Filip Balunović: Medijska “polarna noć” u Srbiji

Jednom prilikom je Margaret Tačer (Margaret Thatcher), u vreme štrajka rudara 1984. izjavila: “Nema nedelje, nema dana, nema sata u kojem ne postoji pretnja da ovom zemljom zavlada tiranija. [To će se dogoditi] ako ljudi izgube samouverenost, ako izgube svoj odbrambeni duh. Tiranija se može pojaviti bilo kada, ništa je ne može zaustaviti.” Iako je tiranija sistem kojim samovoljno i represivno upravlja pojedinac, ona je još kod Tokvila (Alexis de Tocqueville) bila konceptualizovana drukčije, pa je tako izraz “tiranija većine” otvorio vrata novim kontekstualizacijama ovog pojma. Jedna od njih može biti primenjena na današnji kapitalizam, a pogotovo na njegove ogranke na periferiji globalne, ili u slučaju Srbije, evropske kapitalističke produkcije. U skladu sa tim, ne bi bilo netačno ukoliko bismo rekli da je današnja Srbija pod tiranijom kapitala, ili manjinskog dela društva koji poseduje veliki kapital. Ako je to tako, odnosno ako u Srbiji vlada tiranija, onda je logično da su mediji, kao i u svakoj tiraniji, najmoćniji instrument legitimizacije iliti obezbeđivanja (prećutne) podrške osiromašene većine, obogaćenoj manjini. Drugim rečima, mediji su ti koji ljudima, kao što to reče Tačer, oduzimaju samouverenost i odbrambeni duh. Ovaj tekst će se u nastavku baviti upravo time, medijima u uslovima tiranije krupnog kapitala i zabludama u vezi sa izveštavanjem u takvim uslovima.

Prva zabluda je da pri tiraniji kapitala mogu postojati nezavisni ili slobodni mediji. U uslovima tržišne konkurencije, medijske kuće ili korporacije moraju obezbediti prihode koji će ih učiniti konkurentnim. Pošto glavnica sredstava ne dolazi od rasprodatih tiraža ili televizijskih pretplata (dakle broja korisnika), mediji kao i sve druge poslovne sfere, u direktnom su zavisnom odnosu spram kapitala. Reklamni prostor je dakle glavni izvor prihoda. Kako bi se trougao zatvorio, u igru se uključuje i politika, kao sfera koja zavisi od vlasnika kapitala i njihove dobre volje i još boljeg finansijskog interesa, da finansiraju partije. Kako su vlasnici reklamnih prostora uglavnom političari, dok se, sa druge strane, veliki finansijeri partija oglašavaju u medijima i time im pune kasu, medijske kuće nemaju mnogo izbora osim da uđu u trougao ili da propadnu. Istovremeno, iako tiraž ne igra veliku ulogu kada se radi o direktnom prilivu novca, broj konzumera određenog medijskog sadržaja u direktnoj je vezi sa voljom i finansijskim interesom oglašivača da se reklamiraju u određenom mediju. Tako se pored izuzetno pažljivog, takoreći pobratimskog odnosa koji mediji gaje prema oglašivačima i vlasnicima reklamnog prostora (političarima), ceo ovaj začarani krug odražava i na narod koji, tako bespomoćan, obespravljen i besposlen, konzumira dekadentne medijske sadržaje koji sa jedne strane omogućavaju konkurentnost medija, a sa druge skreću pažnju većini sa tiranije manjine. U ovakvim uslovima, mediji ne samo da nisu samostalni, već se kao javna glasila ili glasila koja bi trebalo da služe javnom interesu, svode na tržišno prilagodljive partijsko-tajkunske instrumente političke legitimizacije i ispunjenjivanje uskih finansijskih interesa ekonomske elite.

U ovakvim okolnostima, mediji spinuju. Dva najsvežija primera tiču se najpre rekonstrukcije vlade Srbije, a potom i načina na koji se izveštava o merama štednje i njihovim implikacijama na život naroda. Priprema terena za ono što će uslediti tokom druge polovine ove godine otpočela je rekonstrukcijom vlade. Mediji su se tako umesto samim konceptom ekspertskih vlada i time čemu one u 99% slučajeva služe, bavili ličnim biografijama, licitiranjem i raznim drugim perifernim stvarima. Niti jedan medij nije, primera radi, napravio paralelu između tehnokratskih vlada koje su u Italiji ili Grčkoj poslužile za izglasavanje mera štedje, koje su nametnute od strane Brisela. Razlog ovome je bio taj, što se niti jedna demokratski, legitimno izabrana vlada ne bi usudila da čini to što su činili evropski tehnokrati – da idu protiv volje i interesa sopstvenog naroda i izglasaju mere štednje koje praktično od recesije prave još dublju recesiju. Teret naravno snose oni na dnu socijalne lestvice, dok oni na vrhu izlaze čak i sa dodatnim bonusima, baš onako kako smo videli da se događalo u SAD u bankarskom sektoru.

