Ivica Mladenović: Socijalističke magle i vidici u Francuskoj (I deo)

Socijalističke magle i vidici: istorijsko zaleđe, aktuelno stanje i potencijal za strukturnu transformaciju u Francuskoj (I deo)

 

”Nisam izabran da sprovodim privatizaciju i kapitalistima guram novac u džep. To je ipak ono što, objektivno, radi ova vlada sa upornošću za koju dobija nagradu u anketama o javnom mnjenju”.

Fransoa Miteran

Uvod

Francuska je 6. maja 2012. g. dobila novog, drugog u istoriji Pete Republike, socijalističkog predsednika. S obzirom na civilizacijsku ulogu Francuske, njenu odgovornost u današnjoj Evropi, moć predsednika Republike u političkoj konstrukciji ove velike države i politički, možemo reći, presedan u vidu levičarskog predsednika – levica, naime, generalno, vrlo retko dolazi na vlast u Francuskoj, tako da takvim događajima Francuzi uvek, pomalo megalomanski, pripisuju istorijski značaj i značenje – i njegovih relativno radikalnih obećanja u predizbornoj kampanji, intelektualno i istraživački je izazovno baviti se danas savremenom Francuskom i njenom potencijalnom ulogom u transformaciji Evrope.

Da li Francuska još uvek sanja svoj jakobinski san? Kako je rođena levica i koji su njeni istorijski odnosi sa francuskim revolucijama? Kako definisati tu levicu u odnosu prema socijalizmu, radničkom pokretu i identitetskim i ekološkim pitanjima? Koje su njene najrelevantnije struje i evolucije u XIX i XX veku? Koji su slavni periodi ukorenjivanja socijalizma u francuskom društvu, njegova dostignuća ali i glavne protivurečnosti? Da li postoje specifičnosti francuskog socijalizma i da li se francuska socijaldemokratska partija, Parti socialiste, i danas može smatrati levicom? Kakva je politička i ideološka orijentacija novog francuskog predsednika i šta možemo da očekujemo od njegovog predsednikovanja državom u narednih pet godina? Kojim izazovima i poteškoćama je suprotstavljena danas levica, u kontekstu dolaska na vlast i u odnosu prema transnacionalnom finansijskom kapitalizmu? Sve su to pitanja na koja ćemo pokušati da u osnovnim crtama damo odgovor, ili bar da otkrijemo elemente koji bi nam pomogli da u vremenu koje dolazi potražimo odgovore.

Francuska, kultura radikalnih zahteva i mesto rođenja i postojanosti levice

Kada je 1931. g. monarhistički novinar Bo de Lomni ponudio javnosti upitnik pod naslovom ”Qu’appelez-vous droite et gauche”, čuveni francuski radikalski filozof  Alan je odgovorio aforizmom: ”Kada me neko pita da li podela između partija levice i partija desnice, između ljudi levice i ljudi desnice i dalje imao smisao, prva misao koja mi pada na pamet jeste da osoba koja mi postavlja to pitanje zasigurno nije čovek levice”. Uistinu, kategorije levice i desnice u Francuskoj, gde je ova prostorna podela političkog života nominalno nastala kao proizvod velike Francuske revolucije 1789. g, i dalje prodorno meandriraju ikonografiju političkog, ekonomskog, društvenog i kulturnog horizonta. To je bilo i više nego uočljivo ne samo tokom poslednje političke kampanje –upoređivanjem ponuđenih programa levih i desnih kandidata i političkih partija – uoči predsedničkih i parlamentarnih izbora, nego i posmatranjem impozantne proslave ovogodišnjeg Prvog maja i narodnog slavlja nakon objave zvaničnih rezultata predsedničkih izbora na trgu Bastilja i na ulicama Pariza. Postojanje i permanentnost ovog rascepa nastavljaju da dubinski intrigiraju domaće i strane analitičare društvenih zbivanja u ovoj zemlji koja ”još uvek sanja jakobinski san o jednakosti” (Volerstin), slobodi i bratstvu.

Levica i desnica u Francuskoj definitivno imaju težinu i važnost na simboličkom planu, za razliku od većeg dela Evrope koji danas, i u tom idejnom polju, živi svoj postideološki i postistorijski konsenzus. Francuska levica je naslednica duge i teške borbe protiv feudalizma, monarhizma, aristokratije i crkve, do 1878. g, a onda i borbe za republikansko uređenje, sekularnost, građanska prava, političku demokratiju, pravo svih na rad i druga socijalna prava, otpor fašizmu itd. Zajedničko učešće u svim ovim socijalnim borbama je trajno odredilo kolektivni levičarski identitet. Povezanost mnogobrojnih levičarskih familija kroz taj zajednički kulturni identitet predstavlja snažnu emotivnu snagu koja ima svoje praktične implikacije u političkom kontekstu ovdašnjeg društva.

Stvaranje suprotstavljenih mreža desnice i levice se naročito kristalizuje u periodu između 1880. g. i 1914. g. Radi se o epohi u kojoj su pitanja republike, prava na obrazovanje, sekularnosti i dr. određivala tada aktuelne političke izazove. Crkva, na primer, u tom periodu, odbacuje republiku, pravo na školovanje ženske dece, pravo na odmor učenicima, kao i pravo na građanskost[1] za ne-katolike. Crkvena utvrđenja, naime, odlučno brane desničarski monopol iz sela u selo. Politički rascep desnice i levice se u ovoj epohi reflektuje i kroz geografiju glasova, gde stari republikanski feudi i jakobinska utvrđenja iz revolucije glasaju u mnogo većoj meri za levicu.

