Darko Vesić: Blokada pravosuđa – šta stoji iza pobune advokata?

Odlukom Advokatske komore advokati u Srbiji su 17. septembra stupili u protest sa obustavom rada dok su beogradski advokati svoj rad obustavili nedelju dana ranije. Tako je otpočela potpuna blokada sudskih procesa koja sada traje više od tri i po meseca i koja je zaustavila funkcionisanje pravosuđa i izazvala otvoreni rat između ministra pravde i Advokatske komore. Čini se da se sada konačno nazire kraj ovog protesta. Međutim, koji su bili razlozi za njegovo otpočinjanje?

Prema tvrdnjama Advokatske komore, advokati su stupili u štrajk “sa ciljem da se suprotstave vladavini zakona sile” i na taj se način izbore za “pravo građana na zaštitu ustavom zajamčenih ljudskih prava i sloboda od strane advokature kao samostalne i nezavisne službe.” I pored proklamovane odbrane ovih opštedruštvenih interesa, nema sumnje da direktan povod za otpočinjanje protesta bila zaštita daleko partikularnijih interesa. To se može videti i iz zahteva koje su advokati formulisali. Prvi i osnovni zahtev advokata tiče se Zakona o javnom beležništvu. Naime, advokati zahtevaju izmene navedenog zakona kako bi im se dala mogućnost sastavljanja važećih ugovora, a koja im je po novom zakonu oduzeta. Također traže da se onemogući pravno zastupanje građana pred sudovima od strane javnih beležnika. Neusvajanje njihovih zahteva bi za posledicu imalo smanjenje obima posla advokata. Drugi zahtev se tiče visine poreza – advokati zahtevaju naplatu poreza u skladu sa ostvarenom dobiti, što pretpostavlja smanjenje osnovice za paušalno oporezivanje koja, prema mišljenju advokata, nije u skladu sa datim društveno-ekonomskim prilikama. Na kraju oni zahtevaju i smenu aktuelnog ministra pravde, Nikole Selakovića, zbog načina postupanja tokom protesta kao i zbog neuspelog sprovođenja reformi pravosuđa.

Tokom trajanja protesta pažnju javnosti verovatno je najviše privukao medijski rat koji je obilovao međusobnim optužbama između ministra pravde i predstavnika Advokatske komore. Činjenica da protest nije otpočeo u trenutku donošenja spornog Zakona o javnom beležništvu, što je bilo za vreme prethodne vlasti, već u trenutku njegovog stupanja na snagu (tri i po godine kasnije), poslužila je ministru kao osnova da optuži advokate za “politizaciju” protesta i manipulaciju javnošću. Prema mišljenju ministra Selakovića, ali i ostatka državne vlasti, pravi razlog za štrajk krije se u “sprezi politikanata i tajkuna”, jer cilj protesta zapravo predstavlja blokiranje rada pravosudnih organa kako bi se sprečilo donošenje pravosudnih presuda u nekim od najznačajnijih slučajeva, kao što je suđenje Miroslavu Miškoviću. Pozivanjem na proces koji se vodi protiv najpoznatijeg i najomraženijeg srpskog tajkuna, ministar je nastojao da pridobije javnost i time je antagonizuje spram advokata. Međutim, advokati su oštro odbacili ovakve optužbe i na njih odgovorili podnošenjem tužbi za klevetu i zahtevom za smenu ministra.

Zvanični ciljevi reforme pravosuđa

Uprkos proizvodnji skandala, najznačajnije posledice koje obustavljanje rada pravosuđa ima po građane Srbije jeste odlaganje i zastarevanje brojnih slučajeva. Međutim, da li sprovođenje reforme pravosuđa, koja predstavlja i pravi uzrok za otpočinjanje protesta, nosi sa sobom posledice koje su potencijalno daleko veće po celokupno društvo, i da li advokati svojom borbom zaista štite i neke šire društvene interese?

Nominalni cilj započete reforme predstavljen je kao povećanje efikasnosti rada pravosudnih organa. Ideja je da će se, na primer, putem uvođenja novih institucija, kao što su privatni izvršitelji i javni beležničari, rasteretiti sudstvo, povećati pravna sigurnost svih građana i tako stvoriti klima koja će podstaći investiciona ulaganja. Međutim, sadržaj zakona kao i način na koji su oni donošeni – često ishitreno i bez javne rasprave – nametnuli su pitanje u čijem se zapravo interesu ovakva reforma sprovodi.

