Filip Balunović: Budalaštine kojima se divi Balkan

„Veliku istinu“ o srpskoj ekonomiji saopštio nam je ministar privrede, Saša Radulović. Prebrojao je sva javna preduzeća, rekao da su ona teret privredi i zaključio da su kao takva zamajac u točkovima koji bi se, da nije njih, kotrljali ka prosperitetu. Zato je ministar Radulović uz podršku vlade iz budžeta za narednu godinu izuzeo subvencije za javna preduzeća. Umesto toga razvio je strategiju da se, ukoliko ima uslova, nekima od njih pomogne u procesu restrukturiranja, dok će velika većina biti ugašena ili privatizovana. Kaže ministar da on nije političar i da građanima saopštava surovu istinu. Mediji u regionu dive se hrabrosti Saše Radulovića, koji je konačno presekao i odlučio da raskine sa „ružnom prošlošću“ koju je karakterisala državna intervencija u sferi ekonomije. Dve su začkoljice po sredi u vezi sa ovim – jedna je ekonomska a druga ideološka.

Ono što se sve vreme provlači kroz diskurs jeste to da je u prethodnih deset godina istrošeno poverenje u ekonomski model prema kom država aktivno učestvuje u ekonomiji. Stvara se tako dojam da je od 2000. godine do danas, ekonomija istrulila jer se 1) država previše mešala i 2) jer su i privatizacija i pokušaj liberalizacije tržišta doveli do katasrofalnih posledica usled pljačke prilikom privatizacije.

Ministar privrede Saša Radulović FOTO Alo.rs

Krenimo od prve antiprotivne izjave u kojoj, u svom autorskom tekstu ministar kaže:

„Umesto da radimo, mi smo zamislili da će stranci doći da razviju našu privredu. Ovo je naravno kapitalna budalaština. Svi investitori, domaći i strani, posluju zbog profita (…) Glavni fokus ekonomske politike mora da bude domaća privreda.“

Pre svega, „kapitalna budalaština“ je to da ima iole značajnije razlike između stranih i domaćih privatnih investitora, u uslovima u kojima se država ne meša u ekonomiju. Kako bi novac uložili baš u srpsku a ne u neku drugu privredu, velikim investitorima neophodno je pružiti ono što se često naziva „povoljnom atmosferom za biznis“. Ta povoljna atmosfera tiče se redukcije troškova proizvodnje, te smanjenih državnih nameta kako bi se uvećao profit koji je, baš kako reče i ministar, glavni cilj i stranim i domaćim investitorima. Jeftina radna snaga, liberalizovano tržište radne snage, te privilegovan položaj kada je reč o privatizaciji i eksploataciji javnih dobara i prirodnih bogatstava podjednako su važni i stranim i domaćim velikim investitorima. Umesto inostranim multinacionalkama, omogućićemo domaćim oligarsima da uvećavaju svoje bogatstvo. Ono što je verovatniji scenario od drugih, ako domaći investitori narastu do mere u kojoj će biti zanimljivi za otkup od strane inostranih investitora, ponovo će se vlasništvo nad uspešnim proizvodnjama preseliti u ruke stranog kapitala. Primeri Apatinske pivare ili Zastave ovde su relevantni. Ako o ovome sudimo na osnovu neoliberalne „biblije“, teorije racionalnog izbora, nema nam druge osim da zaključimo da nikakve racionalnosti niti jasne računice u ovome nema. Jedino na šta ovakav pristup može da se svede jeste „patriotska“ iracionalnost prema kojoj su nam draži domaći od stranih bogataša i to samo privremeno, kako bi se stvorio privid nekakvih reformi.