Takođe, u pomenutom formativnom periodu između 1880. g. i 1914. g, radnički pokret se ubrzano konstituiše i povezuje sa levicom, tako da le Pas de Calais, le Nord, la région de Saint Etienne, Saint Nazaire itd. postaju crveni bastioni. Levica korespondira socijalnoj stvarnosti, radničkoj i narodnoj, dok se desnica oslanja više na gazde i na nezavisne sitnoburžoaske profesije. U pariskom regionu, na primer, 20. ”narodni arondisman/opština” glasa više za levicu, dok u 16, buržoaskom, desnica ima apsolutnu hegemoniju. I tako decenijama unazad, uključujući i poslednje predsedničke i parlamentarne izbore. Isti zaključak intencije glasanja za levicu, u radničkim i narodnim sredinama, može da se generalno potvrdi ukoliko krenemo da analiziramo grad po grad, pa i svako posebno biračko mesto u državi. Naravno, socijalni rascep danas igra mnogo važniju ulogu u individualnom i grupnom političkom pozicioniranju levo-desno, nego republikansko-istorijske tradicije pojedinih regiona.

Kao što ćemo videti kasnije, u drugom delu ovog rada, levica se ponovo rađa, oživljava i jača kroz participaciju u velikim socijalnim bitkama. Pokret otpora a zatim i Oslobođenje su, na primer, omogućili levici dodatno legitimisanje u narodnim i intelektualnim sredinama, a francuskim komunistima i hegemoniju na levici dužu od tri posleratne decenije. Takođe, priroda francuskog maja ’68. i socijalnih mobilizacija koje su ga pratile (prava žena, odbrana životne sredine, univerzalizam, građanskost, seksualna sloboda, istraživanje sreće, integracija imigranata itd.) su usmerili levicu prema pitanjima vrednosti, tj. etici društva. Ove vrednosti nisu nužno odvajale levicu od socijalnog terena i stare socijalne baze, kako se to tumači u pojedinim starolevičarskim klasnocentričnim krugovima. Naprotiv, za veliki deo socijalističkih/socijaldemokratskih, komunističkih i progresivnih snaga, one su i ranije bile neizostavni deo njihovih klasnih borbi. Kao što su to potvrdila brojna sociološka istraživanja, opozicija levica-desnica u Francuskoj u današnjem kontekstu, na nivou društva, osenčava rascep između, sa jedne strane, liberalnih mantri ekonomskog liberalizma, i sa druge, podržavaoce regulisanog društva, društva koje poštuje socijalna i politička prava, protivi se ekonomskom liberalizmu i u isto vreme postavlja pitanje kako socijalnih i klasnih antagonizama, tako i opozicija u smislu vrednosnih okvira u političkim i kulturnim projektima.

Rascep na levicu i desnicu već 200 godina izaziva polemike u Francuskoj, ne samo po pitanju forme, već i u svojoj oštrini. Pokušaji da se on deplasira ”modernizmom”,  ”ekstremizmima” i drugim relativizacijama, eksplodirali su naročito tokom poslednje dve decenije, nakon urušavanja sistema real-komunizma na Istoku. U relevantnijim istraživanjima na pitanje kako se samoodređuju danas na osi levo-desno, čak 69% od 95% građanki i građana Francuske samosvesno pozicionira sebe na levici ili desnici. Koje su ključne tačke razdvajanja koje određuju tu subjektivnu klasifikaciju na desnicu i levicu danas? Nekoliko studija je pokazalo recimo da socijalna pripadnost i, u određenoj meri, odnos prema religiji nastavljaju da strukturišu političko ponašanje pojedinaca. Što se tiče stavova u političkim debatama, Kolet Ismal, direktorka CEVIPOF, konstatuje velike razlike u, pre svega, četri stava:

  1. 1. Za aktivnu ulogu države, se zalaže: 93% glasača komunista, 59% glasača socijalista, 45% glasača ekologista, 40% glasača centrista, 34%  glasača degolista
  2. 2. Garantovana socijalna prava od strane države podržava: 89% komunističkih glasača,  66% glasača socijalista, 57% glasača ekologista, 42% glasača centrista i 34% glasača degolista
  3. 3. Za kulturnu i socijalnu otvorenost pledira: 56% glasača komunista, 59% glasača socijalista, 60% glasača ekologista, 43% glasača centrista i 36% glasača degolista
  4. 4. Manje ili više ksenofobno držanje se može primetiti kod: 48% glasača komunista, 48% glasača socijalista, 61% glasača ekologista, 68% glasača centrista, 80% glasača degolista i 98% glasača ekstremno desnog Nacionalnog fronta

Razlike između desnice i levice su takođe veoma jasne kada se radi o davanju pozitivnog ili negativnog značenja rečima sekularnost, štrajk, nacionalizacija, militarizam, nacioanlizam, ksenofobija, kolonijalizam itd. Jedan drugi stav takođe produbljuje razdor između ljudi levice i desnice. U francuskom kontekstu, on je izrazito aktuelan poslednjih decenija sa naglim povećanjem broja imigranata iz bivših kolonija. U pitanju je svakako razumevanje ”pitanja bezbednosti”. Glasačima desnice je to jedno od prioritetnijih pitanja i masovno se izjašnjavaju ”za punu bezbednost” koja podrazumeva snažnu društvenu ulogu sigurnosnih snaga vojske i policije, dok je kod ljudi levice u najvećoj meri prepoznat korelativan odnos između socijalnih teškoća – siromaštva, beznađa i etničkih i rasnih isključivanja, pre svega – i bezbednosti. Rezultati brojnih socijalnih istraživanja o ovoj problematici nam, dakle, pokazuju da relativno stabilan politički rascep partija desnice i levice i društveni rascep ljudi desnice i ljudi levice preseca opoziciju između, treba to jasno reći, nehomogenih grupa nazadnih reakcionara i/ili konzervativaca i progresivnih humanista.

