Mark Veisbrot: Zašto SAD demonizuju venecuelansku demokratiju

U Venecueli će se 7. oktobra održati potpuno slobodni i pošteni izbori. Ipak, Sjedinjene Američke Države ovu zemlju tretiraju kao da je pod diktaturom.

Den Rader (Dan Rather), jedan od najpoznatijih američkih novinara, najavio je 30. maja da će venecuelanski predsednik, Hugo Čavez (Hugo Chávez), umreti „za najviše nekoliko meseci“. Četiri meseca kasnije Čavez ne samo što je živ i radi na svojoj kampanji, već se očekuje i da u nedelju ponovo pobedi na izborima.

Ovo je samo jedan od primera (pogrešnog) predstavljanja Venecuele u javnosti. Radi se, naime, o zemlji o kojoj se gotovo sigurno širi najviše neistina. Novinar tako može o Čavezu ili njegovoj vladi reći skoro pa bilo šta i to neće naići na preispitivanje u javnosti dok god su stvari koje su izgovorene ili napisane negativne.

Evo šta je pre nekoliko nedelja rekao Džimi Karter (Jimmy Carter) o venecuelanskoj “diktaturi”: ”Zapravo, od 92 izborna procesa koje smo pratili, rekao bih da je izborni proces u Venecueli najbolji u svetu.”

Karter je dobio Nobelovu nagradu za svoj rad u centru za monitoring izbornih procesa, Karter centru, koji je pratio i sertifikovao prethodne izbore u Venecueli. Ali, kako Vašington već više od jedne decenije pokušava da delegitimizuje venecuelansku vlast, Karterovo stanovište se veoma retko igde pominje. Njegovi poslednji komentari nisu objavljeni skoro ni u jednom američkom mediju.

U Venecueli, birač prvo pritiskom na kompjuterski ekran daje svoj glas, a potom dobija papirni listić, potvrdu svog glasa, koji nakon provere ubacuje u glasačku kutiju. Većina papirnih listića kasnije se poredi sa elektronskim rezultatima. Ovakav sistem nameštanje izbora čini gotovo nemogućim: kako bi se glasovi “ukrali” potrebno je prvo hakovati kompjutere, a potom i popuniti glasačke kutije odgovarajućim listićima.

Za razliku od Sjedinjenih Američkih Država, gde ponekad zapravo ni nemamo predstavu ko je pobedio (videti slučaj Buš (Bush) protiv Gora (Gore) gde je razlika bila svega 537 glasova na gotovo 6 miliona birača ili oko 0,009%), birači u Venecueli su sigurni da se njihov glas računa. Takođe, za razliku od Sjedinjenih Država, gde u novembru neće glasati čak 90 miliona onih koji imaju pravo glasa, venecuelanska vlada je učinila sve kako bi povećala upis (podaci za sada pokazuju da se radi o cifri od 97%) i učešće birača.

Ipak, i pored toga establišmet Sjedinjenih Država zadužen za spoljnu politiku (uključujući tu i većinu američkih i generalno zapadnih medija) kipti od prezira i nepoštovanja prema demokratskim procesima u Venecueli. U izveštaju tempiranom baš za ove izbore takozvani Komitet za zaštitu novinara tvrdi da je u rukama vlasti čitava “medijska imperija”, pri tom ne informišući svoje čitatelje da venecuelansku državnu televiziju prati svega 5-8% gledalaca na nivou cele zemlje. Naravno, Čavez može prekinuti redovan program svojim obraćanjem javnosti što on često i čini (to mu omogućava zakon donet znatno pre nego što je stupio na vlast). Ali, ipak, većina medija je pod kontrolom opozicije, uključujući i radio i štampane medije – a da ne spominjemo najveći deo bogatstva i prihoda.

Opozicija će verovatno i ovaj put izgubiti na izborima, ali ne zbog strukturalno povoljnijeg predizbornog položaja vladajuće strane – položaja koji se inače zloupotrebljavaju širom sveta, uključujući tu i Sjedinjene Države – već zbog životnog standarda većine Venecuelanaca koji se dramatično poboljšao za vreme Čavezove vlasti. Još od 2004. godine, kada je vlada preuzela kontrolu nad naftnom industrijom, a ekonomija se oporavila od devastirajućih, nelegalnih pokušaja da se smeni vlast (uključujući tu i vojni puč 2002. godine, podržan od strane Vašingtona, kao i štrajk u naftnoj industriji 2002-2003. godine), nivo siromaštva je smanjen za 50%, a ekstremnog siromaštva za čak 70%. Milioni po prvi put imaju pristup zdravstvenoj zaštiti, a broj upisanih na univerzitete je udvostručen, uz budžetsko finansiranje za mnoge studente. Nejednakost je takođe značajno smanjena. Nasuprot tome, dve decenije koje su prethodile Čavezu računaju se kao jedan od najgorih ekonomskih neuspeha u Latinskoj Americi, gde je realni dohodak po glavi stanovnika zapravo opao za 14% između 1980. i 1998. godine.

U Vašingtonu se demokratija definiše jednostavno: prema tome da li neka vlada radi ono što Stejt Department hoće da ona radi? Pored toga, ideja da političari realizuju ono što su obećali glasačima ovde je takođe nepoznat koncept. Stoga i ne čudi što je Venecuela tako često na udaru vašingtonskog establišmenta: sve leve i novoosnovane nezavisne vlade u Južnoj Americi, uključujući Argentinu, Ekvador i Boliviju su takođe na nišanu (ipak, Brazil se smatra prevelikim da bi imao isti tretman sem od strane desnice). Stejt Department takođe nastoji da ni u jednom trenutku ne skrene pogled sa nagrade: Venecuela sedi na 500 milijardi barela nafte i ne poštuje spoljnu politiku Vašingtona. To je ono što je čini javnim neprijateljem broj jedan i zbog čega dobija najlošiju medijsku prezentaciju.

Ali Venecuela je deo “Latinoameričkog proleća” koje je proizvelo najdemokratičniju, najprogresivniju i najnezavisniju grupu vlada koju je taj region ikada imao. Ove vlade međusobno sarađuju, a Venecuela ima solidnu podršku među svojim komšijama. Evo šta je bivši predsednik Brazila, Lula da Silva, izjavio prošlog meseca: “Pobeda Čaveza nije samo pobeda za narod Venecuele već i pobeda za sve narode Latinske Amerike…ova pobeda će zadati još jedan udarac imperijalizmu.”

Podrška gotovo cele Južne Amerike je najveća garancija Venecueli u borbi protiv daljih pokušaja Vašingtona, koji i dalje troši milione dolara u zemlji kroz nepoznate tajne fondove, kako bi podrio, delegitimizovao i destabilizovao demokratiju u ovoj latinoameričkoj zemlji.

Mark Veisbrot je jedan od osnivača Centra za ekonomska i politička istraživanja iz Vašingtona. On je takođe i koscenarista dokumentarnog filma Olivera Stouna “Južno od granice” (South of the border).

PREUZETO: www.guardian.co.uk

Prevod: Nikoleta Kosovac

Print Friendly