Ivica Mladenović: Socijalističke magle i vidici u Francuskoj (III deo)

Socijalističke magle i vidici: istorijsko zaleđe, aktuelno stanje i potencijal za strukturnu transformaciju u Francuskoj (III deo)

 

Ko je Fransoa Oland, novi predsednik Francuske?

Prvi krug predsedničkih izbora je bio predviđen za 22. april, a drugi za 6. maj 2012. g. Na početku kampanje, najrelevantnije agencije za istraživanje javnog mnjenja su Olandu davale prednost od 5-10% u prvom, a u drugom krugu čak i do 20%, ispred tada aktuelnog predsednika Nikole Sarkozija. ”Sarko”, nadimak odomaćen u francuskoj javnosti, je prošao put od najpopularnijeg političara u eri Pete Republike (posle Šarla de Gola), na početku mandata, do ubedljivo najomraženijeg krajem mandata. ”Predsednik bogatih”, kako ga je prozvala francuska javnost, nije obezbedio ”zaštitu”, ”sigurnost” i ”ekonomsku renesansu”, koje je toliko obećavao u predizbornoj kampanji 2007. g. Naprotiv. Opšte srozavanje životnog standarda, rat u Libiji, kulturrasistički i elitistički ispadi (praćeni raskalašnim stilom života, estradizacijom predsedničke funkcije i druženjem sa francuskim ”džet setom”), kao i poreske olakšice i fiskalni pokloni prijateljima i krupnim kapitalistima, osnovno su obeležje njegovog mandata. Stručne procene govore da se fiskalni pokloni najbogatijima u Sarkozijevoj eri, predstavljani kroz eufemizam ”podrška velikim investitorima”, kreću oko 140 milijardi evra na godišnjem nivou. Eto kako je fabrikovan javni dug u Francuskoj. I ne samo u Francuskoj. Poreski pokloni bogatima su, da bi država koliko toliko ispunjavala svoje socijalne obaveze (koje nije bilo lako tek tako ukidati u državi sa jakim sindikatima i civlnim društvom), nadomešćivani zaduživanjem u privatnim bankama.

Sarkozi, koji je na čelo Francuske došao uz obećanje o ustoličenju ”efikasne” i ”kompetitivne” države koja će da zarađuje a ne da troši, uz Širakovu pomoć, napravio je državni dug koji je bio veći od duga koji su pravili svi njihovi desničarski predhodnici (uglavnom degolisti koji su bili mnogo više socijalno orijentisani) i Fransoa Miteran, zajedno. Plan je bio da se, a danas vidimo tu tendenciju u čitavoj Evropi, kada se dođe do kritične tačke deficita i duga i uđe u ”bezizlaznu situaciju”, nastupi sa ”merama štednje” koje će sav teret vraćanja istog svaliti na radnike i srednje slojeve, ukidanjem socijalnih prava i tekovina radničkog pokreta i levih partija koje su izborene u prethodnom veku. Došli smo u paradoksalnu situaciju u kojoj je koncentracija kapitala u Francuskoj na najvišem nivou kada se pogleda istorija, a da država u poslednjih nekoliko decenija nikad nije bila siromašnija i da su socijalne razlike između bogatih i siromašnih nikad veće. Probni balon ukidanja socijalnih prava bila je penziona reforma. Uprkos žestokom otporu sidnikata, leve opozicije (u istom ujedinjenom frontu su bili socijalisti, komunisti, zeleni, trockisti…), blokadama gradova, fabrika, univerziteta, škola, rafinerija itd, Zakon o penzionoj reformi, koji je predviđao, između ostalog, povećanje broja godina neophodnih za odlazak u penziju sa 60 na 62 godine, prošao je u parlamentu uz podršku konzervativne većine i centrista. To je trebalo da bude samo početak onoga što u izoštrenoj formi već neko vreme gledamo u Irskoj, Portugaliji, Španiji itd.

Fransoa Oland je već na prvom predizbornom skupu u hali Burže održao jedan relativno zapaljiv govor o ”francuskom snu” tj. o socijalnoj državi kao reprezentu opšteg interesa, u kome oštro denuncira sve konzervativne mere i finansijski sektor proglašava svojim glavnim neprijateljem. Jedan deo Olandovog predizbornog programa sadržao je (u ublaženoj formi) i rešenja koje je prethodno nudio Arno Monbur, čime je ovaj drugi racionalizovao svoj unutarstranački izbor na les primaires socialistes[1]. Nakon predloga o oporezivanju najbogatijih sa 75% poreza na dohodak (u Srbiji je visina ove poreske stope 5%!!!), evropske birokrate su već bile šokirane novim ”baukom”. Francuski socijalisti jasno stavljaju do znanja da će najbogatiji morati da plate krizu i postaju jedina mainstream politička leva grupacija koja se otvoreno i radikalno suprotstavlja glavnom toku surovih mera štednje koje se nameću radnicima i ukidanju socijalnih tekovina koje Evropi Sarkozi i nemačka premijerka Angela Merkel predstavljaju kao jedinu alternativu. Neki britanski listovi predsedničkog kandidata socijalista proglašavaju najopasnijim čovekom u Evropi, a okruženje nemačke premijerke sa podsmehom komentariše da je njegov program ”nerealan” (kako ovo poznato zvuči?) i da će ga ”tržišta uništiti u roku od nekoliko nedelja” (dakle, tržišta su ta koja upravljaju društvima?! sic.) ukoliko bude insistirao na ovim merama u slučaju da postane predsednik. Sa druge strane, kopredsednik nemačke partije radikalne levice Die Linke (koju čine struje nemačkih levih socijaldemokrata i reformisanih komunista), Klaus Ernst, izjavljuje da je Olandov program bliži programu njegove partije nego programu Socijaldemokratske partije Nemačke SPD, iako Socijalistička partija i SPD pripadaju istoj porodici partija.

Istovremeno, na međunarodnom nivou dolazi do dogovorenog bojkota socijalističkog kandidata od strane vodećih lidera najvećih zemalja. Ovo slabljenje međunarodnog kredibiliteta i jačanje retorike o redistributivnoj pravdi (koja je poslednjih 5 godina u sarkozijevskom diskursu tumačena kao apsolutno zlo i razlog svih ekonomskih problema) sa Olandove strane, ali i instrumentalizacija ubistava u Tuluzu od strane Sarkozija kako bi se dodatno osnažila nacionalistička i antiimigrantska histerija i izazivali strahovi, unose konfuziju među građanima Francuske i dovode do toga da Sarkozi i Oland nekoliko dana pre prvog kruga izbora ulaze u potpuno neizvestan finiš. Insistiranje na ”civilizacijskim razlikama”, prikriveno podstrekivanje strahova od stranaca i imigranata, podrška represivnoj politici i denunciranje levice nesposobnom da se izbori sa ”problemom sigurnosti” (već je pomenuta važnost, ovog pitanja za levicu i desnicu u francuskom kontekstu u prvom delu rada), igralo je važnu ulogu u pobedi Širaka 2002. g. i Sarkozija 2007. g. S tim što je Sarkozi uspeo da, kao nijedan desničarski kandidat pre njega, ujedini degolističku i ekstremnu petenističku desnicu u novu amerikanizovanu desnicu, koja do kraja usvaja retrogradni liberalni fundamentalizam na planu ekonomije i anahroni konzervatizam na kulturnom planu.