U sklopu pomenute reforme donesen je i sporni Zakon o javnom beležništvu, koji je stupio na snagu 1. septembra ove godine, iako je usvojen još u maju 2011. Njime je uvedena institucija javnih beležnika (notara), kao (navodno) samostalna i nezavisna služba. Notare na njihovu funkciju imenuje Ministarstvo pravde, čime se zapravo privatnim subjektima na koncesiju daje sprovođenje javne funkcije. Pored dela poslova kojeg su ranije obavljali advokati, pod nadležnost notara potpao je i deo poslova koji su ranije obavljali državni pravosudni organi, kao što je overa dokumenata. Osnovni argument iza ovoga predstavlja uverenje da će notari svoj posao obavljati bolje pošto svojom imovinom odgovaraju za ispravnost zaključenog posla. Ovo bi trebalo da bude dovoljan garant da neće dolaziti do raznih vrsta manipulacija i zloupotreba, kao što se to dešavalo ranije. Stupanje Zakona na snagu odlagano je više od tri godine, delom i zbog slabe zainteresovanosti za polaganje ispita za notare. S tim u vezi je formalno problematično da je Javnobeležnička komora osnovana sa samo 94 člana, iako sam Zakon kao minimalni broj propisuje 100.

Monopolski položaj notara

Uvertira primeni ovog zakona bile su izmene Zakona o prometu nepokretnosti, do kojih je došlo u avgustu, a na osnovu kojih je predviđeno da je za sastavljanje i overavanje ugovora o prometu nepokretnosti u obliku javnobeležničkog zapisa isključivo nadležan javni beležnik na čijem se području nalazi nepokretnost koja je predmet ugovora. Ovo predstavlja i ključnu tačku spora između ministra i advokata. Naime, ovim postupkom je advokatima sada onemogućeno da vrše sklapanje ovog tipa ugovora, jer su notari zauzeli monopolski položaj u vršenju ove vrste pravnih usluga. Građani više nisu u mogućnosti da izaberu svog zastupnika, već će odlaziti kod notara imenovanog za teritoriju na kojoj se nalaze.

Advokati su pokrenuli pitanje ustavnosti ovakvog zakonskog rešenja. Naime, kako tvrde, država je uvođenjem javnih beležnika ukinula ekskluzivitet advokata na obavljanje poslova zastupanja i javne pomoći, koja im je zagarantovana po Ustavu. Takođe, protivustavno je bilo i prenošenje dela poslova iz nadležnosti sudova u nadležnost javnih beležnika. Važnu stavku predstavlja i činjenica da notari nisu nezavisni jer ih ministarstvo imenuje i razrešava pod uslovima koje samo propisuje. Na taj način je ugroženo i samo načelo podele sudske i izvršne vlasti.

Uvođenjem sistema javnih beležnika građani se dodatno materijalno opterećuju porastom cena pravnih usluga. Ovo je direktna posledica de facto monopolskog položaja koji notari sad zauzimaju. Činjenica da su građani ranije mogli da izaberu svog pravnog zastupnika, kao i da su bili u mogućnosti da mnoge vrste isprava sami sačinjavaju i da ih kasnije samo overavaju u sudovima po nižim cenama, omogućavala im je mnogo veću kontrolu nad troškovima. Sada nemaju izbora sem da pristanu na propisanu notarsku tarifu javnog beležnika zaduženog za njihovu teritoriju. Posledica ovoga je povećanja troškova za građane koje predstavlja i ozbiljnu prepreku za jednak i slobodan pristup pravosudnim odlukama.

U službi investicijske klime

Javlja se i problem efikasnosti, pošto se čini da nekoliko stotina javnih beležnika, koliko se predviđa da će na kraju biti imenovano (po Zakonu o javnom beležništvu na svakih 25.000 stanovnika dolazi po jedan javni beležni) nema kapacitet da zameni 8.500 advokata kada je reč o potrebama privrede i građana u pravnom prometu. Prema tvrdnjama advokata, već u prvih desetak dana od primene Zakona došlo je do odlaganja sačinjavanja javnobeležničkih zapisa i za po nekoliko meseci.