Levica i jedinstvo: istorijsko iskustvo levičarskih koalicija i odnos političke levice sa civilnim društvom i socijalnim pokretima

Poslednjih 10 godina vlasti desnice, tokom svake predizborne kampanje ili sindikalnog protesta zbog slabljenja socijalne države u korist finansijskog kapitala, na ulicama najvećih gradova je hiljade i hiljade građanki i građana Republike, iz dana u dan, zahtevalo rušenje desnice, uz dve odlučne i jasne poruke: levica i jedinstvo. Iako ovaj zahtev nije ogolio kontradikcije i antagonizme, on u velikoj meri reflektuje francusku stvarnost i činjenicu da je francuska levica igrala istorijsku ulogu samo onda kada je bila ujedinjena u istom frontu.

Negativni aspekti levice na vlasti u drugoj polovini 1980-ih, pa i u nekim prethodnim i naknadnim periodima, donose razočarenje, posebno u krajevima dominantno naseljenim ljudima koji žive od svoga rada i koji najviše pate u svojim svakodnevnim životima. Kao i u ostalim evropskim državama, ove kategorije stanovništva nisu imune na identitetsku i partikularističku demagogiju ekstremne desnice. Međutim, najveći broj žena i muškaraca levice drži da ne postoji druga moguća strategija za očuvanje socijalnih dostignuća i javnog servisa pred pretnjom liberalne pseudoglobalizacije, nego što je to unija političkih i društvenih levica. Oni okrutno kažnjavaju na marginalizam sve one delove levice koji zauzimaju tvrde sektaške pozicije, kao i socijalističku i komunističku levicu kada iste vode antidruštvenu, desnu politiku. Takođe, građanke i građani koji dele levičarske vrednosti su svesni važnosti direktnih socijalnih borbi, ali i njihovih limita ukoliko ne postoje izborne političke alternative desnici i liberalizmu. U tom smislu, korisno je, na ovom mestu, prisetiti se socijalnih borbi i slavnih koalicija između političkih levica međusobno, kao i njih posebno sa progresivnijim nelevičarskim snagama, društvenim pokretima i delovima civilnog društva, koje su najzaslužnije za kovanje francuske demokratije i socijalne države. Građanke i građani Francuske su, u manjoj ili većoj meri, i danas užiovaoci tih grandioznih tekovina francuske političke levice, radničkog i drugih socijalnih pokreta.

 1. Od 1899.g. do 1902.g. Vlada Valdek-Ruso u “odbrani Republike”

Krajem XIX i početkom XX veka dolazi do jačanja veoma konzervativnih, pa čak i fašističkih političkih struja (Francuska akcija, recimo). Afera Drajfus se tako mora analizirati u kontekstu militarističke, nacionalističke i antisemitske desnice, čvrsto ukorenjene u masi. Buržoaska levica (alijansa demokratskih republikanaca, radikala i dela socijalista) se ujedinjuje u parlamentu kao reakcija na ovo jačanje antirepublikanske desnice. Međutim, umesto parlamentarne pomoći koju su socijalisti u ovim veoma kritičnim vremenima trebali da pruže desno-republikanskoj Vladi, oko čega je među levičarima postojao konsenzus, naknadno je iskrslo pitanje o stupanju socijaliste Milerana u buržoaski kabinet. To je ujedno prvi veliki skandal na levici i događaj koji je prema jednima označavao nemoć buržoazije i impozantnu snagu socijalističkog pokreta, a prema drugima izdaju klasnih pozicija dotičnog socijaliste i gupe koja je podržavala taj čin. Pitanje o učešću socijaliste u buržoaskoj vladi je čak dospelo na dnevni red kongresa Druge internacionale u Parizu 1900. g. Kongres je pretresao ovo pitanje u načelu, bez obzira na francuske prilike, i doneo odluku, uz podršku ogromne većine delegata, po kojoj stupanje socijaliste u buržoaski kabinet nije protivno socijalističkim principima, te da je ono prema tome pitanje taktike, ali da se nikada ne sme ulaziti u takvu avanturu bez znanja i odobrenja partije.

Dakle, iz principijelnog uverenja da su šire političke slobode neophodan uslov jačanja radničkog pokreta i širenja socijalističke misli u zemlji, socijalisti su se založili za odbranu Republike i političkih sloboda time što su pomagali vladu koja je radila na tome. S obzirom na činjenicu da je armija predstavljala ozbiljnu pretnju za republikanske institucije, Vlada Valdek-Ruso je preduzela efikasne mere kako bi zaustavila antirepublikansku i antisemitski obojenu epidemiju među višim oficirima. Svesna prirode opasnosti za dostignuti nivo demokratije od strane organizacija desnice (Liga patriota, Mladi monarhisti i Liga antisemita), ova vlada je uhapsila njihove vođe već 12. avgusta 1899. g. Takođe, s obzirom da je crkva percipirana kao institucija koja suštinski seje seme smrti koje se zove klerikalizam, monarhistički tradicionalizam i antisemitizam, ova vlada stvara sistem autorizacije kongregacija i kontrole.

