbu za revitalizaciju (mi bi smo rekli džentrifikaciju) istorijske četvrti i njenih znamenitih građevina“[1]. „Najveći festival kreativnosti u regionu“[2] je samo kratkotrajno vidljivi deo transformacije koju Savamala doživljava pod kreativnom industrijom, tek kada se kulise spuste a poslednji gosti odu primećuje se promena u ekonomiji ovog dela grada.

Ukoliko uzmemo Savamalu kao primer kulturom vođene urbane revitalizacije možemo videti dve ključne karakteristike neoliberalnog kapitalizma. Pre svega imamo relokaciju javnih sredstava i resursa u privatne ruke: nekoliko zgrada i skladišta je dato na korišćenje ili prodato privatnicima pod nepoznatim okolnostima, a ujedno sredstva iz javnih budžeta se preko više javnih preduzeća i fondova ulažu u Mikser festival. Druga bitna stvar je fleksibilizacija radnih odnosa: ono malo radnih mesta koja su otvorena zahvaljujući “urbanoj revitalizaciji” Savamale su radna mesta u uslužnim delatnostima, u kafićima, restoranima i klubovima, što su ujedno i najnesigurnija radna mesta. U isto tako nesigurnom (prekarnom) položaju se nalaze i stvaraoci, koji učestvuju u kulturnoj produkciji koja hrani tu “revitalizaciju”; oni će imati kratkoročne ugovore, ili ih neće ni imati, često nisu ni plaćeni, zdravstveno i penziono osiguranje se i ne pominje.

Ukratko, to bi bilo okruženje u kojem su direktori vizuelnog umetničkog programa ovogodišnjeg Mikser festivala: Srđan Tunić i Andrej Bereta realizovali program „Kustosiranje – Doživljaj u pokretu“. Raspisivanjem javnog konkursa autori su pozvali „mlade kreativce, studente i profesionalce iz oblasti umetnosti i kulture da daju svoj doprinos tumačenju centralne teme festivala – Tranzita“[3]. Formirano je sedam timova koje sačinjavaju po jedan umetnik, kustos i asistent kustosa, a svaki od timova je oblikovao jedan umetnički rad.  Zamisao autora je bila da timovi realizuju autonomne celine koje bi sve bile povezane jedinstvenom tematikom festivala i načinom izlaganja. Svi radovi su bili mobilni, odnosno postavljeni na kamionetima koji su svakog dana bili parkirani na različitim pozicijama u Savamali. Time se postavka izložbe „Kustosiranje – Doživljaj u pokretu“ svakog dana menjala, kao što se menjala i dinamika i ruta javnih vođenja kroz ovu izložbu tokom trajanja festivala.

Šetajući Savamalom nailazimo na jedan po jedan od ovih radova koji bi trebali da referiraju na zajedničku temu festivala Mikser. Međutim, vrlo brzo se uviđa da zasebne celine „Doživljaja u pokretu“ u potpunosti ostaju autonomne, odnosno u konceptualnom smislu ne postoji poveznica među ovim radovima. Tako na primer Tim 2 predstavlja rad „Panic box“ – animaciju inspirisanu kratkim segmentom Hičkokovog filma „Ptice“[4]. Rad se prikazuje u kabini postavljenoj na kamionetu, međutim prolaznik koji nije upoznat sa konceptom ovog programa lako bi mogao pomisliti da je animacija svojevrsna vizuelna potpora DJ nastupu koji se dešava na nekoliko metara od rada. „Panic box“ se uklapa u atmosferu festivala ali da li je to isto što i odgovoriti na temu festivala? Rad „Put svile“[5] za koji je zaslužan Tim 7 mogao bi biti dobar odgovor na temu festivala. Nažalost, i taj rad ostaje zarobljen u svom okruženju. Za trake bele svile koje je ovaj tim postavio da vise sa drveća posmatrač lako može pomisliti da su scenografija promotivnog štanda brenda flaširane vode koji se tu našao.

Savamala FOTO Antonina Lapina

Savamala FOTO Antonina Lapina

Tim 3 je pretvorio kamion u „Camera obscuru“[6] u koju posetioci mogu ući i prisustvovati „stvaranju“ fotografije. Dok se polako navikavaju na mrak u kome ste se našli, vaše oči primećuju i postepeno stvaranje slike na zidu komore. U razgovoru sa autorkom možete saznati na koji način ta slika nastaje i koje su mogućnosti camera obscure i kakav je njen značaj. No iako je ova celina zanimljiva ne može se reći i da komunicira sa ostalim radovima, a veze sa temom festivala (tranzit) su samo indirektne. Sigurno je da su kamioneti na koje su postavljeni radovi jasna veza sa temom festivala kao i da funkcionišu kao konceptualni okvir svih radova u okviru projekta „Kustosiranje – Doživljaj u pokretu“.

