Marija Radoman je istraživačica i saradnica na Filozofskom fakultetu u Beogradu koja trenutno radi na svom istraživanju „Žene i rad u Srbiji”. Sa Marijom smo izmeđuostalog razgovarali o promenama na tržištu rada, krizi i merama štednje, izmenama radnog zakonodavstva, smanjenju javnog sektora i kako svi ovi aspekti utiču pre svega na položaj žena u našem društvu.*

Marija će o položaju žena na tržištu rada govoriti na konferenciji “Rad, kapital, klasna borba – rad u doba neoliberalne transformacije” koja će biti održana od 3. do 5. aprila u Domu omladine Beograda u organizaciji Centra za politike emancipacije.

Savremene analize političkih i ekonomskih trendova ukazuju na društvenu depriviranost i nedovoljnu integraciju žena u javnoj sferi, negirajući uvriježena shvatanja o uspješnoj eliminaciji ženske podređenosti. Specifični problemi ženskog rada ne samo da nisu riješeni, već su se danas, u izvjesnoj mjeri, čini se, i pogoršali. Kakav je, prema vašem mišljenju, položaj žene na tržištu rada?

Slažem se potpuno sa tim stavom – položaj žena ne možemo odvojeno posmatrati od položaja žena na tržištu rada. Prema nekim savremenim analizama rodnih razlika i uopšte priče o „modernizaciji“ u međurodnim odnosima i „emancipaciji“ žena i muškaraca, stvari se menjaju na bolje. Međutim, čim zađemo u sferu rada, podaci ne govore u prilog tome – egalitarnost i pomaci postoje u nekim sferama, ali to nije dovoljno da bismo govorili o nekoj suštinskoj transformaciji položaja žena.

Od 2005, od kada postoji rodna statistika kod nas, prate se detaljnije razlike koje postoje između muškaraca i žena na tržištu rada. U pogledu zarada, utvrđeno je da Srbija, kao i Evropska unija, ima trend nejednakih zarada među polovima. Prema podacima Republičkog zavoda za statistku, za isti posao žena sa fakultetskim obrazovanjem ima prosečnu bruto zaradu čak 200 eura manju od muškarca. Žene su brojnije u zanimanjima koja su ili lošije plaćena, kao što su uslužne i administrativne delatnosti ili u industrijama koje su uništene kroz period tranzicije, kao što je tekstilna, ili su deo zdravstva, socijalne zaštite i nižih struktura prosvete, delatnostima koje su sve više na udaru seče i pretnje otpuštanjem. Gledano samo po strukturi zanimanja, žene su manje plaćene.

Istorijski deo te priče, posebno ako govorimo o srednjoj i starijoj generaciji žena, ima svoju pozadinu u naglom osiromašenju stanovništva od devedesetih, privatizacijama, inflaciji, sankcijama, prilivu izbeglica itd. To su sve faktori koji su uticali na vraćanje žene u sferu privatnog, na okretanje tradicionalnom funkcionisanju porodice u kome je žena preuzimala većinu brige za ekonomiju domaćinstva. Žene koje su tada radile, a danas imaju 40 do 50 godina i pokušavaju da se zaposle u jako su teškom položaju – one ne zadovoljavaju kriterijume koje tržište traži, a zbog narušenog zdravlja i nedostatka socijalne podrške jedva da mogu da se uklope u tempo rada fleksibilnih poslova i stalne mobilnosti. Treba dodati da su ‘kriterijumi’ za zapošljavanje mnogo rigorozniji za žene i u suštini mizoginični.

Podaci koji se odnose na rad u privatnoj sferi tek odslikavaju degradiran položaj žena – prema mnogim sociološkim istraživanjima iz poslednjih deset godina u Srbiji, žene obavljaju samostalno od 80 do 95% poslova kao što su spremanje hrane, čišćenje stana, briga o deci i briga o starima i bolesnima. Te rezultate potvrđuju i iskazi muškaraca, ne radi se dakle, o subjektivnoj proceni žene da previše radi. Kod nekih muškaraca možda postoji taj sindrom da neće javno da priznaju da se bave kućnim poslovima, a neke žene su se možda izborile za jednaku raspodelu tih poslova. Međutim, najčešće se dešava da su neke žene oslobođene od kućnih poslova jer su u stanju da prebace taj rad na jeftiniju radnu snagu koja obavlja taj posao, pa je pitanje da li je to realna egalitarnost ili samo moć da sebi bukvalno kupite jednakost u partnerskom odnosu.

U svakom slučaju, opterećenje žena radom je dvostruko, a kontekst u okviru koga se to dešava, tj. neoliberalni državni sistemi, ne utiču na smanjenje takve opterećnosti žena u polju rada jer je država u suštini kompatibilna sa interesima kapitalista i korporacija.

Trenutnu poziciju ženske radne snage nužno je razmatrati u kontekstu savremene ekonomske krize i mjera štednji. Koje su to posljedice neoliberalnih politika koje su se naročito reflektovale na materijalni status i položaj žena?

