Boris Kagarlitsky: Od krize socijalizma do krize savremene levice [INTERVJU]

Za to što nema alternative krivi smo sami

Boris Kagarlitsky je ruski marksistički teoretičar i sociolog, politički disident u Sovjetskom savezu i post-sovjetskoj Rusiji. Zbog svog aktivizma, Boris je dvaput bio hapšen, 1982. i 1993. godine. Koordinator je projekta „Globalna kriza“ pri Transnacionalnom institutu i direktor Instituta za globalizaciju i društvene pokrete (IGSO) u Moskvi. Od 1994. do 2002. bio je viši istraživač-saradnik na Institutu za uporedne političke nauke Ruske akademije nauka (ISPRAN). Doktorat je stekao 1995. godine, sa tezom „Kolektivne akcije i politike rada u Rusiji tokom 1990-ih godina“. Autor je nekoliko knjiga među kojima su i Empire of the Periphery: Russia and the World System, Russia under Yeltsin and Putin: Neo-liberal Autocracy i The Mirage of Modernisation.

Sa Borisom smo razgovarali o sovjetskom socijalizmu, aktuelnoj političkoj situaciji u Rusiji, ali i o perspektivama levice u Evropi.

Boris Kagarlitsky

Boris Kagarlitsky će u subotu, 09. novembra u Domu omladine Beograda, na poziv Centra za politike emancipacije, održati predavanje pod nazivom “Gore od goreg. Zašto ekonomska kriza ne dovodi do promene?”. On će u okviru odgovora na pitanje zašto ekonomska kriza još uvek ne dovodi ni do kakve ozbiljne društvene promene, govoriti i o obnovi i razvoju kapitalizma u Rusiji, imperijalističkim aspiracijama post-sovjetskog režima, ali i o levim opozicionim pokretima u toj zemlji. S obzirom da je Srbija i dalje delimično zaglavljena između Brisela i Moskve, značajno je čuti savremene političke analize jednog od najznačajnijih ruskih levo orijentisanih društvenih naučnika i aktivista.

Vaša politička biografija je veoma interesantna. Bili ste disident i tokom perioda SSSR-a, ali i u post-sovjetskoj Rusiji. Na području bivše Jugoslavije većina disidenata iz vremena SFRJ tokom 1990-ih skrenula je u liberalizam. I ne samo disidenti, već i intelektualci i intelektualke koji/e su bili deo nekadašnjeg sistema. Gotovo svi oni su postali promoteri privatizacije i kapitalizma, a neki čak i radikalnog nacionalizma i konzervativizma. Sve u svemu, niko od istaknutijih intelektualaca nije tražio alternativu krizi iz 1980-ih godina u zahtevu za više socijalizma već su zastupali poziciju o nužnosti tranzicije ka kapitalizmu.

Priča o demokratskim socijalistima i progresivnim kritičarima staljinizma, koji postaju desni liberali ili nacionalisti, tipična je i za Rusiju takođe. Jedan moj prijatelj uporedio je to sa američkim horor filmovima u kojima se ugledna gospoda odjednom pretvaraju u čudovišta ili vampire, poput Tarantinovog i Rodrigezovog filma „Od sumraka do svitanja“. Veoma je zanimljivo proučavati zašto se ovo dogodilo. Čini mi se da je jednim delom za ovaj prevrat zaslužna karakterizacija sovjetskog komunizma, još od samog nastanka, kao najvećeg Zla. A u poređenju sa najvećim Zlom sve prolazi, tačnije, bilo šta što je drugačije može biti smatrano za bolje. Mi nikada nismo razmišljali na taj način, nikada nismo razmišljali u smislu odnosa dobra i zla, već smo posmatrali društvene kontradikcije. Staljinizam je bio iskrivljenje, kako iz moralne perspektive, tako i sa stanovišta klasične socijalističke teorije. Nije se uklapao u pretpostavke socijalističke prakse i socijalističkog društva. Međutim, staljinizam je predstavljao deo opšteg trenda evropskog prosvetiteljstva i upravo nam je pokazivao koliko cena progresa može biti strahovita, koliko tragične mogu biti njegove kontradikcije i njegove posledice. To je bio naš diskurs pri formiranju grupe „Mladi socijalisti“ 1977/78. godine, diskurs iza kojeg i danas stojim. Ali, ovde se ne radi samo o meni. Moj najbliži drug, Pavel Kudjukin, sa kojim i dalje sarađujem, bio je deo iste grupe. Bili smo uhapšeni 1982. godine, a 1990. ja sam izabran za zamenika Moskovskog gradskog sovjeta (Moscow City Soviet) dok je Pavel došao na mesto zamenika ministra rada. Kada je Boris Jeljcin 1993. godine izvršio državni udar, Pavel je podneo ostavku, a ja sam zbog organizacije neoružanog otpora ponovo uhapšen.