U isto vreme, na socijalnom planu, progres realizovan od strane vlade, pod pritiskom socijalista, je uglavnom ograničen na sledeće stvari:

- dekreti iz avgusta 1899. g. fiksiraju jedan siguran broj socijalnih normi u okviru javnog tržišta

- preduzećima, pogotovo onima u sektoru javnih poslova, se nameće poštovanje minimalnih uslova rada (dužina posla, plate, odmor itd.)

- 1. septembra 1899. g. dolazi do ulaska predstavnika radnika u Viši savet rada

- tzv. ”zakon Mileran‘ donešen 30. septembra 1899. g. odnosi se na regulisanje rada žena i dece, ali i na smanjenje dužine radnog dana za sve (11 sati na dan, dok je bilo predviđeno da se u roku od 4 godine  radni dan smanji na 10 sati)

- suočena sa talasom štrajkova, vlada pokušava da se nametne kao socijalni posrednik sa dobrom voljom. U svakom slučaju, ona, za razliku od prethodnica, odbija svaku intervenciju oružjem ili snagama poretka

- međutim, tokom godina ove vlade sa misijom da se ”odbrani Republika”, kolonizacija predstavlja totalitarni aspekt kontinuiteta sa prethodnim periodom, a većina ”republikanske levice” nema nameru da se ponudi kao zaštitnik minimuma ljudskih prava.

Između 1898. g. i 1902. g. francuska levica ulazi u fazu snažnog stranačkog aktivizma, čime ojačava svoj uticaj u tradicionalno konzervativnim ruralnim zonama. U junu 1901. g. se velikim kongresom republikanskih snaga, radikala i socijalističkih radikala lansira priprema za parlamentarne izbore 1902. g. sa ciljem da se osvoji levičarska većina. Ideja je da se iz jedne defanzivne faze ”odbrane Republike” ide prema ofanzivnoj fazi koju bismo uslovno ovde mogli nazvati ”republikanskom akcijom”.

2. Od 1902. g. do 1906. g. ”Blok levice” se stavlja na čelo politike ”republikanske akcije”

Parlamentarni izbori 1902. g. proizvode podelu Francuske na dva, skoro ravnopravna, tabora: republikanska levica sa jedne strane, oko 51%, i desnica sa druge, oko 49%. Međutim, tenzija stvorena u populaciji zbog retrogradnog delanja desnice i crkve, među republikancima izaziva evoluciju prema levici. Srednjaci slabe u korist radikala, dok socijalisti jačaju. Bitka protiv klerikalizma je već izazvala podelu republikanaca koji su činili glavnu grupu poslanika u skupštini između 1898. g. i 1902. g. (254 od 585). Oni se dele na dve grupe: desno krilo partije (127 republikanaca progresista) se priključuje konzervativnoj opoziciji, dok levo krilo (62 republikanca na levici) podržava levicu koja sada broji 129 radikala, 104 socijalističkih radikala i 43 socijalista. Blok levice bira radikala Emila Kombea za predsednika državnog Saveta. Radi se o poznatom aktivisti, odlučnom da vodi do kraja politiku odbrane Republike protiv desničara, vojske i crkve. Ovaj Blok će biti jedini među vladama levice u XX veku koji će se sve vreme aktivno oslanjati na socijalnu mobilizaciju protiv konzervativaca. Hiljade republikanskih komiteta se razvijaju i delaju u tom periodu. To je i period snažnog angažovanja najpoznatijih levih intelektialaca: filozofa, istoričara, pisaca, naučnika itd, u društvenom i političkom životu zajednice.

Kombe takođe formira tzv. ”Delegaciju levice”, uključujući u nju vladu i vođe partija levice (Demokratska unija, radikali, radikali-socijalisti i socijalisti), koja bi permanentno utvrđivala važna pitanja za rešavanje. Kao predsednik Saveta, on je preuzeo odgovornost za unutrašnju politiku i pitanja religije, markirajući sledeće prioritete: napad na konzervativce u vojsci, na opštinskom nivou i na javnim funkcijama, odlučno sprovođenje zakona o religijskim kongregacijama (ženske kongregacije su ukinute, a 2500 prostora zatvoreno, pri čemu katolički učitelji gube između četvrtine i trećine učenika) i izbegavanje Senata kao bastiona konzervativaca. Kombe uspeva da izađe sa uzdignutom glavom iz afere Drajfus. Sva ranija suđenja su zaustavljena, vojnička pravda zadovoljena a Drajfus oslobođen i rehabilitovan.

Socijalna politika ”Bloka levice” ostavlja istoriji nekoliko simboličkih napredaka:

- odmor u toku nedelje

- instaliranje koncepta minimalne plate u javnim preduzećima, ali i u preduzećima koja rade sa javnim kolektivitetima

- donošenje zakona o higijeni i sigurnosti na radnom mestu (11. juli 1903. g.) protiv koga se gazde masovno i snažno mobilizuju

- prvi put se uvodi socijalno osigranje u slučaju odlaska na biro za zapošljavanje

- nacionalizacija kompanije za izgradnju puteva (desnica i centar onemogućavaju zakon o radničkim penzijama!)