Druga „kapitalna budalaština“ ministra Radulovića tiče se dela u kom kaže:

„Na javna preduzeća trošimo dodatne stotine miliona evra godišnje. Javna preduzeća kod nas nisu izvori pofita, već deo socijalne politike s ogromnom cenom po celo društvo. I štetnim ugovorima, kupcima i dobavljačima, preko kojih se izvlači ogroman novac i sliva u privatne, uglavnom partijski obojene džepove.“

Ekonomska strategija prema kojoj se rast stimuliše povećanjem javnih rashoda umesto njihovim smanjivanjem nije ništa što je „s one strane razuma“. Trideset „Prosperitetnih godina“ (Glorious years) posleratne Evrope upravo su došle kao posledica kejnzijanske logike koja predlaže uvećanje javnih rashoda u cilju rasta pariteta kupovne moći potrošača. Kada ljudima novac dajete (bilo u formi socijalnih davanja, subvencija ili bilo kojoj drugoj formi) oni ga prosto ne jedu već ga troše (dakle još jedna „pod-budalaština“ je da javni rashodi predstavljaju „bacanje para u bunar“). Ako u državi kao što je Srbija to prestanete da činite, ne samo da destimulišete potrošnju koja ima direktan uticaj i na smanjenje proizvodnje (zakon ponude i potražnje, ništa komplikovanije od toga, zaista), već otvarate prostor za sivu ekonomiju. Tako će najavljeno smanjenje poreza na rad koje bi trebalo da stimuliše poslodavce da plaćaju porez na svakog svog zaposlenog (mera koja za cilj ima smanjenje poslovanja u sivom sektoru) biti poništena smanjenjem javnih rashoda i šta više doprineti povećanju obima „sive zone“. Ako još i liberalizujete tržište rada kao što je izvesno da će se učiniti (sudeći po predlogu novog Zakona o radu), onda vam se broj ljudi bez posla uvećava, potrošnja dodatno smanjuje, samim tim i dotok novca u budžet, dok područje sive ekonomije raste čime se onemogućava oporezivanje zarada. Ako je neoliberalni argument na ovo da liberalizacija tržišta radne snage omogućava veću dinamiku kroz doškolovavanje, prekvalifikaciju i brzu adaptaciju na tehnološke i druge inovacije, onda u celu ovu zavrzlamu moramo da uključimo i liberalizovani obrazovni sistem koji funkcioniše po principima komodifikacije znanja i bivamo konačno zatvoreni u začarani krug neoliberalnog tržišta. Upravo je to ono što se dogodilo u Zapadnoj Evropi u kojoj je država blagostanja zamenjena neoliberalnom, što je bio kraj evropskog „zlatnog doba“. Posledice vidimo danas u većini država EU, kroz galopirajuću nezaposlenost i još veće disparitete između bogatih i siromašnih. Bez namere da poredim današnju Srbiju sa posleratnom Zpadnom Evropom, naglašavam ovo jer nam ministar zapravo saopštava da je politika uvećanja rashoda kroz subvencije propala, umnogome zbog koruptivnih radnji i pljačkaških prljavih ruku političke elite, koja se pretvorila u parazitsku skupinu na koju država baca novac. Ako je on sada deo te političke elite i ako on nije isti kao i njegovi prethodnici, zašto onda poseže za merama koje bi trebalo da spreče partijske zloupotrebe, ali i da umnogome pogoršaju položaj prosečnog radnika u Srbiji? Jedan od odgovora može biti i da nije tačno da nije isti, pa preko leđa radnika želi da se razračuna sa parazitskim elitama koje mu kvare reputaciju.

Ideologija

Među mnogobrojnim budalaštinama i to kako ministar Radulović reče „kapitalnim“, ovo su možda bile dve ili tri koje su mi iskopale oči. Druga strana medalje svakako je privid ideološke neutralnosti najavljenih „reformi“. Širom regiona, one se razumeju kao glas (ekonomskog) razuma koji će se akobogda, proširiti diljem Balkanskog poluostrva.

Kako bismo najpre shvatili zašto se ceo Balkan divi srpskom ministru privrede, krenimo od veberovske tradicije razumevanja ideologije, s obzirom na to da je ona, pouzdano znam, bliska jednom od glavnih savetnika Saše Radulovića. Prema tumačenju Maksa Vebera (Max Weber) ali i drugih predstavnika škole nazvane po njemu, svaki ideološki impuls koji stiže od elita analizira se na osnovu parametara koji se tiču lične koristi. Dakle svaki pojedinac sudiće o planu Saše Radulovića sa stanovišta mogućnosti da od najavljenih mera ima koristi. Radi se o već pomenutoj teoriji racionalnog izbora. Jedna od tri vrste racionalnosti kojom se pojedinci koriste pri pravljenju izbora jeste i ono što Rejmon Budon (Raymond Boudon) naziva racionalnošću položaja ili situacijskom racionalnošću, gde se, sa stanovišta teorije, racionalnim smatra i onaj sud koji stoji na pogrešnim kauzalnim osnovama usled podređenosti položaja u kom se oni koji sude nalaze, a u ovom slučaju to su građani. Moguće je tako, da građani podržavaju ministra misleći da će se to pozitivno odraziti na njihov socijalni ili bilo koji drugi položaj, ali su nažalost zbog svog društvenog položaja uskraćeni za ispravnu percepciju onoga o čemu on govori i stvarnih posledica toga.