Sa druge strane, pojačana socijalna retorika Olanda je širom vrata otvorila mogućnost jednom drugom levičarskom kandidatu da uđe u glavni tok predsedničke debate. U pitanju je njegov bivši protivkandidat u borbi za generalnog sekretara Socijalističke partije, a sada kandidat na predsedničkim izborima ispred Levog fronta, koga čine Partija levice i Komunistička partija. Radi se svakako o veoma harizmatičnom lideru Partije levice Žan Luk Melanšon, bivši ministar u Žospanovoj vladi i član levog krila Socijalističke partije više od trideset godina (pre toga je i on bio trockista lambertista), iz koje se iščlanio 2008. g. Odličnim programom, sjajnim nastupima i debatama u kojima je potpuno ogolio neofašizam Nacionalnog fronta, ”narodni tribun” Melanšon je krenuo da puni trgove po Francuskoj nadahnutim govorima o građanskoj revoluciji i Francuskoj kao socijalnoj Republici. Veoma brzo zadobija podršku javnosti jer govori ono što građanke i građani i sami misle o pohlepnom finansijskom kapitalizmu i bankarskom sektoru. Od početnih 5% podrške, koliko su mu najviše davali u predizbornim anketama na početku kampanje, nekoliko nedelja pre izbora smo dobijali informacije da je 17% građanki i građana spremno da glasaju za ovog kandidata radikalne levice. Na mitingu organizovanom na Trgu Basilja izašlo je preko 120000 ljudi kako bi slušali Melanšonov diskurs o Šestoj Republici i dali podršku njegovoj politici.

Socijalističku partiju je uhvatila panika. Arno Monbur, Melanšonov prijatelj još iz vremena zajedničke socijalističke prošlosti, dobio je zadatak da u svakodnevnim nastupima poziva glasače radikalne levice da još u prvom krugu daju nesporni legitimitet Olandu, kao jedinom kandidatu koji može da porazi Sarkozija. Sam Oland je, verovatno zbog raznih napada sa levice, na svojim predizbornim skupovima insistirao da je on socijalista, a ne umereni socijalista, i obećavao da će u socijalnim reformama ići maksimalno levo koliko mu to stvarni uslovi koteksta, u kome njegov program treba realizovati, budu dozvoljavali.

Na kraju, Oland je u prvom krugu predsedničkih izbora obezbedio tesnu prednost u odnosu na Sarkozija. Uz izlaznost od oko 80%, Oland je osvojio 28,63%, Sarkozi 27,18%, umivena neofašistkinja Marin le Pen 17,90%, Žan Luk Melanšon 11,10% (očigledno je da je tzv. ”koristan glas” i strah od reprize 2002. g. prevagnuo da neki ljudi ipak glasaju za Olanda još u prvom krugu), centrista (i poštovalac Tonija Blera i Bila Klintona) Fransoa Bajru 9,13% i predstavnica zelenih Eva Žoli 2,31%. Odmah po objavljivanju zvaničnih rezultata, Eva Žoli i Žan Luk Melanšon su pozvali svoje pristalice da bezuslovno podrže u drugom krugu izbora Olanda kako bi se Francuska najzad otarasila sarkozizma. Nekoliko dana pred drugi krug, Marin le Pen je odlučila da ne podrži nijednog od kandidata, a Fransoa Bajru, na iznenađenje svih pa i članova svoje partije, izjavljuje da na ličnom planu daje podršku, teškom mukom, Fransoa Olandu u drugom krugu. Na ovakav potez ga je primoralo radikalno desničarenje Sarkozija i njegovo udvaranje glasačima Nacionalnog Fronta. Bajruov ekonomski program je bio mnogo bliži Sarkozijevom, ali humanističke vrednosti duboko usađene u političku tradiciju kojoj pripada su ga naterale da prepozna veliku opasnost za republikanske vrednosti u socijalnim i aniimigranskim predlozima Sarkozija i njegove partije.

U drugom krugu izbora, Oland je odneo tesnu pobedu sa osvojenih 51,64% glasova, uz izlaznost od blizu 81%, i postao drugi socijalistički predsednik u istoriji Francuske. Atmosfera na ulicama Pariza i pogotovu na trgu Bastilja, na kome levica tradicionalno održava svoje manifestacije, je bila fascinantna. Preko pola miliona građanki i građana je širom Pariza slavilo pobedu. Brojne ulice u centru grada su bile zatvorene i pretvorene u pešačke zone, a na Bastilji smo mogli da vidimo neverovatnu radost žitelja kosmopolitskog Pariza. Zastave evropskih, afričkih i latinoameričkih država (najmanje je bilo francuskih, što je desnica odmah sutradan osudila), kao i socijalističkih, komunističkih, trockističkih, feminističkih, zelenih, LGBT i drugih progresivnih organizacija su preplavile trg i ukazivale da bi ishod izbora mogao da ima istorijsko značenje i značaj za levicu. Fransoa Oland i francuski socijalisti su postali simbol nade za evropsku levicu.

Svi su se pitali ko je on zaista? Kako ga definisati politički? Koju doktrinu zastupa i koju kariku predstavlja u istoriji nemirnog francuskog socijalizma? Na kraju, šta možemo da očekujemo od ovog ”mlitavog šampiona”, koji je istovremeno i ”čovek sinteze”?

Oland je rođen 1954. u Rouenu. Formalno, član Socijalističke partije postaje 1979. g, a od 1997. do 2008. g. vrši najodgovorniju stranačku funkciju – generalnog sekretara. Ipak, kako se može čuti po stranačkim kuloarima, Oland je sve do 2002. g. suštinski bio više portparol partije pod direktnom kontrolom stvarnog šefa u liku Lionela Žospana. Tek nakon Žospanovog katastrofalnog poraza u prvom krugu predsedničkih izbora 2002. i povlačenja iz aktivne politike, Oland najzad u punoj meri postaje ”prvi čovek” socijalista. Stanje u toj stranci pod njegovim rukovodstvom najbolje odslikava kampanja za predsedničke izbore 2007. g, kada stranačka oligarhija, na čelu sa samim Olandom, podeljena na više klanova i frakcija i opterećena permanentnim sukobima, brutalno ostavlja na cedilu svoju kandidatkinju Segolen Roajal. Segolen je inače majka Olandove dece i njegova tadašnja nevenčana partnerka još iz studentskih dana koju je, suprotno očekivanjima među stranačkim vođstvom, kao kandidatkinju za predsednicu Francuske ispred Socijalističke partije ubedljivom većinom izabrala baza stranačkih aktivistkinja i aktivista. Verovatno se teško može naći sličan primer izdaje kandidata na predsedničkim izborima od strane sopstvene partije, kakav smo imali priliku da vidimo te 2007. g. Program Roajalove na tim izborima je predviđao renacionalizaciju i spajanje, radi daljeg jačanja, određenih preduzeća u delimično javnom vlasništvu, značajno povećanje minimalnih zarada, pooštravanje važećih pravila o tridesetpetočasovnoj radnoj nedelji i sindikalnom organizovanju, snažnije učešće zaposlenih u upravljanju preduzećima i raspodeli profita, i brojne mere koje su trebale da dovedu do smanjivanja negativnih posledica kapitalizma na radnike. Niko nije odlučnije od nje, u okviru glavnih socijalističkih struja, demaskirao moć novca i pohlepu profita.

