John Milios: Između teoretizacije kapitalizma i krize u Grčkoj [INTERVJU]

U kom smislu je marksistička ekonomska analiza danas klasna politika

John Milios je profesor političke ekonomije i istorije ekonomske misli na Nacionalnom tehničkom univerzitetu u Atini, Grčka. Objavio je preko dvesta tekstova u stručnim časopisima (na grčkom, engleskom, španskom, nemačkom, francuskom, italijanskom i turskom), kao i dvanaest knjiga. Njegova istraživanja tiču se teorija vrednosti, novca i finansija, internacionalizacije kapitala i teorije imperijalizma. Juna ove godine objavljena je knjiga pod nazivom A Political Economy of Contemporary Capitalism and its Crisis. Demystifying Finance (Routledge, 2013) koju je Milios napisao u koautorstvu sa još dva autora, D. P. Sotiropoulos and S. Lapatsioras.

John nam je odgovarao na pitanja koja se tiču političke ekonomije, vezi aktivističke prakse i teorijskog rada, euro zoni, krizi u Grčkoj i perspektivama leve politike.

John Milios

John Milios će u subotu, 09. novembra u Domu omladine Beograda, na poziv Centra za politike emancipacije, održati predavanje pod nazivom “To je klasna politika! Levica i i kapitalistička ofanziva u vidu evro krize”. John će se u svom predavanju koncentrisati na teme evropske ekonomije i političkih mogućnosti unutar zemalja evropskog jezgra i periferije. On će analizirati procese periferizacije i posledice finansijske krize, kao i perspektive krize evrozone. Govoriće i o mogućim alternativama evropske levice, sa posebnim naglaskom na Sirizu.

Kao što je poznato, vi ste jedna od ličnosti na savremenoj levici čija se interesovanja kreću od više ekonomskih problema, poput marksističke teorije krize, do problema društvenih pokreta i njihovog značaja za levicu. Iz tog razloga, želeli bismo da počnemo pitanjem o vašoj perspektivi i ličnom iskustvu o povezanosti između ova dva polja. Na prvom mestu, možda biste mogli da nam objasnite na koji način su ona bila prisutna i povezana u vašoj sopstvenoj karijeri.

Moje lično iskustvo je determinisano vezom između teorijskog rada i evolucije klasne borbe. Razvoj marksizma je uvek determinisan evolucijom klasne borbe i prekretnicama u društvenoj, političkoj i ideološkoj konjukturi. Na primer, hegemonija sovjetskog marksizma posle Drugog svetskog rata, kao i pojava kritičkih verzija marksizma nakon maja 1968. godine, ne mogu da se interpretiraju nikako osim u konjukturi koja je u vezi sa specifičnom konjukturom klasne borbe.

Kada se kaže da klasna borba determiniše nečiju sopstvenu putanju istraživanja marksističkih teorija, tada takođe mora da bude jasna jedna veoma specifična stvar: marksizam nije teorija koja može da se razvije unutar univerzitetskih zidova i sterilnog okruženja laboratorije, marksizam ne konstituiše teoriju manje ili više akademskog karaktera, koju, pored toga, „stimulišu“ društveni i politički uslovi ili društvene borbe. Štaviše, marksizam nije konstruisan kao samo teorijski sistem, već i kao ideologija masa, kao jedna ideologija koja determiniše političko delanje organizacija i pokreta radničke klase. Kao što Žerar Bensusan ispravno navodi, „Marksizam se ne sme redukovati samo na marksističku teoriju, čak i ukoliko to jeste teorija samog Marksa. „On susreće“ mase, on se meša u istoriju, on učestvuje u društvenim praksama: on je onda, simultano, takođe jedna ideologija (ili možda više njih). Njegove krize jesu krize ovog problematičnog stanja.“[1] Činjenica da je marksizam „unutrašnji“ za radničke pokrete ukazuje upravo na to da konflikt (opozicija spram dominantne ideologije) nikada ne prestaje. Dalje, ova „unutrašnjost“ takođe znači i nešto drugo: da bi marksistički intelektualac/ka zaista funkcionisao/la kao marksista/kinja, on/ona mora prvo da usvoji revolucionarno-političku poziciju unutar konteksta klasne borbe. Ono što je Luj Altiser (1990, str. 144) rekao za filozofiju, važi i za ideologiju uopšte: „U filozofiji, svaki prostor je već zauzet. Unutar njega, mi možemo samo da držimo poziciju nasuprot protivniku koji već drži tu poziciju.“[2]  Moje sopstveno iskustvo jeste politička borba unutar različitih uslova koji su postojali u poslednjih četrdeset godina. Moj teorijski rad i moje političko učešće u partijama i grupama jesu aspekti mog učešća u ovoj borbi koja je u toku.