- radni dan za maloletnike se smanjuje na 8h, itd. itd.

3. 1936. g. Front populaire (Narodni Front)

Početkom 1930-ih g. uspon fašizma, nacizma i ekstremne desnice u Evropi dostiže vrhunac. Na tom talasu, nasilje francuske desnice protiv Republike i njenih vrednosti postaje sve intenzivnije. Socijalisti, njihovi sindikati i najveći francuski sindikat CGT 1934. g. proglašavaju generalni štrajk. Komunisti i njihovi sindikati se pridružuju ovom pozivu i u drugom delu Pariza organizuju svoj protest. Ovi zasebni marševi se spontano ujedinjuju na Place de la Nation što je izazvalo do tada neviđeno uzbuđenje na levici i u radničkom pokretu i čvrst zahtev iz baze za ujedinjenjem političke levice u zajednički front. Ovo je jedan od najslavnijih simboličkih događaja francuske levice. Zajednički interes radnih ljudi i strah od desnice su prevagnuli u korist zakopavanja sektaških ratnih sekira partijskih rukovodstava i prestanka međusobnih optužbi za ”socijalfašizam” i ”boljševički totalitarizam”. Ugovor o zajedničkoj borbi je potpisan 24. jula 1934. g. a odmah posle toga je upriličen zajednički komemorativni skup povodom ubistva Žana Žoresa, što je poslalo snažnu simboličku poruku spoja istorije, jedinstva i snage ujedinjenog levog fronta. Poslednje sumnje u Staljinovu podršku, tj. odobrenje staljinizovanoj Komunističkoj partiji da učestvuje u ovom ujedinjenom frontu, uklonjene su francusko-sovjetskim Paktom o zajedničkoj odbrani koji je potpisan u prvoj polovini 1935. g. Ovo je i čin koji na simboličkom planu povećava koalicioni kredibilitet Komunističke partije i uvodi je u proses ”patriotizovanja” – prosec kroz koji su u predvečerje Prvog svetskog rata već prolazile najveće socijaldemokratske partije Zapadne Evrope.

Narodni front ili Front levice (socijalisti, komunisti i radikali) poprima impozantne razmere priključenjem radikala socijalistima i komunistima 1935. g. što je na izborima 1936. g. dovelo do odlučujuće većine u Skupštini. Socijalista Leon Blum postaje mandatar nove vlade uz podršku radikala i Komunističke partije, koja ipak ne ulazi u kabinet novog premijera. Mase su odmah na spektakularan način izrazile podršku levoj koaliciji: 600000 ljudi je odalo poštu palim borcima Pariske komune. Desnica se veoma nasilno protivi svim socijalnim reformama a Liga ekstremne desnice preti. Veliki generalni štrajk radnika se širi i primorava Front levice da u socijalnoj transformaciji ide mnogo dublje nego što je to bilo predviđeno predizbornim programom. Reforme iz 1936. g. su obeležile socijalnu svest građanki i građana Francuske, iako bismo mogli da nastavimo debatu u smislu da li se moglo ići još dalje sa progresivnim reformama. U svakom slučaju, dostignuća Narodnog fronta pokazuju da je građanska mobilizacija ključni saveznik političke levice u sprovođenju reformi na uštrb kapitalista i uprkos snažnim protivljenjima desnice. Evo nekih od dostignuća Levog fronta:

- povećanje najnižih plata za 15%, a najviših za 7%

- radna nedelja je skraćena na 40 sati, bez smanjenja plate zaposlenima

- zakonski je prepoznata sloboda na sindikalno udruživanje

- preduzeća su obavezana da organizuju izbore za predstavnike zaposlenih

- prvi put je realizovan koncept plaćenih odmora (minimum 15 dana u godini), koji su izveli radnike na selo i na plaže

- smanjen je broj godina neophodnih za odlazak u penziju

- zabranjeno je delovanje ekstremno desničarskoj Ligi (koju je SPD u Nemačkoj tolerisao)

- obavezno školovanje je produženo do 14. godine

- dolazi do nacionalizacije železnice i do stvaranja SNCF-a (državnog preduzeća železnica Francuske)

- prvi put se pojavljuju žene u vladi, formira se Ministarstvo za razonodu i sport, (obezbeđuju se besplatne karte za voz za odlazak na plaćeni odmor npr.) i Ministarstvo za nacionalnu ekonomiju

- osniva se Komora za tržište žitarica (koja propisuje minimalnu cenu žita koju je država obavezna isplatiti seljacima), Francuska banka se stavlja pod kontrolu države a dolazi i do nacionalizacije indistrije gvožđa i do sprovođenja programa velikih radova.

- prepoznaje se pravo na zaštitu nacije od rizika od gubitka života na poslu (nezgoda, bolest, nezaposlenost, starost) itd. itd.