U svakom slučaju, Oland napušta mesto generalnog sekretara socijalista 2008. g, u periodu kada se partija nalazi u rasulu, stigmatizovana od strane sindikata i u javnosti prokazana kao ”teatar senki i sujeta” i ”partija samoubica” (Parti socialiste = Parti suicide), a sam Oland od svojih partijskih drugova kvalifikovan kao ”gospodin za jeftine pošalice”, ”mlitavko”, ”meka muda”, ”Japanac” (jer je stalno nasmejan) itd. Bolji poznavaoci francuske politike i dešavanja unutar Socijalističke partije kažu da od napuštanja funkcije generalnog sekretara, Fransoa Oland počinje da radi na sopstvenom usavršavanju i pripremi unutarstranačke kampanje za predsedničke izbore 2012. g. Promena je očigledna, a napredak u odnosu sa medijima i građanima vidljiv. Rezultat toga je pobeda na les primaires socialistes 2011. g. i, nedugo zatim, na predsedničkim izborima 2012. g. Izborom za predsednika države Fransoa Oland je ušao u socijalistički panteon.

Uprkos političkoj evoluciji i relativnim ideološkim traženjima, može se reći da je Oland u poslednje dve decenije ostao politički dosledan, tj. veran svojim idealima i generalnoj političkoj orijentaciji. U tom smislu, da bi se razumeo Fransoa Oland kao političko biće, potrebno je shvatiti i specifično francuski levičarski politički okvir njegovog delanja, tj. sukob između Prve i Druge levice unutar Socijalističke Partije. Koncepti Prve i Druge levice su dobijali nove i gubili stare elemente protokom vremena i menjanjem društvenog i političkog konteksta. U drugoj polovini XX veka, najistaknutiji reprezenti ovih levica su Fransoa Miteran i Mišel Rokar. Prva levica je, uslovno, marksistička, patriotska, jakobinska, centralistička, etatistička itd., dok je Druga levica bila sklonija tradiciji etičkog francuskog socijalizma, decentralizaciji, regionalizaciji, antikolonijalizmu, protivstavljena arbitrarnosti, ”bilo gazda, bilo države” i okrenuta ”autonomiji zajednica iz baze”. Priključenjem Rokara i njegove PSU (Ujedinjene socijalističke partije) velikoj Socijalističkoj partiji 1974. g, društveno samoupravljanje postaje glavni politički projekat stranke, protivstavljen strogom etatizmu za koji su se zalagali francuski komunisti. Međutim, danas, podele na ove dve političke kulture prisutne u partiji dobijaju nove, pa i donekle izmenjene, sadržaje. Tako se, pored već pomenutog, Prvoj levici pripisuje još utopizam, arhaičnost, evroskepticizam, antiamerkanizam, okrenutost ka isključivo ”redistributivnom socijalizmu” itd, dok je Druga levica demokratska, moderna, evrofilična, ekonomski realistična, spojiva sa blerizmom i sl. Naravno, podele u Socijalističkoj partiji ne tako retko idu i izvan granica ovih tipski predstavljenih levica (treba reći i da podela na Prvu i Drugu levicu itekako prevazilazi okvire Socijalističke partije), a ponekad su mnogo više prožete ličnim animozitetima i interesima[2], nego sukobima oko političkih i ideoloških principa.

Fransoa Oland je naravno autentični predstavnik Druge levice, levice Mišela Rokara, Žaka Delora, Pjer Mendes Fransa, a od polovine 1980-ih i samog Fransoa Miterana, koji je, kako kaže Žan Pjer-Ševenman, najpre osudio ovaj intelektualni pokret na ”javnu sramotu”, da bi kasnije od njega ”sve preuzeo”. Ova danas dominantna, uslovno rečeno, desna struja u partiji je esencijalno koncentrisana na ”popravljanje kapitalizma”, iako formalno ne odbacuje reformizam, tj. težnju ka stvaranju socijalizma kao kvalitativno drugačijeg tipa društva, putem reformi. Politička istorija Francuske nam kaže da je ova levica, takođe, u ključnim momentima izrazito kompromiserska tj. spremna na ogromne ustupke kapitalizmu i neoliberalnoj evropskoj birokratiji. Zanimljiva je recimo bila situacija pred nacionalni referendum oko prihvatanja/odbijanja Evropskog ustava 2005. g, kada je jedan deo Socijalističke partije, uglavnom ”prvaci” Prve levice (poput Lorana Fabijusa i Anria Emanuelia – koji su i bivši generalni sekretari partije – zatim Žan Luk Melanšona, Benoa Amona, Arno Monbura itd.), radio kampanju PROTIV, dok je drugi, većinski deo, na čelu sa tadašnjim generalnim sekretarom Olandom, bio ZA prihvatanje toga leberalno obojenog sporazuma i jaču evropsku integraciju, čak i uz mogućnost urušavanja mnogih funkcija socijalne države koju je on inherentno sadržao.

Ustvari, ono što raduje i plaši u isto vreme, zavisi iz koje perspektive gledamo, je Olandova frapirajuća doktrinarna koherentnost i intelektualna integrisanost. Ni u periodima uspeha, kao ni u turbulentnim vremenima, Oland ne čini nikakva suštinska ideološka odstupanja i skretanja. Iako nominalno pripada Drugoj levici, Oland je istovremeno i čovek delimične sinteze između Druge i Prve levice, ”proizvodnog” i ”redistributivnog socijalizma”. Sa strane Prve levice, pronalazimo odobravanje i simpatije prema komunistima. U svojoj autobiografiji priznaje da je rođen deset godina ranije, da bi ga politički put verovatno vodio ka komunizmu. Za razliku od dobrog dela predstavnika Druge levice kod kojih se može uočiti latentni antikomunizam, Oland, u osvrtu na prošlost i budućnost francuske levice, moli radikalnu levicu, a pre svega drugove komuniste, da ”socijaldemokratiju ne prepuste njoj samoj”. U protivnom slučaju, boji se on, ”ove dve reke se nikada više neće spojiti, uključujući i izborno ušće”. Kao da se plaši nemačkog scenarija. Takođe, iako ne govori o klasnoj borbi, Oland vrlo čvrsto brani tezu o konfliktu interesa između različitih socijalno interesnih grupa, kao i o nepomirljivom rascepu levica-desnica. U prethodnoj kampanji je desnica često podsećala na njegov ”ispad” u jednoj diskusiji od pre nekoliko godina kada je na provokacije desničarske političarke da Socijalistička partija isključivo brine o najsiromašnijima, ali da je njena politika smrtonosna za srednju klasu i za bogate ljude kao nosioce društvenog razvoja, Olandu ”izletelo”: ”da, priznajem, ne volim bogataše”.

Sa druge strane, od Prve levice Oland je preuzeo i njenu izvorno najsporniju paradigmu, koje se najiskrenije stide brojni socijalisti i Prve i Druge levice, a to je ”rat za moralne vrednosti”. Legendarna je kvalifikacija Mišela Rokara, namenjena Fransoa Miteranu, povodom njegove uloge u ratu u Alžiru: ”Miteran je ratni zločinac!” Socijalisti su sa Miteranom na čelu krajem 1980-tih intervenisali u Čadu i Libanu, a u 1990-ima i u Bosni i na Kosovu, iako su kasnije žestoko osudili Bušov napad na Irak. Uzimajući sve to u obzir, ne iznenađuje pozicija koju Oland danas zastupa u vezi sa građanskim sukobom u Siriji, ili pak smušene reakcije tokom Sarkozijeve intervencije u Libiji.