Takođe, na ovom više apstraktnom nivou, šta biste poručili mladim studentima/kinjama zainteresovanim za levu politiku i političku ekonomiju? Kako bi oni trebalo da shvate svoje sopstvene napore dok rade na ova dva polja koja ne deluju uvek tako direktno povezano?

Rekao bih im da je važno da nastave da se bave sa oba ova polja. Kao i svaki drugi teorijski sistem mišljenja, politička ekonomija je ustanovljena u vezi sa teorijskim predmetom analize, koji nije isto što i njemu odgovarajući ne-teorijski termini ili pojmovi, uz pomoć kojih mogu da se obuhvate empirijski specifični predmeti u istraživanju. Teorijski predmet analize je ili složeni pojam, kao u slučaju matematičkih i fizičkih nauka, ili jedna apstrakcija kojom se izoluje ono što se smatra bitnim elementom realnosti. Teorijski predmet je uvek različit od realnog predmeta u opipljivo-empirijskoj realnosti, no on je pojam koji (navodno) dešifruje strukturne elemente realnosti. Teorijski predmet političke ekonomije nije (i ne može biti) „ekonomija uopšte“, već taj specifični pojam za koji se smatra da obuhvata tu specifičnu razliku (kapitalističkih) ekonomskih odnosa. U ovom smislu, predmet analize je takođe i teorijsko oruđe za interpretaciju svih daljih odlika ekonomske realnosti. Formulisanje teorijskog predmeta analize jeste stoga konstitutivni akt formiranja (svake) teorije.

Jasno je onda iz ovog šizmatičnog karaktera društvenih nauka uopšte i političke ekonomije posebno, da svaki različiti teorijski tok misli mora da formuliše svoj sopstveni teorijski predmet analize: u slučaju klasične škole političke ekonomije, teorijski predmet analize jeste radna vrednost, koja je za Rikarda ista što i „utrošeni rad“. Pobijanje principa klasične (Rikardijanske) političke ekonomije od strane neoklasične ekonomije vodilo je promeni predmeta teorijske analize: granična korisnost (kao determinišući faktor u formiranju cena i „tržišne“ ekonomije) pojavila se kao „novi“ teorijski predmet analize.

Neoklasični konstitutivni pojam granične korisnosti nije izveden iz bilo kojeg oblika društvene teorije, ni ekonomske ni sociološke. On samo konstruiše (navodnu) vezu između pojedinaca i korisnih predmeta (tj. upotrebnih vrednosti). U tom smislu, izolovan pojedinac bi trebalo da predstavlja čitavo društvo. Društvo, kao teorijski pojam, apsorbovano je u pojedincu čija je „priroda“, kako se smatra, ništa drugo do „princip korisnosti“.

S druge strane, Marksova kritika političke ekonomije takođe nije sačuvala principe i teorijski predmet rikardijanske teorije vrednosti, uprkos verovanju mnogih ekonomista i dvosmislenostima samog Marksovog rada. Međutim, temeljne izmene klasične političke ekonomije koje uvodi Marks idu u suprotnom smeru u poređenju sa onima koje je predstavila neoklasična ekonomija: marksistički pojam vrednosti jeste novi složen teorijski koncept, koji zamenjuje rikardijansku polu-empirijsku kategoriju „utrošenog rada“ i uvodi teoriju društvene homogenizacije rada pod kapitalizmom (čija je manifestacija opšta razmenljivost, putem novca, roba na tržištu). Ovaj pristup može da objasni zašto, ne samo proizvodi rada („utrošenog rada“), već i svi oblici potraživanja (buduće) proizvodnje zahtevaju cenu; on takođe obuhvata i ne-neutralnost novca. Za razliku od rikardijanske (kao i neoklasične), marksistička teorija vrednosti jeste monetarna teorija.

Videti takođe: Marxian Economics, John Milios & G. E. Economakis, Encyclopaedia of International Economics, Vol. 2, Routledge Publishers, 2001, pp. 995-1004.

Možda sada možemo da pređemo na slučaj Grčke s obzirom da je on važan za nas ne samo zato što je najsvetliji primer uspešne leve politike, već i iz razloga što je on primer leve politike u perifernoj situaciji koja se ne razlikuje mnogo od naše sopstvene. U vezi sa ovim, postoje tri pitanja koja bismo želeli da postavimo. Prvo, na koji način vidite poslednju deceniju razvoja grčke ekonomske situacije? I, posebno, kako vidite političke odluke koje su donele elite u Grčkoj nakon što je izbila kriza? Ovo pitanje postavljamo jer je to manje-više situacija koja počinje da se razvija u Srbiji danas – naša vlada pokušava da sprovede mere štednje uz argument da će nakon godinu dana primene ovih mera naša ekonomska situacija postati stabilnija i da će životni standard početi da raste.