Narednih godina pridružilo nam se zaista mnogo mladih ljudi. Ranih 1990-ih levičari su bili retka vrsta, posebno oni koji nisu bili dogmatični, tvrdokorni staljinisti. Danas, čak i mladi članovi staljinističkih organizacija uče da razmišljaju kritički. Biti levičar postaje pomodno, možda čak i previše. Pokrenuli smo think tank organizaciju koja se zove „Institut za globalizaciju i socijalne pokrete“ (Institute for Globalization and Social Movements), objavljujemo internet list „Rabkor“ i žurnal „Leva politika“ (Levaya politika) i pridobijamo sve veću popularnost.

Dominantna interpretacija socijalizma jeste ona koja ga tumači kao jedan statični sistem koji nije uspeo da prati kapitalistički razvoj. Kako vi vidite unutrašnju dinamiku socijalističkog sistema koji je postojao u 20. veku?

Mogu vas uputiti na zbornik radova koji smo skoro objavili u saradnji sa odsekom za studije kulture Više ekonomske škole u Rusiji (Russian Higher School of Economics). U zborniku se nalazi rad Irine Gluščenko „Kako proučavati sovjet“ (How to Study Soviet). Centralna teza teksta predstavlja stanovište da se sovjetska istorija uopšte ne može razumeti ukoliko se čitav taj period posmatra kao statičan. U pitanju je verovatno najdinamičniji period ruske istorije. „Sovjetski sistem“ 1920-ih nije bio isti kao onaj 1930-ih, niti je bio isti za vreme Nikite Hruščova tokom perioda „otopljavanja“ ili kasnije u vreme Leonida Brežnjeva i tzv. „stagnacije“ (odnosno „zlatne jeseni“ SSSR-a, kako je to Aleksandar Šubin nazvao). Zašto je Sovjetski Savez propao? Da li je propao zbog represije, totalitarizma itd.? Ili zbog neefikasne ekonomije? Nipošto. Nije propao 1930-ih ili 1950-ih godina. Propao je zbog sopstvenog uspeha. Društvo se promenilo. Industrijalizacija je bila veliki uspeh. Kulturna revolucija koja je pretvorila nazadnu seljačku državu u modernu, urbanu ekonomiju sa najnaprednijom naukom bila je enormni uspeh. Međutim, upravo zbog ovoga je sovjetski sistem bilo potrebno unaprediti. Ne možete voditi razvijenu industrijsku zemlju metodima namenjenim modernizaciji nerazvijene, ruralne ekonomije. To se moralo drastično promeniti. Naravno, birokratske elite su se opirale promeni i to sasvim uspešno (još jedna sovjetska „priča o uspehu“). Sve ovo skupa je u jednom trenutku rezultovalo kolapsom sistema. Kada se sistem urušio, te iste elite, koje su se tokom 1970-ih godina opirale promeni, postale su promoteri tranzicije, okrećući se kapitalizmu jer su na taj način bili u mogućnosti da zadrže i prošire svoje privilegije. Pretvorili su političku i društvenu moć u privatno vlasništvo i ponovo pobedili. Međutim, priča se tu ne završava.

Još jedan od argumenata koji se koristi pri objašnjavanju raspada socijalizma jeste zaduženost. Kako je zapravo došlo do ove zaduženosti?

U pitanju je deo strategije konzervativnih birokratskih elita iz 1970-ih godina. U trenutku kada su odbile ekonomske i društvene reforme (i to ne „tržišne reforme“ kako sada tvrde, već kompleksnu tranziciju ka više demokratskom ekonomskom rastu, koja je, naravno, uključivala određenu upotrebu tržišta), morale su da stimulišu ekonomski rast drugim sredstvima. Tu se „naftni šok“ pojavio kao rešenje jer je SSSR mogao da izvozi naftu i pozajmljuje. Nakon „naftnog šoka“ krediti su svuda bili jeftini. Arapski novac se vratio u zapadnoevropske banke Zapadnoj Evropi i doveo do hiperakumulacije kapitala. Roza Luksemburg je još početkom 20. veka analizirala ovaj fenomen. Nisu samo „komunističke zemlje“ pozajmljivale, već i Latinska Amerika i Severna Afrika. Bankari su energično nagovarali klijente da prihvate novac, što je kasnih 1970-ih godina dovelo do velike dužničke krize. Istočna Evropa je bila samo jedan deo te globalne slike.

Nakon tzv. šok terapije koja je sprovedena u Rusiji tokom 1990-ih godina, deluje da je došlo do određenog oporavka zemlje nakon dolaska Putina na vlast. Ali podaci govore da je Rusija jedna od zemalja sa najizraženijim nejednakostima u društvu. Možete li nam približiti aktuelno političko stanje u Rusiji?

Životni standard je drastično opao tokom 1990-ih godina, a oporavio se u 2000-im. Danas trošimo više nego ikad. Ponovo mogu da se osvrnem na rad mojih kolega. Tim Instituta za globalizaciju i socijalne pokrete, koji predvodi mladi ekonomista Vasilij Koltašov, uradio je studiju „Živeti u Rusiji“ (Zhit’ v Rossii). Studija pokazuje da Rusi nikada nisu imali toliko visok potrošački standard kao za vreme Putina, ali da je cena toga strukturno slabljenje ekonomije. Ovo je veoma slično situaciji u SAD i nekim Zapadnim zemljama koje su imale sličnu kombinaciju konzumerskog procvata i deindustrijalizacije. Ako uzmemo u obzir trenutnu krizu, jasno je da takav model nije održiv.

