Mark Veisbrot: Kritičari Argentine opet greše kada je u pitanju renacionalizacija nafte

Preuzimanjem naftne kompanije YPF argentinska država ispravlja neke greške iz prošlosti. Evropa nema pravo da besni.

Odluka argentinske vlade da renacionalizuje naftnu kompaniju YPF dočekana je gnevnim povicima, pretnjama, prognozama o propasti i prozivkama u međunarodnoj štampi. Ništa što već nismo čuli.

2001. godine kada Argentina nije isplatila prispela dugovanja i kada je vlada ove zemlje oborila vrednost svoje valute – pezosa, mediji su joj na sav glas prognozirali propast: devalvacija će izazovati nekontrolisanu inflaciju, zemlja će se suočiti sa krizom platnog bilansa jer neće moći da se zadužuje, ekonomija će se stropoštati u još dublju recesiju. Ali onda je, između 2002. i 2011, realni bruto društveni proizvod Argentine porastao za oko 90%, najbrže na zapadnoj hemisferi. Zaposlenost je sada na rekordnom nivou, a siromaštvo je smanjeno za dve trećine. Socijalni izdaci, prilagođeni inflaciji, trostruko su povećani. Sve ovo je verovatno uticalo na ponovnu, ubedljivu izbornu pobedu Kristine Kiršner u oktobru prošle godine.

Naravno, ovako uspešna priča se ne može često čuti, pre svega jer je u nju uključeno poništavanje mnogih propalih neoliberalnih politika – podupiranih od strane Vašingtona i MMF-a – koje su zemlju dovele do propasti oličene u dramatičnoj recesiji između 1998. i 2002. godine. Danas vlasti poništavaju još jednu propalu neoliberalnu meru iz devedesetih: privatizaciju industrije nafte i gasa koja, u stvari, nikada nije ni trebalo da se desi.

Za ovaj potez postoje čvrsto utemeljeni razlozi i vlada će najverovatnije još jednom pokazati da je u pravu. Repsol, španska naftna kompanija koja trenutno poseduje 57% kompanije YPF, nije proizvodila dovoljno da isprati brzorastuću argentinsku ekonomiju. Od 2004. do 2011. proizvodnja nafte u Argentini je zapravo opala za skoro 20%, a gasa za 13%, za šta je YPF najodgovorniji. Sa druge strane, rezerve nafte i gasa su takođe znatno opale u prethodnih nekoliko godina.

Kaskajuća proizvodnja nije problematična samo kada je u pitanju zadovoljenje potreba pojedinačnih potrošača ili preduzeća, ona predstavlja i ozbiljan makroekonomski problem. Nedovoljna proizvodnja nafte i gasa dovela je do rapidnog povećanja uvoza koji je u 2011. udvostručen u odnosu na prethodnu godinu i iznosio je 9,4 milijardi dolara što je poništilo veliki deo argentinskog trgovinskog suficita. Od bankrota 2001. povoljan trgovinski bilans bio je veoma važan za Argentinu. S obzirom na to da vlada uglavnom nije u mogućnosti da pozajmljuje novac sa međunarodnih finansijskih tržišta ona mora biti pažljiva kako bi imala dovoljno deviza da izbegne krizu platnog bilansa. Ovo je još jedan razlog zbog kojeg se proizvodnja i upravljanje energentima više ne može prepustiti privatnom sektoru.

Otkuda onda tolika negodovanja protiv odluke Argentine da – putem prinudne kupovine – preuzme kontrolni paket preduzeća koje je, u većem delu svoje istorije, bilo državna naftna kompanija? Meksiko je nacionalizovao svoju naftu 1938. i, kao i veliki broj članica OPEC-a,  ne dozvoljava strane investicije u ovoj privrednoj grani. Većina svetskih proizvođača nafte i gasa, od Saudijske Arabije do Norveške, imaju kompanije u državnom vlasništvu. Privatizacija nafte i gasa u devedesetima bila je izuzetak, divljanje neoliberalizma. Čak i kada je Brazil, tokom devedesetih, privatizovao 100 milijardi vredna državna preduzeća, država je zadržala kontrolu nad energetskom kompanijom Petrobras.

Latinska Amerika ostvarila je svoju “drugu nezavisnost” tokom prethodnih deceniju i po, a suverena kontrola nad energetskim resursima bila je važan faktor u ekonomskom usponu čitavog regiona. Bolivija je renacionalizovala industriju energenata na bazi ugljovodonika 2006. i uvećala prihod od nje sa manje od 10% na više od 20% bruto društvenog proizvoda (razlika bi iznosila oko dve trećine trenutnih prihoda vlade SAD-a). Ekvador je sa Rafaelom Koreom kao predsednikom povećao kontrolu nad proizvodnjom nafte i svoj udeo u proizvodnji privatnih kompanija.

Dakle, Argentina samo sustiže svoje komšije i ostatak sveta i ispravlja prethodne greške učinjene na ovom području. Kada su kritičari u pitanju, oni nisu u poziciji da osuđuju. Rejting agencije prete da će srozati ocenu Argentine – da li iko treba da ih uzme za ozbiljno nakon što su iste te agencije davale najjače AAA rejtinge bezvrednom hipotekarnom đubretu tokom naduvavanja cena nekretnina, a potom se pretvarale da bi vlada SAD zapravo mogla da ne izvrši svoje novčane obaveze? A što se pretnji iz Evropske unije tiče, kao i onih koje stižu od strane španske desničarske vlade, šta su uopšte oni u skorije vreme uradili kako valja – Evropa koja prolazi kroz drugu recesiju u tri godine i Španija u kojoj nezaposlenost iznosi 24%?

Zanimljivo je i to da je Argentina u prethodnih devet godina ostvarila izuzetan ekonomski napredak iako je imala vrlo malo direktnih stranih investicija i iako je bila izbegavana na međunarodnim finansijskim tržištima. A ako je verovati biznis štampi, ovo su dva najvažnija činioca koja svaka vlada mora zadovoljiti. Ipak, vlada Argentine je imala druge prioritete. Možda je upravo to jedan od razloga zašto je i naišla na toliko osuda.

Mark Veisbrot je jedan od osnivača Centra za ekonomska i politička istraživanja iz Vašingtona. On je takođe i koscenarista dokumentarnog filma Olivera Stouna “Južno od granice” (South of the border).

PREUZETO: www.guardian.co.uk

Prevod: Vladimir Simović

Print Friendly