Ovo je veoma važno pitanje jer je s jedne strane ovo strukturalna kriza, dok s druge strane, elite konstruišu diskurs sa ciljem da okrive radnike/ce u svim zemljama za ovu krizu. Grčka kriza vladinog duga jeste jedna od mnogih trenutnih kriza javnog duga u Evropi. Zvanično objašnjenje trenutnih ekonomskih neprilika evro zone (EZ) se u velikoj meri zasniva na navodnom postojanju dva međupovezana uslova u zemljama sa deficitom: nesmotrenom pozajmljivanju i niskoj konkurentnosti usled relativno visokih plata. Naravno, ovo je interpretacija koja ide u korist politikama mera štednje, a mere štednje stabilizuju neoliberalizam i doprinose interesima kapitala stavljajući čitav teret krize na leđa radničke klase i sitnih preduzetnika. Stoga, to je interpretacija koja pogoduje određenoj konfiguraciji moći.

Osim toga, za tango je potrebno dvoje: da bi se nesmotreno pozajmljivanje dogodilo, potrebno je da postoji nesmotreno izdavanje pozajmica; dakle, nesmotrene finansije. Međutim, finansije ne mogu da budu nesmotrene u tako dugom periodu (pokrivajući prvu fazu evra). Finansije mogu da pogoršaju postojeće kontradikcije time što će učiniti savremene ekonomije ranjivima. Ali, finansije su takođe i posebna tehnologija moći koja obezbeđuje okolnosti za organizaciju kapitalističkih ekonomija.

S druge strane, konkurentnost jeste stanje koje je u vezi sa samim postojanjem i funkcionisanjem kapitala. Nije jednostavno obuhvatiti je i izmeriti. Popularni argument o manjku konkurentnosti u zemljama sa deficitom upućuje na negativni trenutni bilans njhovog računa. Zadržimo se još malo na elaboraciji ovog pitanja.

Postoji jedno osnovno teorijsko pravilo u praksi psihoanalize (barem u njenoj lakanovskoj verziji): upravo je diskontinuitet govora ono gde se latentni „uzrok“ mora kriti. Ovaj princip se može odgovarajuće primeniti na promenu u zvaničnoj interpretaciji razvoja unutar EZ. Istrajni disbalansi računa i razlike između zemalja u pogledu rasta i inflacije predstavljaju procese koji su bili praćeni i naglašavani pre nego što je počela finansijska kriza 2008. godine. Ono što se upečatljivo promenilo bio je stav u vladajućem i zvaničnom narativu. Pre 2008. godine, postojeći disbalansi računa bili su slavljeni kao osnovni mehanizam za prilagođavanje razlika u rastu unutar prostora sa zajedničkom valutom. Drugim rečima, disbalansi su viđeni kao dokaz da ekonomski eksperiment zajedničke valute zapravo uspeva. To su bili „dobri“ disbalansi. Odjednom, ovu interpretaciju zamenila je druga, koja koren krize smešta u „nepromišljeno“ i „nesmotreno“ domaće ponašanje pojedinačnih država i u politike, kako privatnog (preduzeća i domaćinstva), tako i javnog sektora. Post-krizno zvanično objašnjenje oslanja se na ideju „loših“ disbalansa.

Može da zazvuči čudno, no ispod ove očigledne nepovezanosti leži jedna implicitna povezanost. I pre-krizna i post-krizna objašnjenja su razvijana kako bi služila dugoročnim interesima neoliberalnih politika širom EZ. Koren promene se stoga mora sagledati u promeni ekonomske konjukture. Nove političke agende stvorile su potrebu za novim teorijskim razvojem.

