Catherine Samary: Od kontradikcija socijalizma do krize kapitalizma [INTERVJU]

Katrin SamariKatrin Samari (Catherine Samary) specifično je fokusirana na istoriju i političku ekonomiju bivšeg socijalističkog bloka. U svojim knjigama i člancima posebno se bavila jugoslovenskim samoupravnim socijalizmom, procesima periferizacije istočnoevropskih postsocijalističkih zemalja, kao i raspadom nekadašnje SFRJ. U razgovoru sa Katrin pokušali smo da damo odgovore na niz pitanja: Da li je socijalizam bio samo „statični sistem koji je počivao na zaduživanjima“ i imamo li danas „previše ili premalo ostataka socijalizma“? Kakva je bila uloga MMF i drugih međunarodnih aktera u njegovom urušavanju? Šta nam je doneo prelazak na tržišnu privredu i kakve su perspektive perifernih država poput Srbije? Kakva je uopšte pesrpektiva EU, u svetlu aktuelne duboke krize? Koje su alternative i može li model samoupravnog socijalizma poslužiti kao putokaz u kom pravcu se ove alternative mogu razvijati?

Katrin Samari će u petak 12. aprila od 20 časova u Domu omladine Beograda, na poziv Centra za politike emancipacije, održati predavanje pod nazivom „Istočna periferija Evrope unutar globalne sistemske i evropske krize“.

U nekoliko knjiga i članaka bavili ste se iskustvima SFRJ. Šta vas je navelo da se specifično zainteresujete za socijalističku Jugoslaviju?

Kada sam imala 17 godina priključila sam se antistaljinističkoj Četvrtoj internacionali koja je u velikoj meri bila otvorena za iskustva Jugoslavije. Nakon prekida odnosa između Staljina i SFRJ 1948. godine, ova internacionala je slala svoje članstvo da unutar Internacionalnih brigada „izgrađuje socijalizam“ u Jugoslaviji. Promišljanje samoupravljanja inkorporirano je u program Četvrte internacionale kao vid emancipatornog principa, bez nekog konkretnog „modela“ ili određenog seta institucija. Tokom 1960-ih godina lideri ove internacionale, Ernest Mandel, Livio Maitan i Tarik Ali, učestvovali su u Korčulanskoj letnjoj školi organizovanoj od strane grupe „Praxis“. Sve to skupa navelo me je da otpočnem izučavanje jugoslovenskog iskustva uz nezavisan i kritički pristup, donekle blizak jugoslovenskim marksistima koji su sa jedne strane podržavali samoupravljanje, ali i kritikovali sistem iznutra. Istraživala sam kontradikcije jugoslovenskog samoupravljanja na bazi socijalnih i nacionalnih konflikata uzrokovanih različitim reformama[1], a sa ciljem da iz ovog iskustva učim.

Danas, dominanta interpretacija ovog perioda naše istorije jeste ona u kojoj se socijalizam interpretira kao neodrživ sistem, pre svega usled svoje statičnosti. Možete li nam ukratko reći nešto o unutrašnjoj dinamici jugoslovenskog socijalizma?

Ovakva interpretacija je pogrešna i to iz dva razloga. Prvo, nakon staljinističkog perioda dešavale su se istinske transformacije, posebno u Jugoslaviji: između 1950-ih i 1980-ih godina eksperimentisalo se sa tri različita oblika planiranja, tržišta i samoupravljanja. Drugo, navedena formulacija ne može objasniti koji su bili razlozi i akteri reformi i otpora tim reformama.

„Realni socijalizam“ generalno se suočavao sa kontradikcijom između, sa jedne strane, proklamovanih socijalističkih ciljeva – konkretizovanih u vidu fabrika koje nisu mogle bankrotirati ili biti prodate i kroz obezbeđivanje radništvu, kao zvaničnom vlasniku, sigurnosti zaposlenja – i, sa druge strane, monopolizacije moći od strane jedne partije. Majkl Lebovic[2] ovo analizira kao vid jednog „društvenog ugovora“, ugovora koji je nametnut i samim tim otuđen: njime su režimi dobili određeni legitimitet, ali je favorizovan „ekstenzivan rast“; nisu zadovoljene sve potrebe, smanjena zagađenost, niti je postojeća proizvodnja restrukturisana kroz mobilizaciju od strane samih radnika.

U federalnoj i višenacionalnoj Jugoslaviji „društveni ugovor“ došao je od strane radnika i nacija: socijalna i nacionalna prava uvećana su nakon konflikata putem različitih reformi. Titoističko vođstvo ovde je imalo ulogu paternalističkog „arbitra“ koji kombinuje represiju i ustupke.