4. Oslobođenje 1945. g.

Pakt o nenapadanju Hitler-Staljin je nametnuo tzv. ”antiratnu strategiju” evropskim komunistima po direktivi iz Moskve. Takva strategija je podrazumevala označavanje aktuelnog rata imperijalističkim i stavljanje u isti koš zapadnih saveznika i osovine Rim-Berlin. Narodni front je, usled partikularističkih borbi za osvajanje boljih pozicija u vanrednim okolnostima, odavno postao stvar prošlosti. Nacističko-sovjetski pakt je među progresivnim Francuzima tumačen kao najflagrantnija izdaja Narodnog fronta koja je razotkrila svo licemerstvo boljševičkog antifašizma. Sa druge strane, ignorisanje fašističke opasnosti nije bilo jednostrano, jer su francuska leva vlada i SFIO stavljali naglasak mnogo više na napade na Komunističku partiju nego na stvaranje antifašističke koalicije. Naravno, levica je još jednom bila duboko podeljena i posavđana. I socijalisti i komunisti snose ogromnu odgovornost zbog početnog sunovrata antifašističkog otpora. Deo socijalista je kompromitovan sramnom kapitulacijom iz juna 1940. g, ali i stvaranjem kolaboratorske vlade u Višiju. Bilo je potrebno da prođe tri godine da bi se raspršene antifašističke grupe povezale u jedan nacionalni antifašistički front koji je pored komunista i socijalista okupljao i radikale, katolike i sledbenike Šarla de Gola. Međutim, uprkos svim propustima levice, desnica i gazde su se toliko diskreditovali tokom Drugog svetskog rata tako da je levica osvojila većinu nakon oslobođenja.

U posleratnom periodu je pod presudnim uticajem levice sprovedeno nekoliko velikih reformi, koje su se održale do danas:

- žene su dobile pravo glasa, tj. pravo da biraju i da budu budu birane

- stvorena je država socijalne sigurnosti koja podrazumeva princip kolektivnog upravljanja socijalnim rizicima pomoću solidarnosti organizovane na nacionalnom nivou (između radno aktivnih i neaktivnih građanki i građana, između generacija, između profesija itd.) i redistribuciju plodova ekonomskog rasta.

- došlo je do univerzalizovanja penzija i stvaranja radničkih komiteta u preduzećima

- donešeni su vrlo progresivni zakoni o poljoprivredi i o zaštiti deteta

- osnovana je institucija za kulturu i za slobodno vreme (pokret za narodnu edukaciju, bioskopski klub itd.)

- stvoreni su veliki javni servisi: nacionalizacijom rudnika, elektroprivrede, gasoprivrede, automobilske industrije, banaka i osiguravajućih kuća.

- ustav iz 1946. g. prepoznaje pravo na štrajk, pravo na posao (kao uslov za dostojanstvo i socijalno bivstvovanje), pravo na dostupnost kulturi u što širem luku, pravo na slobodno vreme i odmor, pravo na egzistenciju (sva ljudska bića koja se zbog svojih godina, psihičkog stanja, ekonomske situacije itd. nalaze u takvom stanju da nisu sposobni da rade, imaju pravo da od društva dobijaju sredstva neophodna za život).

- organizacija javnog prenošenja znanja i laicizam na svim nivoima su predstavljeni kao društveni imperativ, itd. itd.

 5. Maj ’68

”Les trentes glorieuses”, od 1945. g. do 1975. g, predstavljaju period kontinuiranog ekonomskog progresa u Francuskoj. Socijalna topografija je radikalno izmenjena u ovih 30 godina. Većinom katolička, na poljoprivredu oslonjena, Francuska je polako umirala. Od 7 miliona seljaka, koliko ih je bilo nakon rata, 1986. g. je na selima ostalo ne više od 3 miliona. Stanovništvo iz ruralnih krajeva se seli u gradove i postaje deo nove uspinjuće industrijske radničke klase ili sitnoburžoaskih činovnika. Njihova deca pohađaju gradske škole a sistem socijalne države, izgrađen na socijalističkim principima, omogućuje svakome javno finansirane studije. Od elitističkog koncepta studiranja prisutnog u predratnom periodu (60000 studenta 1938. g.), posle rata se usvaja univerzalni obrazovni sistem koji dovodi do toga da u Francuskoj 1968. g. ima više studenta (605000) nego u Britaniji, Nemačkoj i Belgiji zajedno. U tom periodu dolazi i do izgradnje novih univerzitetskih naselja koji bi mogli da prime taj naglo povećan broj studenata.

Francuska se, dakle, 1950-ih i ’60-ih godina iz poljoprivredne države pretvorila u jednu od vodećih industrijskih zemalja, umanjujući važnost poljoprivredne sitne buržoazije, koja je dugo delovala kao konzervativna sila u francuskoj politici. U predgrađima se rađala mlada i militantna radnička klasa. Međutim, uprkos snažnom ekonomskom i delimičnom socijalnom progresu, De Golova Francuska je i dalje jedan izrabljivački, patrijarhalni i snažno hijerarhijski uređen sistem u kome studenti na univerzitetima, žene u porodicama i radnici na radnim mestima moraju da trpe neku vrstu socijalnog prezira od strane ”pretpostavljenih”. Maj ’68, koji je u stvari trajao od marta do juna iste godine, je reakcija na ovaj konzervativni i nedinamični društveni sistem. To je ujedno i jedan od vrlo retkih pokušaja, danas sigurno najpoznatiji, socijalne revolucije koji je nastao ne u periodu ekonomske krize, već naprotiv, u periodu snažnog ekonomskog napretka.