U pre-kriznom periodu, Blanšar (Blanchard) i Điavazi (Giavazzi) (2002)[3] dali su podlogu za diskusiju. U kontekstu neoklasične teorije opšteg ekvilibrijuma, trenutni disbalansi su paralelni neto štednji odnosno neto finansijskim tokovima koji stoje u osnovi procesa sustizanja zaostalih ekonomija. Oni su „dobri“ i dobrodošli. Njihov karakter istrajnosti objašnjen je realokacijom kapitala tako da ona prilagodi različite izglede rasta između država članica sa razlitičitim BDP-om po glavi stanovnika. Brzo rastuće evropske ekonomije (na takozvanoj EU „periferiji“) mogle su se osloniti na to da će inostrane ušteđevine preduzeti dodatna domaća projektna ulaganja dok one same povećaju sopstvenu potrošnju. Ovo nije veliki problem s obzirom da bi rezultirajuće pogoršanje u stanju tekućeg računa bilo gradualno neutralizovano višim budućim nivoima prihoda (rezultat catching-up procesa). Koristeći se obuhvatnim podacima za nekoliko grupa zemalja EU i OEBS-a od 1975. godine Blanšar i Điavazi su pokazali da su trenutna stanja na računima postala sve više i više povezana sa nivoom autputa po glavi stanovnika u zemljama OEBS-a i cele EU (iako je ova tendencija jača unutar Evropske Unije). Zaključili su: „deluje da je kanal kojim se ovo odvija  prvenstveno vezan za smanjenje štednje (obično privatne) a ne za rast investicija.“[4] Ova linija rezonovanja bila je reper u relevantnim diskusijama. Trenutni disbalansi na računima su bili shvaćeni kao znakovi efikasne alokacije kapitala unutar EZ koja podstiče ijednačavanje ekonomija.[5]

U mejnstrim tekstovima posle krize javlja se tendencija da se gore navedeni argument razlaže. Ajhengrin (Eichengreen) je sumirao alternativna objašnjenja koja se bave time kako se tačno pokazalo da su ovi disbalansi „loši“. U njegovom objašnjenju se tvrdi kako mogućnost ekonomskog izjednačavanja ne zavisi samo od veličine tokova kapitala nego i od kvaliteta domaćih institucija. Ova ideja izražava teorijsku problematiku koja upravlja vladajućim diskursom posle krize. Disbalansi su nastali prvenstveno zbog „domaćih distozija“ kao što su neracionalni rast imovine, nepažljivo izdavanje i uzimanje zajmova i nedostatak fiskalne discipline. Ajhengrin posebno pokušava da opravda tvrdnju da je nivo korupcije značajniji za objašnjenje unutarevropskih disbalansa nego razlike u rastu među ekonomijama. Za njega, ceo proces disbalansa je bio zasnovan na prikrivenoj nefunkcionalnosti institucija. Ova vrsta interpretacije je takođe vrlo bliska ideji zavisnosti koja se može naći u mnogim heterodoksnim pristupima, prema kojima je evro oštetio manje kompetitivne ekonomije „periferije“ uzrokujući „niži razvoj“ i „uništenje“ njihove „proizvodne baze“.

Međutim, ovaj argument nije ubedljiv. Svetsko tržište nije samo prostor za međunarodne transakcije, već i ekonomski i socijalni okvir za međunarodno takmičenje među kapitalistima, na osnovu koje se formiraju međunarodne cene. Ako pretpostavimo da su dobra kojima se trguje bliski supstituti (što u stvarnosti nije tačno, ali je razumna pretpostavka na ovom nivou analize), cene ne mogu da se kreću izvan određenih uskih granica. Dodatno, male ekonomije kao što su Grčka, Irska ili Portugal su po definiciji „primaoci cene“. Kada su ekonomske granice otvorene i kompanije izgurane u međunarodno takmičenje, opšti pad kompetitivnosti bi bio izražen u manjoj korporativnoj profitabilnosti, opadajućoj produktivnosti, manjim stopama rasta i većem rastu nezaposlenosti u odnosu na inflaciju. Prosto rečeno, bila bi u pitanju bolest sa jasnim simptomima.

Ni jedan od ovih simpoma se nije mogao opaziti kada se posmatraju zemlje evropske „periferije“ tokom prve faze EZ. U periodu od 1995. do 2008. godine Grčka je iskusila stvaran rast BDP-a  koji je dostigao 61%, Španija 56%, a Irska 124,1%. Nasuprot tome, rast BDP-a je bio daleko niži u razvijenijim evropskim ekonomijama: 19,5% za Nemačku, 17,8% za Italiju i 30,8% za Francusku.[6]

Dalje, statistički podaci pokazuju da je veći rast na „periferiji“ bio povezan sa većom profitabilnošću i sa pogoršavanjem stanja na računima kao opštim tendencijama.[7] Ako se postojeći deficiti na računima uzmaju kao znak gubitka kompetitivnosti, kako se onda njihova povezanost sa rastom i profitabilnošću može objasniti? Očigledno je da se mora ponuditi drugačije tumačenje.