Posledice su višestruke, to je čitav niz promena koje već postoje ali sada se teži ka tome da postanu i legalna praksa, kroz usvajanje predloga zakona o radu. Procesi kao što su fleksiblizacija rada, smenski rad, rad na određeno, rad po ugovoru koji se stalno produžava umesto stalnog zaposlenja, zahvataju i muškarce i žene. Ali neki poslovi su posebno prilagođeni za „žensku radnu snagu“, kao na primer poslovi čišćenja ili uslužne delatnosti, staranja, socijalne zaštite ili u obrazovanju oni koji su manje plaćeni. Poslodavac računa da će u situaciji visoke nezaposlenosti, žena da radi manje privlačne i manje plaćene poslove da bi „dopunila“ kućni budžet i na tim poslovima žene se prilagođavaju i smenskom radu i radu po potrebi poslodavca, skoro bez mogućnosti  pregovaranja. A onda, u drugoj situaciji, ona može biti „nesiguran radnik“ čim se u kalkulaciju uključi trudnoća, dojenje i briga o deci – tada žena nije dovoljno fleksibilna za te poslodavce. Očigledno da su žene višestruko i na različite načine diskiminisane na tržištu rada, ne postoji samo jedan obrazac.

U istraživanju koje sada sprovodim, razgovarala sam sa ženama koje rade preko jedne agencije a koje su zaposlene na poslovima čišćenja. One rade dvokratno, to je jedna neverovatna situacija u kojoj one rade pola radnog vremena u jutarnjim časovima, pa onda idu kući, pa se onda vraćaju posle podne i rade drugu polovinu.  Plaćene su 102 dinara po satu bez ikakvih doprinosa jer im agencija ne uplaćuje novac, zadržava ga za sebe. Jedna od tih žena, kada je počela da radi na tom poslu mislila je da neće tim tempom izdržati ni mesec dana. Dakle, ako vam neko ugovorom iscepka radni dan na dva dela to se posmatra kao legitimna stvar, jer to je kao i dalje 8 radnih časova, a vi ste do tog posla promenili možda i 4 prevoza tog dana. Te žene žive u nekom paralelnom svetu po meni, jer ako vam je svaki dan tako organizovan, onda je nejasno kako možete bilo šta da uradite sa svojim životom. A to su samo neki aspekti rada koji su danas dosta prisutni jer agencijski radnici su u stalnom kretanju, sa jedne lokacije na drugu ili sa jednog ugovora na drugi, ako im se ugovor uopšte produži. A onda je naravno najveći problem što vi nemate nikakve mehanizme da se izborite za bolje uslove rada jer ste pod stalnom tenzijom i strahom da održite postojeću zaradu i radno mesto. Pitanje je i da li osoba koja se nalazi u takvom ritmu rada može da se vremenski organizuje (radi više poslova od jednog) i da li može da uspostavi bazičnu solidarnost sa ostalim zaposlenima (poslodavci sistematski rade na urušavanju međuljudskih odnosa među zaposlenima i stvaranju veštačke konkurencije). Mada, u agenciji konkretno, vi i nemate kontakt sa ostalim zaposlenima ili osećaj pripadnosti nekoj organizaciji – pripadate agenciji.

Jedan od većih problema vezanih za mjere štednje je činjenica da one obično pogađaju sisteme socijalne zaštite koje u većoj mjeri koriste žene. Da li to znači da se sada aspekti socijalnog staranja, u velikoj mjeri, transferuju sa države na ženu?

To je već dugotrajno stanje jer država se povukla tj. povlačila se postepeno iz uloge ekonomske podrške porodici. Briga o starim licima, bolesnima, naknade za lečenje, to je svedeno na individualni nivo i odgovornost porodice, iako je Srbija po starosnoj strukturi jedna od starijih populacija. Država je otprilike prepustila taj domen staranja porodici, a što je naravno spalo na žene. U mom istraživanju, žene koje rade na poslovima sa primanjima koja su do 30.000, rade i dodatne poslove kako bi njihova deca mogla da studiraju – današanje školarine na fakultetima to i zahtevaju, obrazovanje je prebačeno na resurse porodice. E sad, problem je što su dodatni poslovi razni ali opet su pogodniji za žene (trgovina na malo u sivoj ekonomiji, neka sitna poljoprivreda, poslovi čišćenja) i češće je žena taj roditelj koji preuzima mnogo veći deo odgovornosti. Dakle, postoje sistemski preduslovi koji žene teraju da preuzmu veću odgovornost, a to nije stvar psihološke reakcije da žene više brinu (iako društvo radi na tome, konstruiše žensku ulogu kao brižnu, majčinsku).

Pored toga što su žene direktne korisnice javnih usluga, one čine i većinski dio radne snage koja pruža te usluge. S obzirom na najavljenu sječu u javnom sektoru, kao odgovor na njegov navodni parazitski karakter, kakve će, prema vašem mišljenju, biti konkretne posljedice ovih procesa?