Ustav iz 1974. godine iskristalisao je sve ove kontradiktorne dimenzije. Reforme vezane za „tržišni socijalizam“ prekinute su sredinom 1960-ih godina nakon represije, koja je nastavljena i početkom 1970-ih, nad nezavisnim pokretima izgrađivanim u to vreme: omladina u Srbiji i intelektualci povezani sa časopisom „Praxis“ protivili su se nejednakostima i „crvenoj buržoaziji“ i zalagali za samoupravljanje po principu „odozdo na gore“, albanski demonstranti zahtevali su jednakost i transformaciju Kosova u republiku, a „Hrvatsko proleće“ iznelo je zahtev da republike raspolažu deviznim sredstvima. Nakon represije, novim reformama preformulisan je „društveni ugovor“. Sa jedne strane politički monopol jedne partije, a sa druge strane ustupci svim navedenim pokretima: više konfederalizacije posebno kada je u pitanju spoljna trgovina, što je bio zahtev najbogatijih republika, i status kvazi-republike za pokrajine; resocijalizacija bankarskog sistema i samoupravnog planiranja uz povećana prava osnovnih samoupravnih jedinica. Uvedena je i nova definicija društvenog vlasništva koja je istovremeno suprotstavljena državnom i grupnom vlasništvu.

Dakle, ovde se ne radi o „statičnosti“ već o neefikasnosti: represijom se nije mogao postići konsenzus ili poverenje u samoupravnu saradnju, dok su nacionalističke snage povećale sopstveni legitimitet u odnosu na „druge“.

Kada se govori o socijalizmu često se pokreće i pitanje zaduživanja. Kako je ova zaduženost zapravo kreirana i da li je ona uzrokovana unutrašnjim ili spoljašnjim faktorima?

Uzroci duga su i unutrašnji i spoljašnji. Pet istočnoevropskih zemalja (Rumunija, Mađarska, Jugoslavija, Poljska i Istočna Nemačka) zadužilo se tokom 1970-ih godina u stranoj valuti.

Unutrašnji uzroci zaduživanja povezani su sa prethodno navedenim kontradikcijama: otvaranje za spoljnu trgovinu bilo je ustupak unutrašnjim pritiscima koji su zahtevali „modernizaciju“ i pristup primamljivim proizvodima sa Zapada.

Kao što sam već pomenula, u Jugoslaviji je decentralizovani bankarski sektor iz 1960-ih „socijalizovan“ 1974. godine, a čitav sistem je dodatno konfederalizovan. Banke su postale finansijski organi samoupravnih fabrika. Time je omogućen unutrašnji kreditni bum usmeren ka povećanom uvozu.

Ipak, tri spoljna faktora uticala su na uvećanje duga u stranoj valuti tokom 1970-ih godina. Zapadne banke, suočene sa stagflacijom u zemljama centra, povećale su ponudu zajmova, zasnovanih na depozitima položenim od strane izvoznika nafte, zemljama sa južne zemljine hemisfere, kao i istočnoevropskim državama. Kamata na privatne kredite rapidno je porasla sa monetarističkim zaokretom u Sjedinjenim Američkim Državama tokom 1980-ih godina. Porast cene nafte između 1973. i 1979. godine predstavlja poslednji spoljašnji faktor i ogroman šok za Jugoslaviju u kojoj su rudnici uglja bili zatvarani tokom 1960-ih usled tržišne nekonkurentnosti.

Povećanjem duga jača i uloga Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Šok terapija koju je 1989. godine predložio Ante Marković, predsednik poslednje jugoslovenske vlade, direktno je podstaknuta od strane MMF-a, a prihvaćena na federalnom nivou, uključujući tu, dakle, i Slobodana Miloševića koji je tada bio predstavnik Srbije.

Danas se tvrdi da i dalje imamo „previše socijalizma“. Tržište i neoliberalna ekonomija posmatraju se kao nešto prirodno. Čak se i sindikati zalažu za privatizaciju. Ipak, gde je kapitalistička restauracija dovela nekada socijalistička društva?