Može se sa sigurnošću tvrditi, dakle, da je izlaganje međunarodnom takmičenju koje se dogodilo kroz integrisanje jedinstvene valute za (manje razvijene) zemlje „periferije“ osiguralo zadovoljavajuće stope rasta i profitabilnosti. Nećemo pokušati da se ovde upuštamo u detaljan opis ekonomskih podataka, ali moramo da naglasimo jednu bitnu posledicu svega ovoga: izjednačavanje u procenama rizika za pojedinačne države među različitim društvenim formacijama u EZ.

Nadalje, prihvatićemo (uzimajući u obzir ograničenja jednog takvog pojednostavljenja) da je vrednovanje javnog duga usko povezano sa sveukupnom procenom rizika za pojedinačnu zemlju. Prosto rečeno, radi se o tome da je pad dugoročnih prinosa ili rast cena imovine na sekundarnom tržištu reflektovao očekivane dobiti na alternativno investiranje napolju. Poboljšanje rizika za pojedinačnu zemlju je samim tim rezultat idiosinkratičnog rasta i mogućnosti postizanja visokih profita u datoj zemlji i njihovog odnosa sa rastom i profitabilnošću u drugim zemljama, a posebno sa onima koje se nalaze unutar monetarne zajednice (pošto govorimo o monetarnoj zajednici u kojoj su valutne transakcije i njihove cene skoro potpuno eliminisane). Posledično, rizik za svaku pojedinačnu zemlju nije bio pogrešno procenjen zbog finansijskih tržišta, kao što se to tvrdilo u vladajućem objašnjenju. Razvijenije kapitalističke ekonomije EZ su iskusile ekonomsko zatišje nasuprot visokim stopama rasta i profitabilnosti u manje razvijenim EZ ekonomijama. U velikoj meri, ove razlike u rastu i profitabilnosti su bile pokretačka sila iza izjednačavanja u procenama rizika u pojedinačnim zemljama.

EZ je monetarna zajednica koja je funkcionisala na dve brzine. Drugim rečima, u pitanju je ekonomski region sa istom valutom koji se sastoji od društvenih formacija sa različitim nivoima rasta. Samim tim, nije nerazumno tvrditi da je ova redukcija u efektima kamate (koja se dogodila zbog različitih modela rasta u kontekstu EMU) privukla velike tokove kapitala i podržala veliki rast kredita i cena imovine. Bez sumnje, ovo je bio uzrok povećanje domaće potražnje na „periferiji“ kroz različite kanale (na primer, pristup jeftinim kreditima je doveo do pokretanja stambenog tržišta). Istovremeno, ekonomije EZ sa svojim razlikama u rastu su bez izuzetka uključene u isti režim monetarne politike, odnosno režim, u režim uniformne nominalne kamatne stope koji je nametala Evropska Centralna Banka (ECB). Ako ECB nije pravila razliku između rizika specifičnog za pojedinačne države članice, zašto bi to činila tržišta? Kamatne stope su bile osetno niže u zemljama „periferiji“ nego što su bile pre uvođenja jedinstvene valute. Ova činjenica, zajedno sa tim da su više stope inflacije prevladavale u ovim zemljama, prevođena je u još niže stvarne kamate na zajmove u lokalnom bankarskom sektoru. Ovo su stvarni uslovi koji su sačinili temelj za eksploziju (javnog i privatnog) domaćeg pozajmljivanja.[8]

U svetlu prethodno izrečenog, razlika između stopa rasta i dugoročne stope investicija donekle objašnjava način na koju tržišta u vidu rizika (odnosno poboljšanja kreditne sposobnosti) posmatraju mogućnost rasta u EZ. Ova razlika se stalno povećavala za Grčku i Španiju tokom prve faze EZ (1994-2007), dok je ostala na negativnom nivou za Nemačku i pored niskih kamatnih stopa u apsolutnim veličinama. Na tom osnovu, trenutni deficiti na računima nisu rezultat ni neracionalnog zaduživanja niti su ishod ekonomske slabosti. Oni odražavaju značajne tokove kapitala i razvoj kredita u zemljama sa boljim raltivnim šansama za rast. Oba ova faktora su podstakla domaću potražnju, što je rezultiralo pogoršanjem trgovinske ravnoteže i pritiskom da stvarni kurs razmene poraste. U slučaju Španije i Grčke, rastući stvarni efektivni kurs (REER) se ogledao u stalno prisutnim deficitima u tekućem računu ili u viškovima na finansijskom računu (neto kapitalnom prilivu). Nemačka je iskusila poptuno suprotne efekte. Ova linija argumentacije razume disbalanse na računima u kontekstu EZ kao posledicu određenog oblika simbioze, koji je nastao u ovoj monetarnoj uniji sui generis. Drugim rečima, deficiti na računu se ne mogu posmatrati kao neposredan ishod deficita u kompetitivnosti, ako se ovaj dug razume kao društveni odnos. Niti mu se može prići  kao ishodu nepažljivog pozajmljivanja u kontekstu „nerazumno“ niskih kamatnih stopa (lošeg tržišnog procenjivanja). Sa ove tačke gledišta, postojeći disbalansi nisu „dobri“ ili „loši“. Oni moraju prvenstveno biti shvaćeni kao disbalansi na finansijskom računu.