Protest je počeo na novosagrađenom Univerzitetu Nanter, u sevenozapadnom delu Pariza. Bila je to, kako kažu neki autori, brutalna konstrukcija od staklenih i čeličnih kocki koja je podignuta na mestu susreta industrijske zone i slamova improvizovanih udžerica španskih i alžirskih industrijskih radnika. Povod pobune francuskih studenata su konzervativne zabrane o nemešanju muških i ženskih studenata u trenutku kada je seksualna revolucija odavno već bila deo stvarnosti preko okeana. Dakle, potreba mladih da vode ljubav jedni sa drugima u svojim studentskim sobama je bila inicijalna kapisla koja je zapalila najpre studente a onda i celo društvo. Naravno, studenti sociologije u Nanteru, predvođeni crvenokosim, smelim i harizmatičnim sinom nemačkih Jevreja, Danielom Kon-Benditom, uspešno su iskoristili seksualnu represiju kao simbol za pokretanje borbe protiv političke, kulturne i opšte društvene represije. Tako je rođen studentski pokret kao jedinstveni front koji je prevazilazio velike sektaške levičarske podele. Studenti su pozivali protiv kapitalističko-tehnokratskog univerziteta, podele rada i takozvanog neutralnog znanja, ali i na solidarnost sa radničkom klasom.

Međutim, konzervativnu političku elitu na vlasti je mnogo više od studentske pobune brinuo radnički bunt, bunt radničke baze, plavih okovratnika, kojima je bilo dosta socijalnog prezira koji je dolazio kako od političke elite tako i od vrhova sindikalne birokratije. Represija policije prema studentima je izazvala do tada nezabeleženu rekaciju radničke klase. U jednom danu je maršralo 800000 radnika u znak podrške studentima, a u narednih 10 dana je u generalnom štrajku učestvovalo između 8 i 10 miliona radnika širom Francuske, bez odobrenja sindikata. Politička elita je bila u panici. Ne samo desničarska na vlasti, već i opozicioni komunisti koji su godinama radili na izgradnji svojih organizacija u industrijama, tako da su se sada prosto ježili na fantazije o revolucionarnoj promeni. Komunistička partija je optuživala studente za radikalizam (”ultralevičarski provokatori” i ”pseudorevolucionarni neprijatelji radničke klase”), isticala Kon-Beneditovo nemačko poreklo i sa prezirom komentarisala događaje. Rukovodstvo najvećeg francuskog sindikata CGT je takođe nastojalo da razdvoji studentski i radnički pokret. Podrška studentskom pokretu iz političkog establišmenta je stizala od strane Fransoa Miterana, koji je želeo da postojeću energiju veže za sebe, i pojedinih manjih socijalističkih i trockističkih partija.

Neki sindikati su postavili konkretne reformističke zahteve, koji su brzo bili ispunjeni, tako da više nije postojao razlog za nastavak štrajka što je dovelo do osipanja pobune, dok su studenti prešli put od onog vrlo konkretnog inicijalnog zahteva o ukidanju polne segregacije na univerzitetu do filozofskih ciljeva tipa ”Mašta na vlast”. De Gol je ubrzo objavio da se neće povući i raspisao nove izbore na kojima je ubedljivo pobedio. Malograđanska Francuska je najzad dala oduška višemesečno potiskivanom političkom gnevu. Na kraju, konkretni rezultati protesta, u vidu dobijenih ustupaka od strane konzervativne vlasti i poslodavaca su: povećanje svih plata za 10% a minimalne nadnice za 35%, kraća radna nedelja (koja se kretala prema 40-časovnoj) i obavezne konsultacije poslodavaca sa radnicima pri donošenju važnih odluka za preduzeće. Mnogi desničari i danas tvrde da su ovi ustupci početak propasti Francuske kao hegemone sile u Evropi. Ova antiautoritarna pobuna je suštinski uticala i na demokratsko unutarstranačko uređenje buduće Socijalističke partije, ali i njen zvanično usvojeni program koji je u svojoj srži imao ideju samoupravljanja, umnogome oslonjenu na pomalo idealizovano iskustvo jugoslovenskog socijalizma.

6. Unija levice od 1981. g. do 1983. g.

27. juna 1972. g. novosonovana Socijalistička partija Fransoa Miterana i Komunistička partija potpisuju jedinstveni program koji bi im omogućio zajedničko rukovođenje državom u narednom periodu. Cilj tog programa je bio da ”zadovolji potrebe i težnje Francuza”, da ”promeni njihov život”, da ”instalira istinsku političku i ekonomsku demokratiju”, da ”otvori put socijalizmu” itd. Ovaj program obuhvata orijentaciju i obaveze prema svim pitanjima: plate, socijalna davanja, dužina posla, uslovi rada, zaposlenje, radna prava, zdravlje, socijalna sigurnost, životna sredina, stanovanje, prevoz, obrazovanje, istraživanje, sport, razonoda, promocija prava žena, mladi, demokratija u preduzećima, javni servis, planiranje, upravljanje lokalnim teritorijama, industrijska politika, poljoprivreda, trgovina, zanatstvo, srednja preduzeća, oporezivanje, institucije, informacije, Evropa, svet itd. Iako su se komunisti nedugo posle povukli iz saveza, pomenuti program je bio osnova za novu koaliciju na levici početkom 1980-ih godina, između socijalista, komunista i radikala. Pre toga, 1978. g. socijalisti, prvi put nakon Drugog svetskog rata, postaju vodeća snaga na levici sposobna da ujedini najrelevantnije leve snage u zajednički front i dođe na vlast.