Sa strane Druge levice, kod Olanda nalazimo sve ostalo, a pre svega nameru da se politika u velikoj meri svodi na ”realpolitiku”, da se ”polazi od realnog da bi se konstruisalo moguće” i da kompromisi dominiraju svime. Fransoa Oland je, u tom smislu, anti-afektivni socijalistički birokrata sistemski zarobljen u raljama heterogene i donkihotovske Socijalističke partije.

Razmišljanja o potencijalu i pravcima kvalitativnih promena u Francuskoj (i u Evropi) pod vladom levice

Dolazak levice na vlast u Francuskoj i njeno oslanjanje na radnički pokret je više od jednog veka korespondirao sa značajnim promenama i socijalnim i demokratskim napretkom. Partije i pokreti levice su bili bakljonoše demokratije i društvenog progresa kroz nastojanja i ambiciju da izgrade sasvim novo, kvalitativno drugačije, društvo, pomerajući granice ljudskih i socijalnih prava. Gotovo sva civilizacijska dostignuća, kao što smo videli, u kojima uživaju današnje generacije Francuza, jesu grandiozna tekovina francuske političke levice i, pre svega, organizovanog radničkog pokreta. Na primer, nijedna od ekstenzivnih socijalnih reformi Narodonog fronta (četrdesetosatna radna nedelja, plaćeni odmori itd.) nije bila deo prilično umerenog izbornog programa leve koalicije (socijalista, radikala i komunista) koja je odnela pobedu u aprilu i maju 1936. g. Veliki štrajkački pokret radnika, koji su bili ohrabreni parlamentarnom pobedom leve koalicije, je nametnuo ove mere kapitalistima i ohrabrio socijaliste da uđu u socijalnu tranziciju mnogo dublje nego što su to pre preuzimanja vlasti nameravali. Možemo takođe reći da je socijalni pritisak glavni razlog zašto je socijaldemokratiju u Francuskoj i dalje moguće percipirati levicom (u većini ostalih evropskih država pod levicom se podrazumevaju partije i pokreti izvan mainstream socijaldemokratije), koja osim plana inkarnira i san[3], i održava čvrste odnose sa ostatkom političke levice, sindikatima i svojom radničkom socijalnom bazom. Poslednji predsednički izbori to najbolje pokazuju.

Naime, pred sam kraj kampanje sindikati, čak i oni bliski radikalnoj levici, su otvoreno podržali socijalističkog kandiadata, što je nezamisliva praksa u drugim državama, dok je sa druge strane Francusko udruženje poslodavaca, kao krovna organizacija francuskih kapitalista, stalo na stranu Sarkozija. Dakle, relativno jako i organizovano civilno društvo, radnički pokret i tradicija narodnih borbi, jednostavno ne dozvoljavaju socijaldemokratskoj levici da postane desnica, iako to mnogi u Socijalističkoj partiji žele. U Francuskoj, naime, ni Sarkozi nije uspeo u svojoj intenciji radikalnih socijalnih uskraćenja, kakve je recimo socijaldemokrata Šreder bez većih protivljenja operacionalizovao u Nemačkoj.

Narodna euforija povodom pobede izvojevane u maju 2012. g. se ipak ne može porediti sa onom iz maja 1981. g. Tada su ljudi levice verovali da je ”jour de gloire” najzad došao i da će Francuska biti barjaktar nove socijalne revolucije i demokratskog socijalizma, rodonačelnik novog društva. Bilo bi potpuno pogrešno ukoliko bismo socijalistima nalepili etiketu jedinog uzročnika ovog neuspeha. Mnogo aktivista i kadrova, uključujući i one u stranačkim direkcijama, Socijalističke i Komunističke partije su želeli iskreno da otvore put socijalizma koji je bio zacrtan zajedničkim programom. Međutim, levica se nije oslonila na građansku mobilizaciju: npr. na ujedinjene lokalne kolektive, jaču ulogu sindikata, demokratizovano funkcionisanje javnih servisa itd. Takođe, stvarni rezultati Zakona Auroux o uvođenju industrijske demokratije u preduzeća su bili ograničeni.

Levica je po dolasku na vlast krenula u borbu protiv nezaposlenosti, povećavajući javne rashode, široku potrošnju i nacionalizujući velike industrijske i finansijske komplekse. Ipak, kontekst transnacionalnog finansijskog kapitalizma i liberalna revolucija, tj. socijalna kontrarevolucija, su potpuno poremetili utvrđenu dinamiku prelaska na socijalizam. U tim novim uslovima, vlada se sve više i više izolovala, a kapitalisti, ohrabreni njenom neodlučnošću, počeli su da opstruiraju reforme delokalizujući kapital i izazivajući veštačke stečajeve, čime dolazi do trostruke devalvacije franka, deficita u platnom bilasnu (mada je on proporcijalno bio manji od polovine današnjeg deficita SAD) i povećanja nezaposlenosti, što sve ukupno izaziva nezadovoljstvo u društvu. Sa druge strane, na evropskom nivou dolazi do pretnje Francuskoj izbacivanjem iz Evropskog monetarnog sistema i konstantnih optužbi o ”ruskim tenkovima u Parizu”, zbog učešća komunista u upravljanju zemljom.

Miteran je dugo oklevao. Na kraju je odustao od jednog, u postojećem okruženju, neadekvatnog ekonomskog programa (”brzim koracima u socijalizam”) da bi prihvatio drugi, mnogo gori od prvog. Privredna reforma je doživela neuspeh, a liberalni zaokret je izazvao olakšanje u konzervativnoj Evropi i među buržoazijom. Neiskreno je delovala Miteranova ”zakasnela pamet” i ”peckanje” staroga unutrastranačkog protivnika, socijalističkog premijera 1991. g, Mišela Rokara: ”Nema ničeg goreg od socijalista koji maštaju da od desničara dobiju potvrdu da su dobri ekonomisti. Oni na kraju zaborave da su levičari…”.

Ukoliko pogledamo dva najveličanstvenija politička trijumfa levice u Francuskoj, Narodni front i maj 1981. g, možemo da primetimo istu ”logiku sunovrata” koja nam pokazuje suštinsku nemogućnost realizacije ”pune socijalističke transformaicije u jednoj zemlji”, bez obzira na odlučnost i iskrene namere socijalreformatora. Dakle, najpre dolazi do pobede levice i eksplozije opšteg entuzijazma, a usled privremenog kolapsa vladajuće klase socijalistička vlada pokazuje impresivnu političku volju i rešenost da deluje. Program levice uglavnom počiva na potrošnji, pokušajem da se oživi ekonomija povećanjem kupovne moći građana i planskim merama za podsticanje proizvodnje. A onda, zbog izolovanosti Francuske u evropskom okviru, okuraženi vlasnici kapitala stupaju u štrajk. Posle vrhunca i sproveđenja nekoliko spektakularnih socijalnih reformi, kompromisi i dogovori sa snagama starog režima dovode do brzog pada. Devalvacija valute ne donosi rezultate u smislu povećavanja proizvodnje, tako da su socijalisti prinuđeni na promenu tempa. Dalje reforme se žrtvuju zarad ”društvenog mira”, što izaziva povlačenje razočaranih snaga i izolaciju socijalista unutar vladajuće koalicije. Sa leve strane ih napadaju komunisti a sa desne radikali. Javna potrošnja se smanjuje, a socijalne reforme zaustavljaju, što produkuje vraćanje na pozicije presocijalističkog konzervatizma. Na kraju, dolazi ili do gubitka vlasti usled opšte demoralizacije, žestokih unakrsnih optuživanja, represije i velikih političkih rascepa, ili do liberalnih skretanja i ”odlaganja” prelaska na socijalizam.