Dugoročna dilema u vezi sa evrom je od veće strategijske važnosti nego što se to čini na prvi pogled. Neoliberalni „lek“ se bavi disbalansima koristeći se ekonomskom recesijom i smanjenjem dohodaka. Ovo je jedna veoma agresivna strategija od strane vladajućih klasa Evrope, pošto pokušava da osnaži dinamiku kapitala tako što će uskratiti radna prava i smanjiti dohodak širokih slojeva. Ukratko, ova ultrakonzervativna strategija ima za svoj centralni cilj dalje utemeljenje neoliberalne agende. Ona će uvek biti za korak udaljena od „stvarnih“ potreba u datom trenutku tako da će voditi države u konzervativnu transformaciju „izlažući“ ih tržišnom pritisku. Ova strategija ima svoju racionalnost, koja možda nije očigledna na prvi pogled. Ona posmatra krize kao prilike za istorijsku izmenu odnosa snaga u korsti kapitalističke moći, podređujući evropska društva uslovima neometanog funkcionisanja tržišta.

Zapravo, EMZ okvir je ponudio jak osnov za realizaciju ofanzivne neoliberalne agende.  Ako je i bilo bilo kakve raskalašnosti, ona je nastala zbog smanjenja poreza koji su plaćali visoke slojeve. Sa ove tačke gledišta, oni koji analiziraju skorašnju fisklanu krizu u EZ kao rezultat iracionalnosti su u pravu, ali zbog drugih činjenica, a ne zbog onih koje oni nude da potkrepe ovu tvrdnju. Došlo je do iracionalnosti, ali u njoj nije učestvovala radnička klasa.

Rekao bih sada nešto i posebno o slučaju Grčke u ovom kontekstu. Pre krize, s obzirom na nivo rasta i na sve povoljniji ambijent za plaćanje kamata, grčki javni dug nije opadao do nivoa propisanih u Mastrihtu zbog neoliberalnog smanjenja poreza na kapital i bogatstvo. Jak rast, kombinovan sa smanjenjem cene pozajmljivanja, učinio je da stopa javnog duga ostane ista na nivou od 100% tokom čitave krize. Glavni razlog se sastojao u opadanju prihoda u odnosu na rashode, nevezano za neefikasnost u državnom aparatu (što svakako nije specifičnost Grčke).

Tokom perioda koji je potrajao duže od decenije, od kasnih devedesetih, direktni porezi u Grčkoj su bili za 4% BDP-a niži od EU27 proseka i za 3% niži od EU12 proseka. Razlog za postojanje ove razlike je sasvim očigledan. Država nije mogla niti je htela da ubira poreze od tog određenog dela populacije koji čine kapitalističke firme i bogate porodice. Napravićemo još samo tri komentara da bismo dovršili argument. Prvo, čelnik MMF-a, Stros Kan, u jednom intervjuu iz 2010. priznao je da postoji neobjašnjivi imunitet na oporezivanje kod bogatih.[9] Drugo, od 2007. izveštaji OEBS-a su učinili jasnim to da je u pitanju smanjenje efektivnog oporezivanja koje je podrivalo fiskalne uslove. Treće, komparativne studije različitih evropskih sistema oporezivanja sugerišu da je problema sa prihodima u stvari pitanje sekundarne redistribucije dohotka u korist korporacija i pojedinaca sa prihodom. Poreske stope za kompanije su pale na svega 25% 2007. pri čemu im je ranija vrednost bila 40%. Implicinta poreska stopa na kapital ne najniža u Grčkoj od zemalja Evrope i kreće se oko 15% dok je evropski prosek preko 25%. Smanjenje kapitalnog oporezivanja posle 2000. je izuzetno i pretvorilo je grčku ekonomiju u poreski raj.

U kontekstu ovog razvoja politika krize, možete li ukratko da nam objasnite vaš pogled po pitanju stava koji je zauzela Siriza i toga koja bi bila glavna lekcija koju bi od nje mogla da nauči levica na području Balkana?