Nova pravila i novi kriterijumi uvek su predstavljeni kao „neutralni“ i univerzalni. Zašto se protiviti privatizaciji i tržišnom takmičenju ako je „dokazano“ od strane „eksperata“ da donose efikasnost i slobodu? Ipak, nigde u svetu niti ikada u prošlosti privatizacija i tržište nisu uvedeni bez snažnog uticaja države i institucija. Takođe, ne postoji ni „naučni“ konsenzus oko kriteriterijuma efikasnosti tržišta i privatizacije. A činjenice su tu: finansijska liberalizacija u svetu prouzrokovala je nekontrolisane tokove spekulativnog kapitala i krize koje se ponavljaju od 1980-ih pa sve do poslednjih iz 2007. i 2009. godine, a kraj se ne nazire.

Čak su i direktne strane investicije, za koje se tvrdi da su stabilnije i da donose modernizaciju, orijentisane ka kratkoročnim profitima. U takvoj situaciji, kada „pravila“ nalažu privlačenje direktnih stranih investicija, uvek je „previše socijalizma“ (odnosno socijalne zaštite). Insistira se na manjem oporezivanju kapitala, smanjenju nadnica i kolektivne zaštite, dok se istovremeno povećavaju porezi na proizvode. Objašnjenje ovakve „dinamike“ jeste da je čovek, ako je u pitanju radnik ili radnica, sveden na robu. Nezaposlenost i prekarizacija rada postaju strukturalni, zaposleni sa primanjima ispod granice siromaštva i workfare programi postaju sredstva za postizanje „efikasnosti“. Pravo na obrazovanje ili pravo na zdravstvenu zaštitu više nisu univerzalna prava.

Ukratko, vraćamo se u 19. vek.

Još jedna važna tema u srpskoj javnosti jesu EU integracije. Iz vaše perspektiva, kakva je budućnost Evropske unije? Ako su neophodne promene, može li se EU promeniti iznutra ili je Evropi potrebna drugačija unija izgrađena na potpuno novim osnovama?

Dezintegracija EU jeste moguća. Ipak, ono čemu svedočimo je nova faza „ordo-liberalizma“ – kombinacija jakih institucija zasnovanih na Paktu koji nameće mere štednje („Trojka“ koju niko nije izabrao na izborima, a čine je Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF) i novog talasa neoliberalne ofanzive. Dve centralne stavke su ovde važne: privatizacija socijalnih usluga i „fleksibilizacija“ rada. Faza kojoj prisustvujemo uvećaće nivo nedemokratičnosti i antisocijalnih karakteristika i zacrtati ih kroz EU ugovore.

Upravo zbog toga, postojeći ugovori se moraju preispitati i promeniti ako želimo da ponudimo alternativnu socijalnu, ekološku i demokratsku politiku i Uniju u kojoj će novac, tržište i banke biti podređeni ovim ciljevima putem javne kontrole. Za ove ciljeve moguće je boriti se kombinovano na nacionalnom i evropskom nivou, unutrašnjom ili spoljašnjom borbom, jer se navedeno tiče svih Evropljana pa bilo da su oni već unutar EU ili ne, unutar eurozone ili ne, spremni da se njoj priključe ili ne. Samoopredeljenje se ovde mora poštovati.

Ne mislim da je uslov efikasnosti borbe izlazak iz EU u slučaju da ste već država članica. U Francuskoj je levica – nenacionalistička i demokratska – organizovala kampanju za odbijanje projekta Evropskog ustava. U ovoj kampanji je jasno rečeno da nam je potrebna drugačija unija. Evro se koristi kao okosnica neoliberalne, antisocijalne politike. Takvu politiku moramo kritikovati i to u svakoj zemlji.

Da li je bolje ostati van EU ili je bolja pozicija unutar nje zavisi od konkretnog konteksta, konkretnih uslova i procene, ne od nekakvog principa.

Francuska već skoro godinu dana ima socijalističku vladu i socijalističkog predsednika. Kako ocenjujete rad Socijalističke partije u ovom periodu?

Ako se pod „socijalističkim“ podrazumeva da je ishodište političke aktivnosti Socijalističke partije još uvek socijalizam ili makar socijalni otpor dominantnoj politici, onda ne, mi nemamo socijalističku vladu niti socijalističkog predsednika. Čak se i od ograničenih obećanja koja je Fransoa Oland davao tokom predizborne kampanje, od kojih je glavno bilo pružanje izvesnog otpora merama štednje i Paktu na evropskom nivou, ubrzo odustalo. Primera radi, novi Zakon o radu, kojim bi se navodno povećala zaposlenost, uklapa se u program „fleksibilizacije“ koji nameću EU ugovori.

Svedočimo masovnim protestima i štrajkovim širom Evrope. Ipak, utisak je da ovim protestima nedostaje politička artikulacija, da su oni najčešće defanzivnog karaktera, odnosno, da brane tekovine države blagostanja. Kakva je, po vama, perspektiva ovih borbi i kakva je budućnost levice u Evropi?