Takođe, u Rusiji trenutno ne postoji politika, barem ne još uvek. Velika većina ljudi je apolitična i nikada ne glasa. U slučaju izborne krađe nije se radilo o dodavanju glasova Ujedinjenoj Rusiji, već o tome što je povećan broj ljudi koji je glasao. Nedavno, kada su odlučili da utvrde prave izborne brojke u Moskvi, pod pritiskom liberalne opozicije i delimično zbog samog interesa vlade da utvrdi pravo stanje stvari, otkrili su da je izlaznost na izborima iznosila 31%. Ipak, opšte je poznata stvar da je izborna izlaznost u Moskvi daleko veća nego u ostatku države. Većina ljudi ne može da napravi razliku između političkih partija i nije zainteresovana za takve besmislice, što je sasvim razumno jer razlike uopšte nema.

Uzmite, na primer, osobu poput Sergeja Gurjeva, ekonomskog gurua liberalne opozicije. Do skora, on je istovremeno bio s     avetnik premijera Dmirija Medvedeva. Zajedno sa ministrom obrazovanja, Dmitrijem Levanovim (verovatno najomraženijom osobom u državi, ali ujedno i vladinim zvaničnikom kojeg liberalna opozicija najviše poštuje), Gurjev je projektant aktuelnog plana za uništenje Ruske akademije nauka. Vlada i opozicija su samo dve frakcije iste partije tako da se podrazumeva da društvena i politička promena neće biti postignute uz pomoć izborne politike. Desiće se ozbiljni politički preokreti, a u tom procesu će nići nove političke sile i blokovi. Ne mislim da ima smisla forsirati čisto levu politiku u Rusiji, barem ne u smislu borbe za moć. Može se razmotriti i mogućnost postojanja široke koalicije koja će u borbi protiv rastućeg neoliberalizma izneti novu državu blagostanja, reindustrijalizaciju, transfer moći od Moskve ka provincijama itd.

Pre više od dve decenije SFRJ je nestala. Danas dve bivše jugoslovenske republike čine deo EU. Ostale republike su na vratima EU i dele evroatlantsku“ perspektivu. Ipak, u srpskom društvu značajan broj ljudi izražava negodovanje spram EU (ovo nezadovoljstvo je u najvećoj meri artikulisano kroz nacionalističku perspektivu) i gleda prema Rusiji kao alternativi. U dvostranoj šemi EU-Rusija, imperijalistički interesi se obično ostavljaju po strani. Kako vi vidite ovu geopolitičku kombinatoriku i koju alternativu bi, iz vašeg ugla, levica morala da ponudi?

Današnja Rusija ne može da ponudi alternativu ljudima na Balkanu, iako bi možda na duge staze mogla da odigra pozitivnu ulogu. Ali ne pre nego što i sama doživi promenu.

Što se tiče EU, ona je u dobokoj krizi i ta situacija će bivati samo još gora. Ljudi u Istočnoj Evropi su bili dovoljno naivni da pomisle da je proširenje osmišljeno kako bi se podigli životni i demokratski standardi na nivo koji bi bio bliži zapadnim zemljama. Zapravo, jedino što je bilo neophodno je spustiti nivo zarada na Zapadu kako bi bio bliži onom na Istoku. Isto važi i u slučaju demokratije. Ukoliko Lisabonski ugovor ima bilo kakvo značenje, onda je to jedino dekonstrukcija osnovnih elemenata evropske demokratije. Obzirom da se ne mogu odjednom razoriti, demokratske institucije se postepeno ubijaju i pretvaraju u prazne ljušture. Levica se samo prilagođava ovom procesu ali se u stvari ne odupire. Jedini koji imaju koristi od ovakve situacije su populisti, i to desno orjentisani populisti. Italijan Bepe Grilo je jedan srećni izuzetak, čak i Mari le Pen u Francuskoj predstavlja pozitivan izuzetak uzimajući u obzir generalni trend. Većina populističkih partija koje dobijaju sve veću podršku su desno od njenog Nacionalnog fronta, a levica im samo ustupa mesto. Levica više ne predvodi društvene borbe, nije više zainteresovana za radničku klasu, ne govori o nacionalizacijama, zaboravlja Karla Marksa i J. M. Kejnsa, zainteresovana je za prava manjine i kulturne identitete, uzbuđuju je utopije i dosadno joj je da raspravlja o industrijskoj politici ili investicionim strategijama. Ukoliko se tako nastavi, jedini pravi izbor koji ćemo imati, biće između različitih fašizama i reakcionarnog populizma. A nećemo imati nikoga drugog da krivimo osim nas samih.

Razgovor vodili Miloš Baković Jadžić i Vladimir Simović

Prevod: Tamara Baković Jadžić

Print Friendly