Grčka je zapravo bila prva država u Evrozoni u kojoj je neoliberalna „šok doktrina“, pokušaj da se sve posledice sistemske kapitalističke krize svale na leđa radnog naroda, bila primenjena. Naravno, kao što smo rekli ranije, neoliberalno restruktuisanje se dešavalo u Grčkoj tokom dve decenije koje su prethodile finansijskom slomu 2008. godine, međutim, odgovor vladajućih političkih i finansijskih elita bio je da ubrzaju taj proces.

Ekonomski pad i mere štednje bili su ispraćeni nizovima masovnih demonstracija i štrajkova. Čak i ukoliko to deluje paradoksalno, najveći broj masovnih događaja bili su spontani i utemeljeni u pokretima. Levica ih je prihvatila, ali ih nije stvorila. Učesnici/ce bili su ponajviše radnička ili nezaposlena većina u društvu. Mladi ljudi su prirodno učestvovali više od starijih i bili su dinamičniji. Učešće žena je takođe impresivno na uličnim demonstracijama.

Najvažnije postignuće ovih masovnih pokreta bila je zastrašujuća dezintegracija političkog sistema kakav smo do tada znali. Vlada Papanadreua, Socijalističke partije (PASOK) predala je vlast buržoaskoj koalicionoj vladi pod vođstvom bivšeg bankara, Lukasa Papademosa. Međutim, narod je srušio Papademosovu „tehnokratsku“ vladu i izborio nacionalne izbore u maju 2012. godine. Na ovim nacionalnim izborima, koalicija Radikalne levice (SYRIZA) i Ujedinjeni Socijalni Front (USF) postali su glavna opozicija parlamentu. Poslednja istraživanja pokazuju da je SYRIZA-USF preuzela vodeću poziciju u podršci naroda u odnosu na vladajući Konzervativnu partiju Nove demokratije (ND). Narod je počeo da shvata da je njegova jedina alternativa da se bori (i da glasa) u cilju stopiranja neoliberalnog restruktuisanja. Stoga, ukoliko postoji „lekcija“ koja može da se nauči iz ovoga, onda se sastoji u tome da se učestvuje svim sredstvima u masovnim spontanim pokretima, da se bude otvoren prema narodu, da se nema straha od prihvatanja masa u svoje političke organizacije. Ovo je je jedini put u „odozgo ka gore“ prilazu, kako bi se danas izrazile radikalizovane mase na političkoj sceni.

Jedna od glavnih tema u srbijanskoj javnosti jesu EU integracije. S vaše tačke gledišta, koja je budućnost Evropske Unije? Da li je EU održiva ili je nužno da se menja? Ukoliko je ovo drugo u pitanju, može li se promeniti iznutra ili je Evropi potrebna drugačija unija, sagrađena na potpuno novom osnovu?

Recesija koja je u toku koristi se od strane evropskih država kako bi nadalje smanjila ukupne rashode i povećala relativno poresko opterećenje na radničkoj klasi. Ovo je vrsta vladavine u kojoj su zvanični odgovori u skladu sa radom tržišta. Drugim rečima, mere štednje su glavna ekonomska politika razvijenih evropskih kapitalističkih formacija. Naravno, ova zapažanja opisuju opšte trendove koji variraju od zemlje do zemlje s obzirom na društvene antagonizme i istorijsku evoluciju svake od njih. Glavni cilj evropske strategije po pitanju rešavanja krize jeste dalje ugrađivanje neoliberalne agende. Uvek se radilo o tome da se ostane na korak udaljenim od „stvarnih“ potreba svog vremena tako da se države odvedu na put konzervativne transformacije tako što će se izložiti pritisku tržišta. Ova strategija ima svoju sopstvenu racionalnost koja nije potpuno očigledna na prvi pogled. Ona vidi krizu kao šansu za istorijsku promenu u korelacijama sila u korist kapitalističke moći, subjektivirajući evropska društva s obzirom na uslove neometanog funkcionisanja tržišta.

Odluke evropskih zvaničnika podržavaju neoliberalnu agendu bez narušavanja funkcionisanja tržiša. U suprotnom kriza ne bi mogla da se iskoristi kao dobra prilika za kapital. Jednostavno rečeno, agresivne neoliberalne mere i reforme ne bi bile primenjene da se ECB ponašala kao zajmodavac u krajnjim slučajevima ili kao fiskalni agent od samog početka, da je njena intervencija u sekundarna tržišta javnog duga bila dublja i upornija, da je moć bila dovoljna da se izađe na kraj sa osnovnim potrebama nacionalnih država, da je plan za Španiju bio primenjen na Irsku, da je… Sahranjujući karakter krize mogao je da bude izbegnut, ali u potpuno drugom smeru: osiguravajući neku zaštitu životnog standarda i radna prava radničkoj klasi. Ovo bi međutim bila neka drugačija Evropa: Evropa manje posvećena podrivanju prava radničke klase u interesu kapitala.