Što se tiče same deideologizacije udžbeničkog neoliberalizma, moraćemo ipak da se oslonimo na malo ozbiljnije i kudikamo smislenije teorijske okvire od teorije racionalnog izbora. Ono što vidimo ovih dana u medijima širom regiona ne predstavlja ništa drugo do otelotvorenje ovoga što Antonio Gramši (Antonio Gramsci) zove kulturnom hegemonijom koja se uspostavlja kao dominantna ideologija posredstvom institucionalnih instrumenata poput medija, obrazovnog sistema itd. Prema Altiserovom (Louis Althusser) shvatanju ideologije, njena funkcionalna snaga leži u državnom aparatu koji pre ideološkim nego li represivnim aparatom obezbeđuje podršku za svoje ideje. Kako je u srpskom društvu više nego primetan konsenzus oko briljantnosti ideja ministra Radulovića, biće da je ovo u potpunosti uspelo. Ako posetite Fakultet političkih nauka u Beogradu videćete da je ono što Altiser stavlja na najuzvišenije mesto kada je reč o ideološkoj indoktrinaciji – obrazovni sistem, već dugi niz godina glavni institucionalni mehanizam za širenje i prihvatanje ove „deidelogizovane“ ideologije. Tako ovaj privid reformi čini sistemu upravo ono što mu je neophodno kako bi opstao – prikriva njegove protivrečnosti o koje se koriste isključivo politička i ekonomska elita. Ako pratimo psihoanalitičku tradiciju mogli bismo da zaključimo da su građani žrtve jedne ideološke iluzije. Možda je istini, u našem slučaju, najbliže Žižekovo gledište (koje prati psihoanalitičku tradiciju) da idelogija nije iluzija sna koji sanjamo da bismo pobegli iz nepodnošljive stvarnosti već njenu osnovu čini konstrukcija fantazije koja služi kao podrška samoj našoj „stvarnosti“: iluzija koja strukturiše naše delotvorne , stvarne društvene odnose. U tim društvenim odnosima odavno su počele da vladaju relacije tipične za neoliberalno društvo (Karl Polanyi) koje je konstruisano na temeljima dominantnog načina ekonomske proizvodnje u poslednje dve decenije. To društvo danas je kompetitivno, ono je sazdano iz gomile otuđenih pojedinaca koji sopstvene uzajamne odnose potčinjavaju zakonima tržišta. U takvim okolnostima, pored njih nezapaženo prolaze ovakve ideološke konstrukcije poput autorskog teksta Saše Radulovića.

Naposletku, ipak je ministar privrede stručnjak, može se reći i naučnik i to taman onoliko koliko je ekonomija nauka. Ali sve i da jeste, Markuze (Herbert Marcuse) nas je naučio da su nauka i tehnologija dominantni oblici ideologije u savremenom društvu. Pitanje je samo dokle će biti moguće održavati kulturnu, ekonomsku i političku supremaciju i dokle će biti moguće legitimisati ideološki mehanizam koji donosi sve gore posledice. Možda trenutno okolnosti za radikalnu promenu i nisu pogodne, ali ponekad je dovoljno načiniti korak koji je, ako je pravi, sposoban da retroaktivno izgradi preduslove za samog sebe (Slavoj Žižek).

Filip Balunović je politikolog. Završio je master iz međunarodnih odnosa i evropskih studija. Uređuje blog Levo smetalo.

Tekst je uz odobrenje autora preuzet sa bloga Levo smetalo.

Print Friendly