Ipak, ovo odstupanje od koncepta i nekoherentnost u sprovođenju zacrtanih ciljeva nije najveći problem slojevitih, edukativnih projekata kakva je izložba „Doživljaj u pokretu“. Tim 1 je usled internih nesuglasica kao i nezadovoljstva sa produkcionim uslovima svoj rad povukao sa izložbe[7]. Ovaj akt razotkriva suprotnosti koje se nalaze u samim osnovama ovog projekta. Ideju egalitarnog, kolektivnog rada, koju autori vide kao „demistifikaciju i transparentnost stvaralačkog procesa, kao i živu razmenu ideja između pojedinaca u timu“[8] nije bilo moguće ostvariti kroz stvaranje timova odozgo. Naime, nakon odabira na javnom konkursu umetnici i kustosi su podeljeni u unapred određene timove po procenama žirija u kojem su bili i autori projekta. Pored toga zamisao je bila da svaki tim ima jasno definisane profesionalne uloge svakog člana – zna se šta je posao umetnika, kustosa i asistenta. Takav metod samo stvara lažni dojam o egalitarnosti i kolektivnom radu, odnosno reprodukuju se upravo one karakteristike prekarnih radnih odnosa u kojima se kulturni stvaraoci nalaze ukoliko uspeju da dobiju neko zaposlenje. To je situacija u kojoj su sve individue slobodne i jednake toliko da mogu predlagati određene segmenate proizvodnog procesa za čiju realizaciju će lično snositi rizik i odgovornost ali ni jedna individua iz tima neće imati uvid u celokupnost proizvodnih i materijalnih odnosa projekta. Dok Tunić i Bereta, autori projekta, preuzimaju ulogu menadžera koji za naručioca posla organizuju i kontrolišu proizvodnju i imaju uvid u materijalne uslove izvođenja projekta.

Ujedno, proizvodni procesi i odnosi su skriveni iza termina koji se obilato koriste u opisima Mikser festivala i programa „Doživljaj u pokretu“. Pojmovi kao što su timski rad, poaktivnost, razvijanje kreativnosti, stvaralački proces, transparentnost itd. služe kako bi održali neodređenost umetničke sfere i stvorili granicu spram pitanja produkcionih odnosa. Timski rad se svodi na verikalni odnos u kome su na vrhu glavni organizatori Mikser festivala a na samom dnu mladi kustosi i umetnici. Transparentnost je takođe samo prazna reč, umetnici i kustosi nisu dobili honorare, kao ni volonteri a da li znamo koliki je profit ostvario Mikser, ili koliko novca je prikupljeno iz različitih javnih fondova ili koji broj prostora će ponovo ostati pod kontrolom ove grupe preduzetnika? Šta bi bili  poaktivnost, razvijanje kreativnosti i stvaralački proces? Te pojmove možemo videti kao eufemizam za dodatnu samoeksloploataciju, nije dovoljno što umetnici i kustosi nisu plaćeni za svoj rad, oni moraju i dodatno da se potrude i budu kreativni kako bi nadomestili nedostatke u produkcionim budžetima i nedostatku opreme. Tako je uvek dobro ako recimo imate tatu koji je snalažljiv sa alatom kako bi konstruisao šta je potrebno. Odlično je i ako posedujete laptop pošto uvek njega možete da iskoristite kako bi ste projektovali vaš rad, a dodatne kablove za struju bi valjda svako trebao da poseduje, to se i ne dovodi u pitanje.

Jasno je da je ponekad potrebna određena doza inicijative, zalaganja, angažovanja i žrtvovanja, mladi stvaraoci su vrlo svesni toga da moraju nekako zadobiti poverenje i podršku društva. Međutim jedna je stvar kada mladi umetnici i kustosi samostalno pokrenu kolektivnu inicijativu, a sasvim druga kada je njihov besplatni rad eksploatisan u procesima džentrifikacije koju vodi Mikser festival. Autori projekta „Kustosiranje – Doživljaj u pokretu“ su propustili priliku da prepoznaju mrežu eksploatacije u kojoj su učestvovali i zaobišli otvaranje pitanja produkcionih odnosa  u datom kontekstu.

Marko Miletić je apsolvent na studijama Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, radnik u kulturi, član Kontekst kolektiva. Povremeno piše tekstove za različite medije.

Tekst je prvobitno pisan u produkciji HR3 za potrebe emisije Triptih



Print Friendly