Sada kada se otvara mogućnost leve partije da uđe u vladu, koje su mogućnosti, a koja ograničenja koja je prate? Koliko će leva, po vašem verovanju, zaista biti politika Sirize?

Leva vlada će biti izgrađena na ranije pomenutim borbama u cilju da se postigne drugačija politika. Ova politka je drugačija ne samo u smislu rukovođenja duga, već i u smislu društvene strategije. Siriza, kao deo Evropske Levice, teži tome da obrne političke prioritete, tj. da zameni neoliberalnu agendu sa programom društvene i ekonomske rekonstrukcije; da pusti da finansijske i ekonomske elite „plate“ krizu, u perspektivi više kohezivnog i pravednijeg društva u kojem će društvene potrebe i interesi radne većine funkcionisati kao politički preduslov. Leva vlada ima specifičan horizont očekivanja: ona iznosi radikalne reforme, preduzima inicijative u pogledu razvoja i druge incijative čiste ekološke i klasne orijentacije, u cilju da otvori nove mogućnosti i potencijale za narodnu intervenciju, da pomogne stvaranje novih oblika narodnog izražavanja, pokreta i zahteva. Međutim, ona ne može sama da iznese velike promene koje su radničkoj klasi u ovoj zemlji hitno potrebne. Vlada Levice sama, parlamentarne većine – kolika god bila njena veličina – nije dovoljna. Ne može da nastavi kao još jedna (sistemska) vlada. Uzimajući ovo u obzir, Sizira se prihvatila odgovornosti da odlučno doprinese oblikovanju novog pokreta demokratske mobilizacije naroda koji će voditi ovu zemlju do novog narodnog, demokratskog i radikalnog preobražaja.

Razgovor vodio Aleksandar Stojanović

Prevod: Andrea Jovanović i Aleksandar Stojanović


[1] Bensussan, G. (1986): „Krisen des Marxismus“, p. 729. In: Kritisches Wörterbuch des Marxismus, Labica/Bensussan (Ed.), Bd. 4, pp. 719-734, Berlin/W.

[2] Althusser, L. (1990): Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists and other Essays, Verso, London/New York.

[3] Blanchard, O. and Giavazzi, F. “Current Account Deficits in the Euro Area: The End of the Feldstein-Horioka Puzzle,” Brookings Papers on Economic Activity, (2002) 2: pp. 148-186.

[4] Blanchard and Giavazzi 2002, p. 148.

[5] Za analitički prikaz ekonometrijskih dokaza koji se tiču untar evropskih disbalansa, videti: E. Stockhammer and Sotiropoulos, D. “The costs of rebalancing the Euro area,” Working Paper, Post-Keynesian Economics Study Group. (2012): http://www.postkeynesian.net/downloads/wpaper/PKWP1206.pdf (poslednji put pristupljen novembra 2012).

[6] Vidi J. Milios and Sotiropoulos, D. P. “Crisis of Greece or crisis of Euro? A view from the European ‘periphery’,” Journal of Balkan and Near Eastern Studies, 12(3), (2010), pp. 223-240. J. Milios and D. P. Sotiropoulos, Rethinking Imperialism: A Study of Capitalist Rule, (London and New York: Palgrave Macmillan 2009).

[7] Vidi D. P. Sotiropoulos, Milios, J. And Lapatsioras, S., A Political Economy of Contemporary Capitalism and its Crisis. Demystifying Finance. To Be Published 5th June 2013 by Routledge, Ch. 9.

[8] Na početku krize, sveukupan dug privatnog sektora u Portugalu je bio 239% BDP-a, odnosno 29 jedinica viši nego u susednoj Šapniji i 116 jednica viši nego u Grčkoj (pri čemu su nivoi duga u Francuskoj i Nemačkoj 130% i 140% BDP-a). Karakteristčno je, na primer, da su kratkoročne kamatne stope tokom 1990-ih godina za Grčku bile oko 5,4% a posle 2000. su pale na skoro 0%, a tokom dugih perioda su bile i niže.

[9] D. Strauss-Kahn, (2010) “Greece’s Economy at a Crucial Crossroads”, Dec. 12, 2010, http://www.imf.org/external/np/vc/2010/121210.htm (poslednji put pristupljen marta 2013).

Print Friendly