Uvođenje sistema notara takođe negativno utiče i na budžetske prihode s obzirom da se država efektivno odrekla dela prihoda na osnovu poslova koji su prepušteni javnim beležnicima. Tu se pre svega misli na usluge overe dokumenata pošto će sada zarade od ovih poslova slivati u privatne džepove umesto u državnu kasu. Takođe, Republičko javno pravobranilaštvo više neće moći samo da sastavlja ugovore (bez nadoknade) za koje je propisana forma javnobeležničkog zapisa, već će morati da sprovede postupak javnih nabavki za izbor notara kojem će morati da plati javnobeležničku taksu.

Činjenica da su advokati obustavili svoj rad i stupili u protest predstavlja bitan indikator dubine trenutnih procesa. Kriza i restrukturacija kapitalizma svakako utiču i na velike delove srednje klase menjajući osnove na kojima se njihova reprodukcija odvija. Povećanje konkurencije i sve veća pripuštenost tržištu mnoge pripadnike ovog sloja gura niz društvenu letvicu. Ovo vodi do zaoštravanja kako međuklasnih, tako i unutarklasnih sukoba u borbi za ostvarivanje što bolje pozicije. Primer toga upravo predstavlja i situacija u kojoj se nalaze i advokati. Opšti pad privrednih tokova dovodi i do smanjenja njihovog posla, a sprovođenje reformi koje za cilj imaju poboljšanje investicione klime dodatno ugrožava njihov položaj. Tu je potrebno imati u vidu da ni pripadnici advokatske profesije ne predstavljaju homogenu grupu po pitanju svog finansijskog, političkog ili društvenog uticaja. Stoga su posledice krize i mera štednje na različite načine pogodile i pripadnike ove grupacije, pa je opšte pogoršanje materijalnog položaja svakako osnovni razlog za stupanje u protest.

Protest privilegiranih

Međutim, uprkos pozivanju na šire društvene interese, čak i ispunjavanje zahteva advokata nema potencijal da zaustavi započete reforme pravosuđa koje se sprovode u interesu investitora i vladajućih struktura, a još manje da problematizuju funkcionisanje samog sistema. Dovođenjem u pitanje sistema advokati bi morali da dovedu u pitanje i sopstvenu ulogu u njegovoj reprodukciji kao što je zaštita pravnog poretka i postojanja privatne svojine, a to se svakako ne može očekivati. Krajnji domet njihove borbe može biti samo drugačija preraspodela dobiti unutar privilegovanih slojeva.

Tako ovaj protest predstavlja još jednu u nizu pobuna protiv mera koje sprovodi vlada. Razlika je u tome što se sada radi o privilegovanom sloju koji sve više dolazi na udar neoliberalnih politika. Privilegije se ne odnose nužno na bolji materijalni položaj, mada ni to ne treba zanemariti. Pre svega se misli na ulogu koju ova društvena grupa ima u reprodukciji kapitalističkog sistema. Advokati su ukazali na iste probleme koje pogađaju i druge grupe, s tim što im je specifični položaj i u proseku bolje materijalno stanje omogućilo da postignu veću vidljivost i bolju pregovaračku poziciju u borbi za ostvarivanje svojih zahteva. U svom protestu nisu pokazali ni značajnije nastojanje da se povežu sa ostalima koji ispaštaju zbog rasta socijalnih nejednakosti, restriktivnim mera izvršnih vlasti, urušavanja principa zakonitosti i korišćenja državnih institucija za zadovoljavanje partikularnih interesa. Međutim, dok neko ne pomeri granicu pratikularnih borbi u pravcu pravljenja širokog društvenog fronta protiv urušavanja svih vidova zaštite koju država treba da obezbedi građanima (pravnu, socijalnu, zdravstvenu itd.), rezultati ovakvih protesta biće kratkoročni, minimalni ili nikakvi iz vizure interesa širih društvenih slojeva.

Darko Vesić je član Centra za politike emancipacije.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.

Print Friendly