Danas, na mainstream i radikalnoj francuskoj levici[4], uprkos oduševljenju zbog svrgavanja desnice, niko ne govori o konkretnom putu u socijalizam. Što bi rekao Markuze, ”socijalizam nije na dnevnom redu”. Ovo je vreme defanzivnih strategija. Evropu potresaju ekonomska kriza i tzv. ”mere štednje” kojima se brutalno urušavaju teškom mukom stečena radnička prava i socijalna država u XX veku.  Radikalna levica je na marginama i potpuno nemoćna (uprkos periodičnim naznakama života), ekstremna desnica jača, a tzv. ”socijaldemokratske” partije širom Evrope, od onih retkih koje su na vlasti, sprovode neoliberalne mere ”stezanja kaiša”, odnosno omče radnim klasama oko vrata. Papandreuovi ”socijalisti” u današnjoj Grčkoj i Zapaterovi u Španiji su delovali mnogo brže u ovom procesu ”kresanja javne potrošnje” i od vlade Margaret Tačerove u Engleskoj 1980-ih godina prošlog veka. Međutim, francuski socijalisti danas najavljuju radikalni raskid sa ovom praksom. Javna potrošnja Francuske države je 1993. g. činila 25,5% bruto domaćeg proizvoda, dok je 2008. g. spala na samo 20%. Iako se socijalna davanja proporcionalno smanjuju, a ukupno društveno bogatstvo na nivou Francuske od 1980. g. do 2010. g. skoro duplira, javni dug i deficit prosto eksplodiraju u poslednjih nekoliko godina: 51 milijarda deficita 2007. g, 142,5 milijardi 2009. g. i 1212 milijardi duga 2007. g, a 2009. g. 1493 milijardi evra. U 2010. godini deficit je ostao na veoma visokom nivou: 136,5 milijardi, a objavljena cifra za dug od 31. marta 2011. je 1646 milijardi evra.

Za sve to vreme, svedoci smo skandaloznih poreskih poklona, olakšica i beneficija najbogatijima, smanjivanju poreza na imovinu, poreskih stopa preduzećima, poreza na poslovanje i, od 2008. g, ulaganju enormnih sredstava pozajmljenih od jednih komercijalnih banaka u ”spašavanje” drugih privatnih banaka (koje su opet nastavile sa špekulacijama) na račun povećanja javnog deficita i duga. U ovakvoj sistemskoj politici proizvodnje pretpostavki za urušavanje javnih službi i socijalne zaštite u Francuskoj, svoj mali doprinos dali su i pojedini socijalistički ministri i premijeri u poslednjih 20 godina prošlog veka.

Međutim, u aktuelnom procesu socijalne kontrarevolucije, Oland i francuski socijalisti danas izlaze sa političkim i socijalnim programom koji temeljito ide kontra ovog glavnog ”Merkozi” toka, tj. evropske hegemone svesti. Socijalisti obećavaju novu epohu kroz oživljavanje socijalne Republike Francuske koja će biti centrirana oko radnih klasa i rad na socijalnoj i demokratskoj Evropi. Oland želi da etablira levicu na duži vremenski period u francusko društvo, dodajući: ”njen sam kandidat upravo da bih je vratio na kolosek i da bih stvorio neraskidivo jedinstvo između levice i Francuske”.

U junu je ovaj projekat dobio apsolutnu većinu na parlamentarnim izborima. Socijalisti danas ne kontrolišu samo predsednički kabinet i vladu, već su većina i u Senatu (prvi put u eri Pete Republike), kontrolišu 21 od 22 regionalna predstavništva, gradske skupštine većine velikih gradova, a od juna i Nacionalnu skupštinu (dakle, oba doma Parlamenta), što podrazumeva koncentraciju moći kakve do sada nije bilo u modernoj Francuskoj. Takvo stanje, pored brojnih opasnosti, podrazumeva neponovljivu priliku za odlučno delanje u realizaciji predizbornog programa.

A koji je sadržaj toga programa?

Najpre, trenutno i bespogovorno ukidanje Sarkozijevog PDV-a koji je pogađao sve građane u podjednakoj meri i progresivno povećanje poreza privilegovanim društvenim slojevima, pri čemu bi poreska stopa najvišeg poreskog razreda poreza na dohodak iznosila čak 75%. Evropska birokratija je bila šokirana ovim predlogom, a francuska desnica ga označavala kao boljševistički pokušaj kažanjavanja ”najnaprednijeg dela francuskog društva”. Da podsetimo da je porez na dohodak za najbogatije 1986. g iznosio 65%, da je stalno smanjivan, a da ga je Žospanova vlada svela na manje od 50%, da bi on u poslednjih nekoliko godina iznosio svega 41%.