Šta znači „levica“? U Francuskoj se od 1982. godine više privatizacije odigralo pod „socijalistima“ nego pod klasičnim desničarskim partijama. Treba imati na umu da francuska Socijalistička partija nije najgora kada se pogledaju slične partije u drugim zemljama. Iz moje perspektive, „nova levica“ mora biti izgrađena kao alternativa socijalno-liberalnoj orijentaciji nekada dominantnih levih partija. Nisam sigurna kakav oblik bi ona mogla i trabalo da uzme. Svakako bi se morala koristiti novim sredstvima (poput internet umrežavanja, okupiranja javnog prostora demokratskim debatama i sl.), iskustvima demokratskog organizovanja (poput sindikata, udruženja, partija) i uključiti u sebe feminističke i antirasističke principe.

Proces izgradnje otpora ne sme se zaustaviti samo na povezivanju borbi. Novi oblici proizvodnje, samoorganizovanja i društvene kontrole osmišljavaju se od Latinske Amerike do Grčke i to su primeri koji se moraju proučavati i popularizovati. Izgradnja novog socio-političkog i intelektualnog hegemonog bloka u Evropi jedna je glavnih stavki. On se može razviti iz aktuelnog procesa organizovanja Alter samita[3] čiji je cilj da razradi narodnu alternativu Memorandumu. Ali ja verujem i u konkretnije kampanje na nacionalnom i evropskom nivou, pokrenute oko osetljivih pitanja poput zdravstva[4], univerzalnog prava na obrazovanje ili pitanja zajedničkih dobara (commons) koje pokriva sfere od javnog sektora do prirodnih dobara poput vode.

Na kraju, mogu li iskustva jugoslovenskog samoupravnog socijalizma, uz sve svoje nedostatke, poslužiti kao nekakve smernice u izgradnji alternative ka kojoj možemo usmeriti naša društva?

Jugoslovensko iskustvo je bogato i donosi nam nekoliko modela. Ipak, ovi modeli su uvođeni i potiskivani bez uslova da akteri sami rade na izgradnji tog iskustva. To je prva lekcija i razlog zašto su nam potrebna nova iskustva.

Potrebno je osvrnuti se i diskutovati nekoliko koncepta koji su bili karakteristika jugoslovenskog sistema: društveno vlasništvo, samoupravno planiranje, doprinosi koji su usmeravani u različite fondove na različitim teritorijalnim nivoima (na primer zdravstvo, briga o deci, transport, obrazovanje).

Navedeni koncepti omogućavaju promišljanje samoupravljanja kao strukture koja kombinuje prava i odgovornosti na radnom mestu, ali i na različitim teritorijalnim nivoima i shodno potrebama konkretnog čoveka (radnika i radnice, korisnika i korisnice, građanina i građanke, mladih i penzionisanih). Svi pomenuti elementi itekako su interesantni svakom socijalnom emancipatornom projektu na nivou Evrope, ali i šire.

Lekcije koje možemo naučiti iz ovog iskustva moraju biti proučene. Nije u pitanju nikakav „model“ jer je ovaj sistem propao. Ali socijalizam se ne može ni shvatati kao „model“ koji isključuje konflikte i neuspehe – oni su pravilo. Ipak, emancipatorni ciljevi i otpor različitim oblicima ugnjetavanja predstavljaju način da se ovi neuspesi prevazilaze i zadrži vizija socijalizma.



[1] Notebook n°7/8, Plan, Market and Democracy,  38-58 (Amsterdam: IIRE, 1988) može biti preuzeto na linku http://www.iire.org/en/publications;

[2] The contradictions of Real Socialism. The Conductor and the Conducted (New York: Monthly Review Press, 2012).

[4] http://www.internationalviewpoint.org/spip.php?article2701

 

Katrin Samari je predavačica i istraživačica na univerzitetu Paris-Dauphine i Institutu za evropske studije. Doktorirala je u oblasti ekonomskih nauka istražujući različite reforme ranijih jugoslovenskih i istočnoevropskih sistema, njihove krize i transformacije unutar kapitalističke globalizacije i proširenja Evropske unije. Saradnica časopisa Le Monde Diplomatique. Članica Naučnog saveta francuskog ATTAC-a. Aktivna od 1960-ih u Francuskoj i u internacionalističkim mrežama radikalne levice. Članica Četvrte internacionale.

Razgovor vodio Vladimir Simović

 

Print Friendly