Na proleće 1981. g, Fransoa Miteran, uz pomoć komunista i radikala, postaje prvi socijalistički predsednik u istoriji Pete Republike. Nedugo zatim socijalisti osvajaju neophodnu većinu u skupštini i formiraju levu vladu sa nekoliko komunističkih ministara. U narednim mesecima, jedan veliki broj predizbornih obećanja je realizovan:

- dolazi do povećanja minimalne zarade od 38%, u nekoliko etapa,

- ukida se smrtna kazna

- autorizuje se osnivanje lokalnih radio stanica i demokratizuje audiovizuelni servis

- radna nedelja je smanjena sa 40 na 39 časova

- homoseksualnost se dekriminalizuje

- uvodi se četvrta nedelja plaćenog odmora

- smanjuje se starosna granica za odlazak u penziju na 60 godina

- stvaraju se uslovi za regularisanje statusa 130000 imigranata

- dolazi do nacionalizacije pet velikih industrijskih grupa, dve finansijske kompanije i 36 banaka.

- usvaja se Zakon Auroux o pravu radnika i industrijskoj demokratiji itd. itd.

7. Pluralna levica od 1997. g. do 2002. g.

Nakon nekoliko godina provedenih u opoziciji, levica 1997. g. osvaja većinu u parlamentu i dobija mogućnost da formira vladu uprkos porazu Žospana na predsedničkim izborima 1995. g. To je početak treće kohabitacije u periodu Pete Republike, koju karakteriše većinski parlamentarni sistem i snažna uloga predsednika Republike. Ovoga puta socijalisti, radikali, zeleni i komunisti formiraju tzv. pluralnu vladu levice koju predvodi premijer, lider Socijalističke partije, Lionel Žospan. Socijalisti su prepustili kompletne resore iz društvenog plana svojim koalicionim partnerima iz ”pluralne većine”, po principu specijalizacije. Komunisti su se tako bavili pitanjima socijalne pravde, zeleni kvalitetom života i pitanjima zaštite životne sredine i održivog razvoja, a levi radikali i Ševenmonov Pokret građana, odbranom republikanskih vrednosti i ideala.

S obzirom na to da je predsednik Republike Žak Širak dolazio iz redova republikanske degolističke desnice, Žospanova Vlada je u svom delanju u velikoj meri bila ograničena podelom vlasti i preklapanjem ovlašćenja predsednika i vlade. Na ekonomskom planu, vlada je iskoristila talas snažnog ekonomskog rasta na svetskom nivou i razvoj novih tehnologija. Rast društvenog proizvoda je iz godine u godinu bio na zavidnom nivou. Pored naglaska na zapošljavanju mladih, nametanja preduzećima isplaćivanje regresa u vidu 13, pa i 14. plate, smanjenje PDV-a, univerzalna zdravstvena zaštita, podsticanje potrošnje, najveća zaostavština ove vlade, i istinski socijalni napredak koji je ona ostavila francuskom društvu, jeste smanjenje radne nedelje na 35 radnih sati, bez smanjenja plata, što je obezbedilo najmanje 350000 novih radnih mesta (od oko 2000000 ukupno, za vreme mandata ove vlade) i dovelo do povećanja kupovne moći građana i građanki. Kreatorka ovog zakona je Martin Obri, tadašnja Ministarka rada i solidarnosti, a današnja generalna sekretarka Socijalističke partije, kojoj je i danas ostao nadimak iz toga perioda: ”dama od 35 časova”.

Naravno, brojne privatizacije, suprotno predizbornim obećanjima, i neuspeh da se zaustave otpuštanja u nekim simbolički važnim preduzećima je udaljilo Žospena i socijaliste od njihovog tradicionalnog biračkog tela, što je rezultovalo najvećim porazom u istoriji stranke 2002. g. Socijalistička baza je sve vreme stavljala do znanja Žospanu i njegovoj Vladi da moraju da idu levlje u svojim socijalnim reformama. Oni ih nisu poslušali i bili su okrutno kažnjeni zbog toga. Cela Francuska je osramoćena prolaskom Žan-Mari le Pena u drugi krug, iako je levica generalno odnela veliku pobedu. Kandidati nesocijalističke, radikalne i ekstremne levice (levi socijalisti, komunisti, zeleni i trockisti), čiji birači u drugom krugu predsedničkih izbora uvek staju na stranu socijalističkog kandidata, su svi zajedno dobili veći broj glasova (oko 26%) od Žospana (nešto više od 16%), a i levica je imala ukupno više glasova od desnice. Zbog kukavičke politike i nesposobnosti da se dogovore sa ostatkom levice, socijalisti (ali i komunisti, zeleni i deo trockista) su u drugom krugu masovno, sa dezinfekcionom maramicom na nosu i u rukama, glasali za degolistu Žaka Širaka i omogućili desnici narednih 10 godina pune vlasti.

Kraj I dela, za nastavka kliknite OVDE.


[1]    Građanskost (citoyenneté) kao težnja, svojstvo, pravo, status, a ne građanstvo kao društveni sloj ili buržoaska klasa u kapitalizmu.

 

Ivica Mladenović je sociolog, jedan od glavnih urednika regionalnog časopisa Novi Plamen. Trenutno živi i radi u Parizu.

Print Friendly