Oland vrlo otvoreno proglašava svet finansija[5] svojim glavnim neprijateljem i predlaže: ukidanje špekulativnih fondova;  izglasavanje zakona o bankama koji će ih obavezivati da razdvoje svoje kreditne aktivnosti od špekulativnih operacija, povećanje poreza na bankarske beneficije od 15% i ograničavanje izdavanja kredita za konzumerske aktivnosti; zabranu delovanja francuskim bankama u oblastima koje nazivamo ”fiskalnim rajevima” i oporezivanje tzv. ”finansijskih pobegulja” iz Francuske u Švajcarsku, Belgiju i Luksemburg, uz potpisivanje novih ugovora sa ovim zemljama; bezuslovnu zabranu toksičnih finansijskih proizvoda (koji nemaju dodira sa potrebama realne ekonomije); brisanje tzv. Stock option-a i radikalno ograničavanje bonusa akcionarima i rukovodiocima; oporezovanje svih finansijskih transakcija i lobiranje na nivou EU da što veći broj zemalja prihvati taj predlog;  pokrenetanje javne agencije za procenu kreditnog rejtinga na evropskom nivou, kako bi se izbeglo sejanje straha od strane raznih privatnih i nelegitimnih agencija takvoga tipa koje trenutno operiraju; Pakt o odgovornosti i upravljanju koji bi trebao da zameni Merkel-Sarkozi ugovor o ”stezanju kaiša” (čiji je jedini rezultat, evidentno, spirala depresije i ukidanje socijalnih prava), i koji bi uključivao podsticanje ekonomskog rasta kroz: koordinaciju ekonomskih politika i industrijskih projekata, lansiranje velikih javnih radova u domenu energije, a onda i instrumenata koji će omogućiti dominaciju nad špekulacijama, novu ulogu Evropskog fonda koji bi imao sredstva da reagije na tržištu, intervenciju Centralne evropske banke, koja bi, sa svoje strane, morala biti servis u borbi protiv špekulacija i stvaranje evro-obveznica kojima bi se omogućio sistem uzajamnog pomaganja u vezi sa jednim delom duga suverenih država i radi finansiranja velikih projekata; odbranu demokratije, jer je ona smisao evropske ideje, kroz insistiranje na kooperaciji u delanju između nacionalnih i evropskog parlamenta, ali i aboliciju francusko-nemačkog para koji nameće odluke ostalim članicama EU; novu trgovinsku politiku koja će onemogućiti nelojalnu konkurenciju i koja će fiksirati čvrsta pravila i reciprocitet na socijalnom i planu zaštite životne sredine; kretanje prema Evropi rasta, prema Evropi solidarnosti i prema protekcionističkoj Evropi; oživljavanje posrnule industrije i konstruisanje Francuske kao industrijske nacije, kroz: stvaranje investicione javne banke koja će u saradnji sa regionalnim fondovima pratiti razvoj strategijskih preduzeća, favorizovanje proizvodnje u Francuskoj kroz usmeravanja finansiranja i finansijskih olakšica na preduzeća koja investiraju na francuskoj teritoriji, koja tu lokalizuju svoje aktivnosti i obezbeđuju zaposlenje i koja su ofanzivna na polju izvoza, mobilizaciju ušteđevine Francuza kreiranjem ”knjižice ušteđevine” koja će produkovati potpunom posvećenošću finansiranju malih i srednjih inovativnih preduzeća itd; odlučno uslovljavanje preduzeća koja izmeštaju svoju proizvodnju da odmah vrate sva sredstva javne pomoći koja su do tada primila;  redukovanje udela nuklearne energije u proizvodnji električne energije sa 75% na 50% do 2025. g; omogućavanje odlaska u penziju sa napunjenih 60 godina starosti i 41,5 godina radnog staža; izgradnju 2,5 miliona novih stanova za najugroženije (od toga 250000 vrlo socijalnih stanova), za srednje ugrožena domaćinstva i za studente i ograničavanje kirija tamo gde je cena nepodnošljiva; izgradnja novih bolnica i ambulanti kako nijedan građanin ili građanka ne bi stanovao/la dalje od pola sata transporta do mesta gde se može vršiti hitan medicinski tretman i smanjenje cena lekova; jednak pristup svima vodi, grejanju i struji, uz uvođenje progresivne tarife za vodu, kao i za gas i električnu energiju, koja će se određivati na osnovu prihoda i namene; revitalizovanje Ministarstva za prava žena i etabliranje stvarne rodne ravnopravnosti u preduzećima i socijalnim ustanovama, između ostalog i kroz potpuno ukidanje olakšica i socijalnih kotizacija ustanovama i radnim organizacijama koje ne poštuju ovo pravilo, kao i ukidanje javnih davanja partijama koje ne poštuju pravilo pariteta; pomoć regijama kojima je ona najviše potrebna, a posebno degradiranim predgrađima, kroz stvaranje radnih mesta u javnom sektoru i podsticanje preduzeća na ulaganje u ovim krajevima; kreiranje dodatnih 60000 radnih mesta u obrazovanju, ne samo profesora nego i vaspitača, medicinskih sestri, pedagoga, svih onih koji učestvuju u procesu edukacije; stvaranje 500000 novih sigurnih radnih mesta kroz aktuelizovanje Međugeneracijskog ugovora, koji bi podrazumevao zapošljavanje mladih uz Ugovor na neodređeno vreme, pri čemu bi mlada osoba bila ”praćena” od strane iskusnijeg zaposlenog, koji bi pak, sa svoje strane, bio zadržan na radnom mestu do odlaska u penziju (ovom merom se želi zadati udarac prekarnom radu i, istovremeno, omogućiti mirenje i solidarnost između generacija); zabranu otpuštanja radnika u preduzećima koja isplaćuju bonuse akcionarima i uvođenje odnosa između najveće i najmanje plate, u preduzećima u kojima država ima udeo u vlasništvu, u odnosu 1:20; brisanje reči rasa iz Ustava Francuske i omogućavanje stupanja u brak i usvajanje dece homoseksualnim osobama; obezbeđivanje uslova za legalizovanje statusa imigrantima i davanje prava glasa na lokalnim izborima strancima koji žive na teritoriji Francuske duže od 5 godina; upisivanje Zakona o odvojenosti države i crkve iz 1905. g. u Ustav Republike, čime se želi dodatno potvrditi laički karakter države; priznavanje države Palestine i bezuslovno i brzo povlačenje francuskih vojnika iz Avganistana itd, itd.

Svaki od 60 osnovnih predloga, koji dotiču sve sfere društvenog života, je veoma detaljno razrađen, uz informaciju o okvirnom roku za njegovu realizaciju. Program Olanda i Socijalističke partije u gotovo svakoj tački nudi potpuno drugačija rešenja od onih na kojima insistira konzervativna vlada u Nemačkoj. Nakon predsedničkih izbora u maju, Oland je za premijera imenovao ”čoveka od poverenja”, gradonačelnika Nanta, malo poznatog Žan Mark Eroa, dugogodišnjeg predvodnika poslaničke grupe socijalista u Skupštini Francuske, iako su svi očekivali da bi premijerka morala postati generalna sekretarka Socijalističke partije Martin Obri. Jasno je da je Oland u ovom slučaju izneverio jedno od svojih najvažnijih obećanja po pitanju kadrovske politike: ”obećavam… pravedan izbor žena i muškaraca, ponajpre premijera/ke, koji će upravljati Francuskom, poštujući njihove kompetencije”. Lična netrpeljivost i politički rivalitet su odredili njegov izbor premijera. Martin Obri je u junu, uprkos svemu, kao lojalna partijska funkcionerka predvodila socijaliste na parlamentarnim izborima, osvojila apsolutnu većinu i najavila povlačenje sa čelnog mesta partije. Desna struja, na krilima pobede Olanda i samonametnutog unutarstranačkog jedinstva u cilju sprovođenja politike koja je dobila legitimitet od strane članstva stranke i građanki i građana Francuske, polako preuzima prevlast u partiji. I to je najnegativnija posledica Olandove pobede na les primaires socialistes.

Oland je, od 32 ministastva, u vladi dao prostora svega nekolicini predstavnika Prve levice. Loran Fabius je postao Ministar spoljnjih poslova, Arno Monbur Ministar za industrijski preobražaj, Vanson Pijon Ministar obrazovanja, dok je Benoa Amonu, kako bi i najlevlje jako krilo u partiji bilo delimično predstavljeno, dato ne toliko veliko, ali svakako veoma značajno, Ministarstvo za socijalnu i solidarnu ekonomiju. Iako, nominalno, u konkretnom izbornom programu, nije postojala velika razlika između Fransoa Olanda i Martin Obri, dugoročno, gubitkom unutarstranačkih izbora za predstavnika/cu Socijalističke partije na predsedničkim izborima, Martin Obri je uskratila mogućnost levoj (pa i radikalno levoj) struji mnogo značajniji uticaj u partiji i u državi. Na predstojećem jesenjem kongresu partije na kome će se birati rukovodstvo i politička linija u narednom četvorogodišnjem periodu, od svih ministara, jedino će Benoa Amon imati svoju frakciju i program koji će biti poprilično alternativan u odnosu na program vlade čiji je ministar. Levo krilo partije je takođe najavilo da neće podržati nanovo ispregovaran evropski pakt u čijem kreiranju je učestvovao i  Oland.  U svakom slučaju, očigledno je da se ”olandizam” na velika vrata vraća u Socijalističku partiju i da će to biti dominantna tendencija u narednih nekoliko godina.