Posledica ce biti otpuštanje bez nalaženja alternative za te ljude i bez postavljanja pravog pitanja nefunkcionisanja sistema i uzroka nezaposlenosti. Mi smo svedoci da se pitanje javnog sektora koristi sada kao izgovor političarima da imaju neki ekonomski program dok ga realno nemaju – jer ne možete tek tako otpustiti ljude ako nemate nikakvu ideju kako da pokrenete proizvodnju i povećate zaposlenost. Žene će naravno biti žrtve tog procesa ako se te odluke dovedu do kraja, jer njihovo otpuštanje će samo još više da ih gurne u privatnu sferu, ali i sivu ekonomiju, i one će biti uslovljene da preuzmu još veći deo tereta u domaćinstvu, dok se isto možda ne očekuje od muškarca kad ostane bez posla – on ne postaje domaćica, to nije njegova propisana uloga.

Takođe, često se zaboravlja da javni sektor reguliše dobra koja su ključna za kvalitet života – zdravlje, obrazovanje i socijalnu zaštitu.

U kontekstu mjera štednji vrlo je problematičan i prijedlog novog Zakona o radu u kojem ne postoji niti jedna odredba koja bi išla u korist zaštite radnika/ca i uslova rada. Novim Zakonom o radu pogođeni su svi, a žene su posebno osjetljiva skupina, koja je konkretno ovim zakonom, dvostruko diskriminisana. Možete li nam navesti koji su to negativni aspekti predloženih stavki a koji se posebno tiču radnih i socijalnih prava žena?

Osim što je sam predlog zakona, kako kažete, potpuno antiradnički, taj zakon se i donosi nedemokratskim putem, bez javne rasprave ili sa jako lošim pokušajem organizovanja javne rasprave. Moj utisak je i da su ljudi jako malo informisani, da nisu upoznati sa tim odredbama – to ukazuje da je cilj predlagača da ga samo nekako proguraju i što će se možda desiti nakon ovih izbora. A sam predlog zakona, ovdje, kao i u Hrvatskoj i BiH, ide ka tome da uvede u zakonski okvir sve moguće nesigurne oblike zapošljavanja – rad na određeno se produžava, fleksibilni i prekovremeni rad kao i moguće „preraspodele radnog vremena“, produžavanje radne nedelje, dok se poslodavcima olakšava procedura za otpuštanje radnika.  Ukratko, ide se na hitne i drastične mere kako bi se snizile zarade, povećala kontrola i psihološka nesigurnost i stvorilo tržište jeftine radne snage za strane kompanije. Za žene konkretno, donošenje ovakvog zakona znači pogoršavanje radnog statusa uopšte, plus nemogućnost usklađivanja materinstva i posla. Takođe, kako izmene zakona predviđaju smanjenje isplata za vreme bolovanja i godišnjeg odmora to se odnosi i na žene na trudničkom bolovanju. Za žene će biti otežano i ako dođe do najavljenih mera za pomeranje starosne granice za odlazak u penziju – za žene bi se granica od 2015. godine pomerila sa 60 na 63 godine. Generalno posmatrano, žene bi mogle da izgube toliko stečenih prava i njihove šanse da strukturno poprave svoj položaj biće sve manje – manja ekonomska samostalnost uvek vodi ka manjim pravima.

Postoje li konkretni prijedlozi i strategije kao adekvatan odgovor na mjere štednji i najavljene izmjene Zakona o radu?

Ja mislim da to mora biti neki ujedinjeni front gde bi svi koji imaju interes bili uključeni. Ali realni interesi moraju biti prepoznati i artikulisani i nemaju sve kategorije žena ako govorimo o ženama iste interese – žene poslodavci se ponašaju u skladu sa logikom profita, suštinski one funkcionišu u kapitalizmu koji je gledano istorijski i u savremenom smislu takav da stvara profit svuda gde to može, bez obzira na cenu „ljudskih prava“ ili društvene dobrobiti. Evropski parlament se ovog meseca izjasnio protiv načela da zemlje EU garantuju jednake zarade za isti rad muškarca i žena – to je savremeni konzervativni odgovor na ekonomsku krizu i krizu akumulacije kapitala. U takvoj situaciji, mora postojati bar svest da je nemoguće da vi u okviru ovakvog sistema reformišete nešto i mislite da radite na unapređenju prava za neku kategoriju. To je prosto mehanizam da se zamaskiraju osnovne nejednakosti u društvu. Dakle, položaj žene se može menjati samo politikama koje su usmerene na celokupni položaj žena – a taj položaj je definisan i rodnom dimenzijom i sistemom ekonomske eksploatacije. Nemoguće da se te dve stvari posmatraju odvojeno čak i na nivou analize.

*Intervju je urađen za potrebe konferencije Rad, kapital, klasna borba: rad u doba neoliberalne transformacije koja će u organizaciji Centra za politike emancipacije biti održana od 3. do 5. aprila u Domu omladine Beograda.
Razgovor vodila Tanja Vukša