Nekoliko meseci kasnije, izveštaji medija, isprva o najavama a potom i o izglasavanju novih mera štednje pratile su pravila unutar gore pomenutog trougla mediji – krupni kapital – politička elita. Tako je primera radi, na RTS-ovom portalu 5. juna tekuće godine objavljen tekst pod naslovom Mere štednje ne znače manje plate i penzije, da bi odmah zatim, u lidu, pisalo: “Najveći teret snosiće zaposleni u javnim preduzećima”. Nakon što su mere štednje izglasane, medijski prostor bio je preplavljen naslovima poput Vučić: Ovo su mere za spas Srbije (Nedeljnik, 9.10.2013); Porez i štednja ili bankrot (Politika, 8.10.2013); ili Mere štednje na džepu političara: Nikoloćeva plata manja za 20500 a Dačićeva za 26122 dinara (Blic, 8.10.2013). Istovremeno, u dnu, primera radi, intervjua Nedeljnika sa Aleksandrom Vučićem, potpredsednikom vlade, stoji da je od 180 000 ljudi zahvaćenih merama štednje, čak 130 000 njih sa primanjima između 60 000 i 80 000 dinara, ali je efekat ove informacije potpuno zanemarljiv jer u naslovu stoji da je to “za spas Srbije”. Ono što nam mediji takođe ne govore, jeste da su tvrdnje tipa “Štednja ili bankrot” ili izjave ministra finansija, Lazara Krstića da je “Srbija izbegla grčki scenario” (u skupštini Srbije. 5.12.2013) jedna velika neistina. Niko se od medija nije bavio time da zaduženost Srbije iznosi 58 % BDP-a, a Grčke 169,1 %. Niko nije ni pomenuo da zaduženost zemlje u uslovima globalnog kapitalizma nije značajan indikator čak ni kada se radi o kreditnom rejtingu (dug SAD primera radi, premašio je godišnji BDP za oko 15 milijardi – dakle iznosi preko 100 %), a kamoli kada se radi o nečemu ozbiljnijem kao što je “spas ekonomije” u celini.

Istovremeno, Blic objavljuje potpuno irelevantnu informaciju o tome šta je rekao nekakav generalni sekretar Udruženja banaka Srbije Veroljub Dugalić i to sa naslovom Zaduženost stanovnika Srbije najniža u Evropi (Blic, 15.10.2013). Naravno, ovde se radi o privatnom dugu koji po glavi stanovnika u Srbiji iznosi 828 evra, što je, prema rečima Dugalića, “direktna posledica niskog standarda građana”, jer su, primera radi, prosečan stanovnik ili stanovnica Hrvatske zaduženi čak 11 000 evra. Dok se sa jedne strane narod zastrašuje “grčkim scenariom” zbog javnog duga od 58 % (gornja granica javnog duga zemalja evro – zone je 60 %), sa druge strane se pojavljuje nekakav bankar koji poziva narod da se više zadužuje jer to je tekovina modernog sveta.

Uz sve to, mediji nam donose i najvažniju informaciju od svih, a to je da će se i predsedniku i premijeru smanjiti plata. Najrelevantnije informacije se po pravilu izostavljaju ili ostavljaju za sam kraj, kao eto u današnjem Blicu koji objavljuje intervju sa ministrom privrede Sašom Radulovićem pod naslovom “Ne dam ostavku”, a gde se tek kao poslednje, postavlja pitanje “Gde su u toj priči zaposleni? Može se čuti da će u državnim firmama bez posla ostati 30.000 ljudi.” Naravno, poslednji deo teksta trebalo je da stoji u lidu. Ovako, utisak koji naslov zajedno sa glavnicom teksta ostavlja, jeste da je Saša Radulović ekspert koji se usudio da srpsku privredu digne na noge i neće odustati uprkos podmetanjima. Niti jedno pitanje u ovom intervjuu se naravno nije odnosilo na skandaloznu praksu sprovođenja javne rasprave o isto tako skandaloznom novom Zakonu o radu.

S pravom se na kraju možemo zapitati šta onda znači profesionalno novinarstvo? Nakon što ćemo konstatovati da bi profesionalno novinarstvo trebalo da znači izveštavanje u interesu javnosti, a ne uskih političko – ekonomskih elita, možemo da primetimo da se u Srbiji profesionalno novinarstvo svelo na profesionalno obavljanje zadataka, bez kojih biste, kao novinar ili novinarka, najverovatnije ostali bez posla. Dakle, u zavisnosti od toga gde radite, ne smete dirati one koji vas finansiraju, direktno ili indirektno. Ono što pak ne smete nigde, jeste da dirnete u sistemsku prirodu zamajaca u točkovima slobodnog novinarstva. Zato će današnji Blic preneti tweet Dušana Pavlovića (savetnika ministra privrede Saše Radulovića) u kom kaže: “Kako vreme prolazi, sve više sam siguran da je noliberalizam pojam koji koriste ljudi koji nemaju pojma o ekonomiji i liberalizmu“. Pošto bi bilo koji medij koji bi preneo odgovor na ovu, prosistemsku budalaštinu (osladio mi se izraz nakon što ga je ministar Radulović patentirao kao politički korektnog), onda ću ja eto ovde, najpre reći da je neoliberalizam kovanica koja je nastala nakon konceptualnog braka između tradicionalnog liberalizma i neoklasične ekonomije, a onda i završiti sa rečima ikone “modernog” srpskog establišmenta Ronalda Regana (Ronald Reagan), koji je jednom prilikom rekao Gorbačovu (Mikhail Gorbachev): “Evo zašto vam ne vjerujemo”.

Filip Balunović je politikolog. Završio je master iz međunarodnih odnosa i evropskih studija. Uređuje blog Levo smetalo.

Tekst je uz odobrenje autora preuzet sa bloga Levo smetalo.

Print Friendly