Sa druge strane, s obzirom da socijalisti imaju apsolutnu većinu u Nacionalnoj skupštini, a da je Front levice osvojio jedva 11 poslanika, ne postoji ni najmanja šansa, ukoliko uzmemo u obzir aktualni odnos društvenih i političkih snaga na globalnom i lokalnom (francuskom) nivou, za dalje skretanje socijalističke vlade ulevo. To je i razlog zašto su, uprkos dvoumljenju čelnika Komunističke partije, Melanšonova Partija levice i komunistički aktivisti na unutarstranačkom referndumu odbili ponudu socijalista Levom frontu za vođenje pojedinih ministarstava. Radikalna levica je naučila lekciju iz 1997. g. da ne treba ulaziti u vladu ukoliko ne postoji nikakva šansa za značajniji uticaj na kurs iste i da je u tom slučaju mnogo pametnije stajati sa jednom nogom na ulici i artikulisanom konstruktivnom kritikom mobilizovati društvo i vršiti pritisak na socijaliste, a sa drugom u zakonodavnoj vlasti davati podršku socijalističkoj većini za svaku progresivnu meru. Kompromitacija komunista u Žospanovoj vladi je dovela do toga da je njihov kandidat na predsedničkim izborima 2002. g. dobio sramotnu podršku, čime su definitivno dotakli istorijsko dno. Isto tako, svaka vlada levice, pa i ova Olandova, koja se bude odrekla socijalne mobilizacije kao sredstva socijalnog progresa, biće zarobljena u liberalni lavirint kapitalističke tehnokratije i raznih agencija za ocenjivanje kreditnog rejtinga koje širenjem socijalne panike imaju zadatak da reprodukuju postojeću formaciju.

Neke od prvih mera koje je Oland preduzeo po stupanju na predsedničku funkciju, jesu: smanjenje predsedničke i ministarskih plata za 30% (u Nemačkoj su poslanici u Bundestagu 2011. g. značajno povećali svoja primanja), radikalno ograničavanje svih nenamenskih troškova predsedničkog kabineta i vlade,  ali i  ”preporuka” ministrima da letuju na teritoriji Francuske i da ne primaju nikakve poklone od domaćih ili stranih kapitalista. Takođe, određen je rok za povlačenje francuskih vojnika iz Avganistana, napravljena komisija – na čelu sa starim NATO skeptikom, Iberom Vedrinom – koja će razmatrati da li je u francuskom interesu ostanak u NATO paktu, i suspendovan akt kojim je bivši Sarkozijev Ministar unutrašnjih poslova stranim studentima ukinuo sijaset dotadašnjih prava po kojima su na svim nivoima bili potpuno izjednačeni sa domaćim studentima.  Ukoliko se socijalistički program sprovede u delo, to će značiti: više učitelja i nastavnika u školama, penzioneri će imati pravo na veću osnovnu penziju (penzija u Francuskoj je za skoro jednu trećinu veća nego u Nemačkoj) i mogućnost penzionisanja sa navršenih 60 godina starosti (u Nemačkoj je Šreder pomerio tu starosnu granicu na 67 godina, a aktuelna konzervativna vlada namerava da je povisi na 70 godina), najbogatiji Francuzi će plaćati porez na dohodak od 75% (stav Die Linkea je da isti porez u Nemačkoj ne sme da bude manji od 53%), odnos najniže i najviše plate u preduzećima u kojima država ima većinsko vlasništvo – a u onima u kojima ima manjinsko država će lobirati kod ostalih akcionara da se uvede ova mera – će biti ograničen na 1:20 (do sada je u nekim preduzećima ovaj odnos bio i do 1:300, a u narednom periodu će direktor francuske pošte imati dvadesetostruko manju platu od svoga nemačkog kolege), povećanje minimalne zarade – koja trenutno iznosi nešto više od 1400 evra – za nekoliko procentnih poena, zabrana otpuštanja radnika u firmama koje ostvaruju dobit i isplaćuju bonuse svojim akcionarima, mere koje bi trebalo da ukinu diskrminaciju na osnovu roda, rase, konfesije i seksualnosti, itd. U svakom slučaju, izgleda da ipak ima nade za koliko – toliko drugačiju i relativno ofanzivnu socijalnu politiku, čak i u ovim ”vremenima povlačenja”.

Početni Miteranov program je bio znatno radikalniji od ovog Olandovog, međutim, kod Olanda bi priča mogla da se razvija u suprotnom pravcu. Oland je svestan važnosti kredibilnog ekonomskog programa i strategije ”korak po korak” u napadu na finansijski kapitalizam: ”Ukoliko su finansije neprijatelj”, kaže on, ”treba im se suprotstaviti svim mogućim sredstvima, i to najpre kod nas, ovde – snažno, ali bez avanturizma – imajući na umu da će to biti duga borba i teško iskušenje gde ćemo morati da upotrebimo sva naša oružja.” Snaga i mobilizacijski potencijal Levog fronta, sindikata i socijalnih pokreta, jačanje evropske levice i znatno jači socijalni pritisak radničkog pokreta na evropskom nivou, sa jedne strane, i ”socijalistički sluh” za ove procese, sa druge, će u najvećoj meri odrediti  levo-transformacijske domete nove vlade i budućnost dubinskih društvenih promena, kako u Francuskoj tako i u Evropi. Evropska agenda je krucijalno važna. Već smo nagovestili da će vlada Druge eurofilične levice, biti spremna, uprkos tome što je Ministar spoljnjih poslova Loran Fabius nekadašnji ”šampion kampa du NON” evropskom proliberalnom Ustavu, u krajnjem slučaju, na neprincipijalne kompromise kako bi se očuvala stabilnost EU. Pitanje uspeha levice u Francuskoj je, dakle, kao i mnogo puta do sada, evropsko pitanje. Danas, u globalizovanoj i ujedinjenoj Evropi, čak više nego ikada. Francuskim socijalistima će biti gotovo nemoguće realizovanje sopstvenog programa u Francuskoj u kontekstu konzervativne Evrope kakva ona jeste danas. Dejvid Kameron, britanski desničarski premijer, već otvoreno ”prostire crveni tepih” francuskom kapitalu. Zbog toga je izrazito značajno jačanje političke levice u Evropi i, po ugledu na Francusku, istorijsko pomirenje socijaldemokrata i radikalne levice u Nemačkoj. Jedna takva pobednička koalicija u Nemačkoj bi omogućila novu renesansu progresivnosti u Evropi. Uspeh socijalističkog projekta u Francuskoj će bez ikakve sumnje uticati na pomeranje celokupnog političkog i ideološkog spektra Evrope nalevo. Iako socijaldemokratija, takva kakva je danas, predstavlja lažan izlaz, ona bi opet, kao i krajem XIX veka, mogla da odigra progresivnu istorijsku ulogu, ukoliko se ne dese radikalni društveni potresi. U tom smislu, po ko zna koji put u evropskoj i svetskoj istoriji, svi pogledi evropske levice su uprti u Francusku.

Umesto zaključka

”…ne smatram da je miteranizam bila neka enormna mrlja levice, kako neki kažu. To nije moja vizija stvari. Fransoa Miteran je prosto obavljao poverenu mu ulogu… on je zauzimao jedan položaj, jedno mesto. Miteran je bio nosilac zajedničkog programa levice. Smatram da je pobeda iz 1981. g. bila izvanredna, da su rezultati koje smo na početku postigli bili izuzetni. Kasnije, mi smo upali u klopku koju nam je postavila buržoazija koja nije bila zadovoljna pravcem koji trasiraju socijalisti. Naglašavam socijalisti, jer nije postojao samo Miteran nego i ostali. Ciljali smo dakle na nešto što suštinski nismo razumeli. Šta je značilo to da sve što smo predvideli, ništa od toga nije radilo? I kada smo stigli u 1983. g. bili smo na udaru, između ostalog, samo četri devalvacije, rasta spoljnjeg duga, nezaposlenosti itd. U tom trenutku, kada smo udarili u zid, ja sam bio deo onih grupa koje su govorile: ”treba voditi drugačiju politiku”. Međutim, šta je to trebalo tačno da podrazumeva drugačija politika? Mi smo bili nesposobni da damo odgovor na to pitanje, osim opštih fraza, koje sam već bio čuo još u mladosti, i koje su predstavljale standardne recitacije protiv kapitalizma generalno, za socijalizam generalno… ali kojim putem? To iskustvo je obeležilo moj život. I najbolju uslugu koju danas možemo učiniti nama samima je da se ne centriramo na Miterana kao mala deca ispred oca, nego da formiramo političko mišljenje koje se neće odnositi na čoveka, već na socijalni momenat i na odgovor šta i kako je trebalo konkretno raditi u tom momentu.”

                                                                                                                                              Žan Luk Melanšon

KRAJ


[1]  Arno Monbur: “Izgubio sam predizbore, ali dobio sam bitku za kulturu. Olandov čuveni govor u Buržeu, to je, gotovo s identičnim izrazima, ponavljanje mojih ideja o finansijama i mondijalizaciji’’

[2]  ”Posmatrati Socijalističku partiju znači upoznati jedan surov svet, u kome nema mnogo srdačnosti, svet pun simboličkog nasilja, u kome caruje, skriven iza fraza o drugarstvu, jedan moral cinizma”, zapažaju Remi Lefevr i Frederik Savicki u studiji ”Društvo socijalista”.

[3]  Deklaracija principa Socijalističke partije iz 2008. g:

     ”Socijalistička partija svoje korene proteže do tradicije humanizma i filozofije prosvetiteljstva. Ona prisvaja vrednosti slobode, jednakosti i bratstva koje su proklamovane Francuskom revolucijom.

     Ona je rođena iz susreta bogatog i raznovrsnog kritičkog mišljenja i aktivnosti radničkog pokreta koji je, u toku dva veka, osporavao društvenu organizaciju u obliku kapitalizma i branio projekat društvene solidarnosti i društva u kome svi, u istoj meri, uživaju sva prava i slobode.

     Ona preuzima nasleđe: Revolucije 1848. g, zajedno sa ukidanjem ropstva i Pariskom komunom kasnije; Republike i njenu borbu za demokratiju i sekularizaciju; Narodnog fronta i antifašističke borbe Pokreta otpora za oslobođenje u vreme Drugog svetskog rata; maja 1968. i dostignuća studentskog i radničkog bunta; maja 1981. kada je Socijalistička partija prvi put dala predsenika Republike; i delanja svih vlada levice koje su nakon toga usledile.

     Ona se poziva i na sve velike političke i intelektualne bitke za slobodu i jednakost, uključujući Drajfusovu aferu i ukidanje smrtne kazne. Najzad, ona prihvata Univerzalnu deklaraciju za ljudska prava iz 1948.

     Ova nastojanja danas, više nego ikada pre, dobijaju na aktuelnosti. Za socijaliste, ljudsko biće je biće obdareno razumom, slobodno, društveno biće koje se razvija kroz odnose sa drugima i koje je sposobno za realizovanje svojih potencijala. Zbog toga su uslovi u kojima ono raste ključni za njegov razvoj.

     Izgraditi novi i bolji svet, poštovati dostojanstvo svake osobe i osigurati očuvanje planete su glavni ciljevi socijalista – nezavisno od sredstava implementacije koji se vremenom formulišu u zavisnosti od konkretnih izazova i problema – koji motivišu njihovo angažovanje u borbi za dugoročni progres.

     Demokratski socijalizam pretenduje da bude tumačenje sveta, metoda za emancipaciju političkog delovanja i nada za budućnost čovečanstva. Njegova priroda je da: ’ide ka idealu i razume aktuelnu stvarnost’, imaginira budućnost, radi u sadašnjosti i uhvati se u koštac sa tenzijama i kontradikcijama koje su u biti samog ljudskog delanja.”

[4]  U savremenom javnom diskursu Francuske postoji podela na levicu (najrelevantniji predstavnici: socijalisti, radikali i zeleni), radikalnu levicu (najrelevantniji predstavnici: levi socijalisti i komunisti) i ekstremnu levicu (najrelevantniji predstavnici: trockisti pablisti/mandelisti iz Nove antikapitalističke partije, trockisti lambertisti iz Partije rada, trockisti sindikalisti iz Radničke borbe, anarhosindikalisti i ostali).

[5]  Sa predizbornog skupa u hali Burže: ”Ali pre nego kažem nešto o svom projektu, želim da vam poverim jednu stvar. U ovoj bici koja nam predstoji, hoću da vam kažem ko je moj neprijatelj, moj stvarni neprijatelj. On nema ime, lice, partiju, on nikada neće predstaviti svoju kandidaturu na izborima niti će biti parlamentarni zastupnik građana, ali, ipak, ON vlada. Taj neprijatelj, to je SVET FINANSIJA. Pred našim očima, u poslednjih dvadesetak godina, finansije su preuzele kontrolu nad ekonomijom, društvom, čak i nad našim životima. Postalo je moguće da se jednim pokretom u sekundi delokalizuje vrtoglava svota novca kako bi se pretilo državi”.

 

Ivica Mladenović je sociolog, jedan od glavnih urednika regionalnog časopisa Novi Plamen. Trenutno živi i radi u Parizu.

IZVORI:

Knjige:

Claude Estier, Un combat centenaire. 1905-2005. Histoire des socialistes français, Le Cherche-midi éditeur, 2005.

Dmitri Georges Lavroff, Les Grandes étapes de la pensée politique, Dalloz, coll. « Droit public, science politique », 1999

François Fourn, « Les brochures socialistes et communistes en France entre 1840 et 1844 », dans Cahiers d’histoire, no 90-91, 2003

Geoff Eley, Forging Democracy: The History of the Left in Europe, 1850-2000, Oxford University Press, 2002

François Bachy, François Hollande, un destin tranquille, Plon, 2001

Jacques Attali, C’était François Mitterrand, Fayard, 2005

Michel Dreyfus, L’Europe des socialistes, Complexe, 1991

Rémi Lefebvre, Frédéric Sawicki, La société des socialistes. Le PS aujourd’hui, Editions du Croquant, coll. « Savoir/Agir », 2006

Serge Halimi, Quand la gauche essayait, Arléa, 2000

Dokumenti:

Projet Socialiste, pour la France des annees 80

Declaration de principes, Motions nationales d’orientation, Ren 1990, Parti socialiste

Déclaration de principe » pour 2008, Parti socialiste

Une dette entiérement fabriquée en trente ans au bénéfice de capitalistes, “Informations ouvrieres”, 25 août 2011

Linkovi:

http://www.lemonde.fr/election-presidentielle-2012/visuel/2012/03/20/comparez-les-programmes-des-candidats-a-la-presidentielle-2012_1672519_1471069.html

http://www.freitag.de/autoren/der-freitag/franzoesisches-rezept

http://pescanik.net/2012/03/ko-je-fransoa-oland/

http://pescanik.net/2011/10/vesti-iz-francuske/

http://www.parti-socialiste.fr/articles/retrouvez-le-discours-de-francois-hollande-au-bourget

Print Friendly